Srećko Horvat: I nakon apokalipse valja živeti, stvarati i voleti

Komentari

Autor: Iva Burazor - Laguna/Bukmarker

19/12/2021

19:58

Srećko Horvat: I nakon apokalipse valja živeti, stvarati i voleti - Copyright Oliver Abraham/Promo

veličina teksta

Aa Aa

U vreme kada je deo postapokaliptične fantastike uveliko premešten u aktuelne događaje, Srećko Horvat, geografski udaljen, ali aktivistički u "oku oluje", u novoj knjizi "Posle apokalipse" sagledava moguće, čak i izvesne posledice postojećeg globalnog sistema.

Srećko Horvat, hrvatski filozof i politički aktivista, u žižu interesovanja javnosti dospeo je 2007. godine nakon izlaska knjige "Protiv političke korektnosti". Knjige su mu prevedene na većinu evropskih jezika, osnivač je Subversive Festivala i Filozofskog teatra u Zagrebu, suosnivač Pokreta za demokratizaciju Evrope i važi za jednog od vodećih intelektualaca mlađe generacije.

U pomenutoj knjizi "Posle apokalipse", Horvat sve što nas je zadesilo prošle godine sa pandemijom naziva "procesom koji je decenijama ključao ispod površine takozvane ‘normalnosti’". Situacija bez presedana mogla bi, po njemu, uticati ne samo na budućnost čovečanstva, već i na budućnost same planete.

Pod apokalipsom, kako pišete u knjizi, ne smatrate jedinstveni katastrofalni događaj koji će dovesti do kraja života kakav znamo, nego skup eshatoloških tačaka preokreta. Te stvari se već izvesno vreme događaju, tako da to nije ništa neočekivano. Ali kažete takođe da apokalipsa može biti inspirativna, ako se doživi kao otkrovenje. Na koji način je to moguće?

Svaka katastrofa u istoriji imala je duboke posledice za smer u kojem će se razvijati čovečanstvo, dovoljno je setiti se uloge koju je, recimo, kuga imala u rušenju feudalizma, a da ne govorimo o drugim katastrofama, recimo vulkan Laki na Islandu koji je uticao na izbijanje Francuske revolucije. U trenutku katastrofa, ili nakon njih, ako ste srećni da ih preživite, najčešće dolazi do "otkrovenja", razotkrivanja svega što valja, a još više onoga što ne valja u društvu. Takvu ulogu već ima i klimatska kriza, a ima je i tekuća pandemija. Ko su oni koji profitiraju? Možemo li nastaviti s daljom privatizacijom i uništenjem prirodnih resursa? Ko plaća najveću cenu? Zašto udišemo štetan vazduh? To su sve pitanja na koja smo dobili odgovore u protekle dve godine, sad je naravno pitanje šta ćemo s tim znanjem, ili ko će ga prvi iskoristiti.

Izjavili ste da "potreba za progresivnim internacionalnim pokretom nikada nije bila urgentnija nego danas". Vaš odgovor je organizacija pod nazivom Progresivna internacionala, međunarodna organizacija koja objedinjuje progresivne, zelene i levičarske organizacije i aktiviste širom sveta. Kako da se pojedinac "podigne" na akciju? Kako ga probuditi? Deluje kao da smo postali nemi posmatrači...

Svako, naravno, može - a i mora, s obzirom na pretnje kojima smo suočeni - delovati na lokalnom nivou; da li je to podrška susedima ili organizovanje u neki politički pokret, ili je to doprinos kroz umetnost ili terenski rad. Naravno, nije uvek lako, ali verujte mi da je pasivno promatranje gore od bilo kakve akcije. Pre svega, jer ne postoji pasivni stav koji bi bio izuzet iz planetarnih događanja. I drugo, postaćete još depresivniji ako samo sedite kod kuće i posmatrate kako svet puca na komadiće. Ako se ne bavite politikom, politika će se baviti vama. A upravo u tom smislu je internacionalizam važniji nego ikad pre, jer su i problemi s kojima se susrećemo - klimatska kriza, pandemija, migracije... - internacionalni. Premda ekipa sa Silicon Valleyja radi na "begu" sa Zemlje, nas 99,9 odsto ostaćemo ovde i nema nam druge nego da se organizujemo i stvorimo neki bolji i pravedniji život.

Ističete da je nužno biti progresivan, deo ste organizacije koja progres ima u svom nazivu, ali zadržavate i dozu skepse, često se osvrćući na prošlost, ali i njoj prilazite kritički. Kako pomiriti ta dva pogleda?

Kao neko na koga je uvelike uticao veliki nemački filozof Valter Benjamin, ostajem skeptičan prema samom konceptu "progresa". Upravo je ta vera u "napredak", počevši s kolonijalnim osvajanjima i industrijskom revolucijom, i dovela do tačke u kojoj se nalazimo danas. Naime, ideja da kroz neprestanu ekspanziju kapitalizma i trošenje što prirodnih što ljudskih resursa idemo negde "napred" u istoriji. Ne verujem u linearno vreme, ma koliko da je kroz tehnološki skok ubrzan pandemijom došlo do još veće kolonizacije vremena. Ali baš zato treba izmisliti neki drugačiji koncept "vremena".

"Trenutni sistem je mnogo nasilniji od bilo koje revolucije", "otpor može poprimiti mnoge oblike", ali i "revolucije imaju tendenciju da brzo izdaju svoje ideale", samo su neka od vaših brojnih opažanja. Mislite li da radikalne promene za koje se zalažete mogu da se odigraju bez upotrebe nasilja?

Kao što pišem i u knjizi i često navodim, koliko god kontroverzno moglo zvučati, smatram da je ovaj postojeći globalni sistem - a to je kasni kapitalizam koji se pretvara u neku vrstu tehno-feudalizma - već dovoljno nasilan. Preko milijardu ljudi na svetu živi u favelama, glad se širi od Madagaskara do Jemena, stotine miliona su dislocirani, a još će stotine miliona biti prisiljene na beg od rastućeg nivoa mora, požara, poplava, ratova, a tu je i fašizam, koji nikada nije umro, a uvek je išao rukom podruku s kapitalizmom i zaštitom interesa najmoćnijih. Sada već imamo i eko-četnike i eko-ustaše, kao što smo ih imali i pred izbijanje Drugog svetskog rata. Videli ste i s pandemijom da kapitalizam nije odgovor za bolji život na Zemlji, štaviše, opet se bogate najbogatiji, od Amazona do farmaceutskih kompanija...

Klimatske promene su najveća egzistencijalna pretnja po čovečanstvo od prošlog ledenog doba. Jesmo li zakasnili?

Dobra vest: Prema nedavnoj studiji, ljudi koji su rođeni danas pretrpeće mnogo više ekstremnih klimatskih promena tokom svog života nego njihovi dedovi i bake, u proseku oko 30 ekstremnih toplotnih talasa, dvostruko više suša i požara i tri puta više poplava reka. Loša vest: studija nije u obzir uzela i nuklearnu pretnju, nove pandemije, raspad društava i građanske ratove, najveće migracije u istoriji čovečanstva, dakle kompletnu transformaciju sveta kakav poznajemo. Klimatska katastrofa, uz nuklearni rat, predstavlja najveću pretnju čovečanstvu, ali ne samo čovečanstvu nego i drugim vrstama. Da li smo zakasnili? Vrste već izumiru i to u sve većem broju svakodnevno, biosfera se uništava nepovratno, sve su to ireverzibilni procesi... Ali i nakon apokalipse valja živeti, stvarati, voljeti... zar ne?

Da parafraziram, "bauk kapitalizma kruži svetom", u međuvremenu vi se trudite da živite u skladu sa "pomalo filozofijom" života na mediteranskim ostrvima, dok boravite na Visu. Od dokolice onako kako su je doživljavali antički filozofi do čoveka kao bića akcije u 21. veku... Je li "pomalo filozofija" primenjiva na drugim prostorima i na koji način? Treba li da bude?

Kako kaže stara viška izreka - "ku pomalo gre, pri doma dujde". Žuri polako, festina lente. Ili kako to kažu zapatisti - "idemo polako, jer idemo daleko". I ma koliko zvučalo paradoksalno ako pred sobom imamo ubrzanje planetarne katastrofe, mislim da je upravo "pomalo filozofija" ona koja u sebi ima i subverzivni, ali i metafizički potencijal da iznađemo smisleni život u 21. veku. Nije to nikakav beg, naprotiv, moramo ponovno izmisliti prostore autonomije, a Mediteran je nepresušni izvor inspiracije.

Koje su mogućnosti sveta posle apokalipse? Šta je "nova normalnost" na koju svi očekuju da treba da se naviknemo? Ili neće ni biti sveta na koji treba da se navikavamo?

Biće sveta, samo ne našeg sveta, onog ljudske vrste. Promene će biti, a već i jesu, tako brze i velike, da će biti teško naviknuti se na njih. A možda to nije ni loše, da ne završimo kao žaba u kuvanoj vodi koja ne primećuje da joj se sporo sprema smrt. Na kraju, ako već i ne uspemo u kreaciji boljeg sveta, ne samo za ljude već i druge vrste i planetu samu, ostaje uteha da je i ova trenutna planetarna destrukcija samo treptaj oka u razvoju univerzuma. Biće nešto i nakon nas, ali pošto mi nećemo biti, tim je veća naša odgovornost da budemo i delujemo "ovde i sad".

* Euronews Srbija izdvaja za svoje čitaoce tekstove objavljene u časopisu Bukmarker.
Aktuelni broj Bukmarkera, 13. po redu, dobija se na poklon pri svakoj kupovini u knjižarama Delfi i Laguninim klubovima čitalaca u Srbiji, ili poručivanjem preko sajtova laguna.rs i delfi.rs. U novom broju pročitajte ekskluzivni intervju sa svetskom književnom zvezdom Džonom Irvingom, kao i prvu kolumnu Tonija Parsonsa koji od ovog broja postaje redovni kolumnista Bukmarkera.