Zlatne niti koje čuvaju tradiciju: Upoznajte ženu koja svojim rukama oživljava dušu starog srpskog veza

Vez se od davnina koristio za ulepšavanje odeće i prostora, za obeležavanje događaja, za označavanje statusa, ali i verske i nacionalne pripadnosti. Zlatovez i rad sa srmom u jednoj maloj radionici u Ivanjici ljubomorno čuva od zaborava jedna od retkih vezilja Zorica Jovićević. 

Svaki komad koji izađe iz ove radionice, bilo da je to jelek, košulja ili haljina, izrađen je ručno, sa pažnjom, simbolikom i pričom. 

"Ovaj jelek sam radila oko 26 radnih dana, u proseku po šest, sedam sati dnevno. Po radnoj površini jeleka iscrtavamo najčešće kredom ili slikčetom sapuna, iscrtavamo motiv i vođicu, to je lice jeleka, zatim ga vezemo srmom" kazala je Zorica Jovićević, vezilja. 

Pored porudžbina koje stižu sa svih strana sveta, Zorica vodi i edukativne radionice za žene u svom kraju i prenosi im umeće koje se retko gde više može naučiti. 

"U saradnji sa Ministarstvom kulture već treću godinu za redom sam uspela da organizujem projekat u kojem će učestvovati mladi ljudi. Sada smo u trećem krugu koji se zove 'Vilino kolo' u kom učestvuju nastavnici i učenici osnovne škole Sreten Lazarević u Prilikama", dodaje ona. 

Kroz projekte za očuvanje starih zanata učestvuje između 10 i 15 žena, gde neke već imaju iskustva, a neke će učiti od nule. 

Kod pravih jeleka, zlatovez se nikada ne prepušta mašini. Sve se radi rukom, od početka do kraja. Zorica pokušava da svojim doprinosom ovom zanatu vrati stari sjaj. 

"Pomažem svojoj zajednici, pomažem našoj Ivanjici da vratimo dušu onome po čemu su naši stari bili poznati. Ovaj kraj je imao izuzetno sposobne abadžije, terzije i opančare" zaključuje Jovićević. 

Umetnički i zanatski rad podrazumeva mnogo više od materijala i utrošenog vremena, iza njega stoje godine iskustva, neprospavanih noći, energije i ljubavi. 

Opširnije o ovoj temi pogledajte u videu koji se nalazi iznad teksta.