Granica slobode u kaznenom postupku: Kada se primenjuje pritvor i koje su alteranativne mere?

Pritvor kao najstroža mera ograničavanja slobode u krivičnom postupku predstavlja važan, ali i osetljiv institut pravde. Iako zakon propisuje da se pritvor određuje samo u izuzetnim situacijama, praksa u Srbiji često pokazuje njegovu prekomernu upotrebu, dok se blaže mere, koje mogu efikasno zameniti pritvor, retko primenjuju.

Advokat Luka Labus je za Euronews Srbija analizirao granice primene pritvora, kao i najvažnije alternative koje balansiraju između potrebe za efikasnošću postupka i zaštite prava okrivljenih.

Kako kaže, pritvor je jedna od mera propisanih našim Zakonikom o krivčnom postupku, a ujedno je i najteža mera kojom se direktno zadire u prava i slobodu pojedinca.

"Iako je i Ustavom i samim zakonikom propisano da se pritvor određuje samo izuzetno, i samo ukoliko se ista svrha ne može postići blagom merom, pritvor je danas u krivičnom postupku skoro pa podrazumevana mera iako je propsano čak šest blažih mera – poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i zabrana napuštanja stana", kaže Labus.   

Govoreći o iskustvima sa primenom pritvora, kaže da se neretko dešava da tužilaštvo po automatizmu traži određivanje pritvora, a da ga sud isto tako i određuje, i to, prema njegovom mišljenju, ne zbog toga što postoje stvarni razlozi za određivanje pritvora, već zbog straha od odgovornosti.

Privatna arhiva/Kristijan Altmajer

"Stiče se utisak da je “bolje da odredimo pritvor nego da ponovo nešto uradi, pobegne ili slično”, navodi advokat. 

Prema njegovim rečina poslednjih meseci svedoci smo da je pritvor mnogo puta određen, zatim ukidan, pa ponovo određivan, ili menjan blažim merama, uglavnom zbog pritiska javnosti, i da to ne bi trebalo da bude tako.

"Pritvor se određuje samo izuzetno, po zakonom propisanim uslovima i to samo ako se isti cilj ne može postići blažom merom, na primer zabranom napuštanja stana, ili, kako bi se reklo, ‘kućnim pritvorom’“. objašnjava Labus. 

"Pretrpani" pritvori i "zatrpani“ sudovi

Labus smata da u praksi postoji tendencija prekomerne upotrebe pritvora. 

"I tužioci i sudije na ovaj način 'skidaju odgovornost' sa sebe ukoliko bi isti okrivljeni pobegao, ponovio delo, uticao na svedoke...", konstatuje Labus.  

Kaže da ova praksa za posledicu ima "pretrpane" pritvore ali i "zatrpane“ sudove. 

"Pritvorski predmeti se rešavaju po hitnom postupku, a zbog manjka kadra u sudovima i tužilaštvima, neretko se dešava da "hitno“ potraje i mesecima", dodaje advokat. 

Labus kaže da, u praksi, sudovi u nedovoljno meri uzimimaju u obzir alternativne mere pre nego što odrede pritvor. Dodaje da se pritvor najčešće zamenjuje "kućnim pritvorom“ tj. Zabranom napuštanja stana sa ili bez primene elektornskog nadzora, ali i da sve zavisi od konkretnog dela i konkretnog slučaja i životne situacije. 

"Primera radi, u postupku za krivično delo proganjanje okrivljeni je u pritvoru proveo mesec dana da bi mu isti bio zamenjen blažom merom – zabranom prilaska, sastajanja i komuniciranja sa oštećenim licem", obrazlaže advokat Labus. 

Dodaje i da su, u jednom drugom postupku, zbog teške saobraćajne nezgode koju je izazvao strani državljanin, argumenti odbrane doveli do toga da sud okrivljenom ne odredi pritvor, već da mu se izrekne mera zabrane napuštanja boravišta uz obavezu da se svakog meseca javlja policiji.

"Sve je stvar konkretnog slučaja, dela, ali i osumnjičenog lica", zaključuje Labus.