Francuska ima sve veći problem sa bandama, do sada država nije uspela da se obračuna sa kriminalom

Francuski predsednik Emanuel Makron obećao je da će se država "vratiti u severne četvrti Marseja". Ono što ova izjava zapravo implicira je da je sada nema, a jedna grupna tužba radi na tome da se ovo pitanje dovede pred sud, piše Euronews.

U 13. arondismanu Marseja, jednom od severnih kvartova grada, profesorka ide ka srednjoj školi u kojoj predaje geografiju. Nakratko zastaje, pokazujući niz put.

"Kada je Makron bio u poseti, tamo je otišao", rekla je, gledajući drugu školu u blizini. Zakolutala je očima i odmahnula glavom, gledajući oko sebe učenike: "Oni znaju da je to samo politika, svi znaju".

Severni kvartovi Marseja su decenijama bili tačka političkog diskursa.

Poslednjih nedelja širom Francuske bukti nasilje bandi. Dva muškarca su 29. septembra ubijena u pucnjavi ispred apoteke u 4. arondismanu. Početkom septembra, 24-godišnja studentkinja je učila za ispit u svojoj spavaćoj sobi kada ju je ubio zalutali metak. Krajem avgusta, desetogodišnji dečak je ubijen u pucnjavi u vezi sa drogom u Nimu.

"Imate pravo da ne umrete"

Matju Kroze je advokat zadužen za sudski proces. On je razgovarao sa Aminom Kesačijem, šefom neprofitne Savesti, organizacije koja podržava mlade ljude u severnim četvrtima i širom Francuske. Kesači je upitao da li može postojati pravni osnov da se država smatra odgovornijom za nasilje.

"Setio sam se da je pre deset godina na Reunionu (francusko ostrvo u Indijskom okeanu) bio slučaj gde francuska država nije učinila mnogo da spreči napade ajkula, a bila je tužba u posebnom postupku pod nazivom 'refere liberte', koji je vrsta postupka koji zahteva dva uslova. Mora biti hitan slučaj i mora doći do kršenja ljudskih prava... na osnovu toga, odlučili smo da pokrenemo prvu tužbu", rekao je Kroze. 

Da bi otišao na sud, predmet mora da prođe kroz prvi "filter", gde sudija utvrdi da su ova dva uslova prisutna. Prva dva pokušaja nisu prošla. Sada rade na trećem.

Osnovni argument u ovom slučaju je da država krši pravo na bezbednost.

"To je jednostavno, ali to je u francuskom kodeksu unutrašnje bezbednosti... kaže da je bezbednost ljudsko pravo. Bez bezbednosti, ne možete koristiti nijedno pravo kao ljudsko biće... na primer, pravo na privatnost u svom domu, pravo da dođete i odete, pravo da se krećete, pravo na miran život – ne možete", rekao je Kroze. 

Slučaj Sokajne, studentkinje koja je upucana u svojoj spavaćoj sobi, ilustruje ovo.

Takođe može postojati povreda člana 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima - pravo na život, tvrdi Kroze.

"Član 2 kaže da imate pravo da živite, što implicira da imate pravo da ne umrete. Pravo na život je i život bez pretnji... pokazujemo da država nije učinila ništa da spreči pretnju i da je narušila pravo na miran život", dodao je on.

Hasen Hamu, osnivač udruženja "Trop Jeune Pour Mourir" (Previše mlad za umiranje) — grupe koja radi na okončanju nasilja i izgradnji rešenja za severne četvrti u Marseju — kaže da ta grupa nikada nije dobila odgovor od državnih službi kada je tražila dodatne resurse i podršku.

"Nije da mislim da država ne može da pomogne... upravo suprotno... Mislim da bi država mogla da pomogne, ali oni ne pomažu. Predsednik Republike je došao u Marsej, u komšiluku, i [progovorio]... ali diskurs nikada neće zameniti akcije", rekao je.

Drugi argument ističe pitanje "zagađenja nasiljem", koje narušava pravo na zdrav život u zdravoj životnoj sredini kako je napisano u francuskoj ustavnoj povelji o životnoj sredini.

"Oni očigledno ne žive zdravim životom u zdravom okruženju, jer nasilje može da izazove gomilu drugih medicinskih problema... a u tom okruženju možete imati veće šanse da dobijete rak ili srčanu bolest jer živite u stresnom okruženje. Život u okruženju koje nije zdravo imaće tonu posledica", rekao je Kroze.

Iako se to možda neće osporiti na sudu, Kroze je takođe naveo povredu principa jednakosti, jednog od stubova francuskog nacionalnog mota liberte, egalite, fraternite (sloboda, jednakost, bratstvo).

"Poslednjih 30 godina političari govore da država mora da se vrati u projekte (projekti javnog stanovanja), što implicira da države nema. Kada kažete da je država napustila ljude koji tu žive, to znači da ljudi koji žive u projektima nisu jednako tretirani, jer država nije tu", rekao je Kroze.

Erik Marlijer, profesor sociologije na Univerzitetu u Lilu, nije saglasan da se krivica može direktno prebaciti na državu. Ali ističe primarne uzroke – iako višestruke i raznolike – kao ekonomske, društvene i političke, i tvrdi da političari uglavnom ignorišu ovu populaciju.

"Političari veoma retko razmatraju patnju, bol, želje, potrebe ove populacije“, rekao je on. "Sve ovo dovodi do snažnog osećaja nepravde", rekao je on.