Deca sa dijabetesom uskoro dobijaju protokol za vrtiće: Jasna pravila ishrane, igre i bezbednosti

Prema dostupnim podacima, u Srbiji svake godine od dijabetesa tipa jedan oboli oko 150 dece uzrasta do 14 godina, a broj obolelih od dijabetesa tipa dva je višestruko veći. Uskoro bi i najmlađa deca sa dijabetesom tipa 1 mogla da dobiju jasna pravila podrške tokom boravka u vrtićima.

Naime, u završnoj je fazi izrada dokumenta koji će po prvi put definisati načine organizacije ishrane, pravila učešća u fizičkim aktivnostima, kao i precizan protokol za postupanje u slučaju naglog pogoršanja zdravstvenog stanja dece.

Dok ovakav pravilnik već postoji za osnovne i srednje škole, vrtići su do sada funkcionisali bez jasnih smernica, što je često predstavljalo izazov i za roditelje i za osoblje predškolskih ustanova.

Bojana Marković, predsednica udruženja Plavi krug, koje okuplja roditelje i decu obolelu od dijabetesa, naglašava u razgovoru za Euronews Srbija koliko je ovaj korak važan, ali i ističe da je došao kasno.

"Na žalost, to je trebalo da se uradi dosta ranije jer deca sa dijabetesom već idu u vrtiće. To je ranije pravilo veliki otpor pri upisu – jedan roditelj često mora da ostane kod kuće, da bi bio uz dete i pružao terapijsku podršku", kaže Marković.

Zbog nedostatka sistemske podrške, mnoga deca su se uključivala u predškolsko obrazovanje tek kada to postane obavezno.

Kako objašnjava, problem dodatno komplikuje činjenica da medicinske sestre u vrtićima, prema važećim propisima, nisu obavezne da daju terapiju, što roditelje primorava da više puta dnevno dolaze i ubrizgavaju insulin detetu nakon obroka.

Pixabay

"Zamislite da dete ima doručak, užinu i ručak – roditelj treba da dolazi tri puta dnevno da daje insulin. A koliko ljudi može da izlazi s posla toliko puta“, pita Marković.

Nedostatak znanja i edukacije

I dok pravilnik za škole postoji, njegova primena često nije dovoljna. Edukaciju o dijabetesu trenutno sprovode izabrani lekari opšte prakse sa teritorije škole, ali kako kaže Marković, oni često nemaju dovoljno znanja o dijabetesu kod dece.

"Pedijatri i izabrani lekari nisu specijalisti. Ne znaju dovoljno o terapiji, ishrani i fizičkim aktivnostima deteta sa dijabetesom. Potrebna je dodatna edukacija – da i vaspitači budu sigurni da prepoznaju simptome pada šećera u krvi, da se ne plaše. Strah je normalan, to razumemo, ali znanjem se taj strah smanjuje,“ objašnjava ona.

Udruženje „Plavi krug“ već sprovodi edukacije i izradilo je priručnik za nastavnike i vaspitače, koji sadrži praktične smernice, ali one još uvek nisu deo zvaničnog protokola.

Unsplash

"Mi smo napisali priručnik da dođe do svakog nastavnika. On nije protokol, ali sadrži osnovne smernice – šta raditi u slučaju hipoglikemije, šta sme da jede dete, kako mu pomoći u toku časa ili igre.“

Marković ističe da se sistemska rešenja moraju primenjivati u celoj zemlji, ne samo u većim gradovima. Posebno su, kaže, ranjiva deca koja žive u malim mestima i selima.

"Uvek pričamo o Beogradu, ali moramo da mislimo na decu sa dijabetesom i u malim sredinama. Tamo često nema ko da pruži podršku, a o diskriminaciji se vrlo malo govori – iako je prisutna. Ona ne mora biti direktna, ali kada dete ne može da ide u vrtić jer nema ko da mu da insulin, to je oblik diskriminacije", kaže ona.

Opasnosti kad dete nije pod nadzorom

Kao najveći rizik po zdravlje dece kada nisu pod nadzorom roditelja, Marković izdvaja pad šećera u krvi (hipoglikemiju), koji ako se ne prepozna na vreme, može imati ozbiljne posledice.

"Pad šećera je mnogo rizičniji od skoka. Ako se na vreme ne reaguje – ako dete ne pojede ili ne popije nešto, može doći do dezorijentacije, pa i nesvestice. U nekim slučajevima mora da se da glukagon, injekcija koja spašava život", kaže ona.

U jednoj od ranijih edukacija, navodi, vaspitačica je morala da interveniše i da sama ubrizga glukagon.

"Zato insistiramo da se osoblje edukuje. Ne možemo očekivati da roditelj stalno bude prisutan – dete mora da ima pravo na detinjstvo, igru, školu, muziku, sport. Svi koji su oko njega treba da znaju kako da reaguju“, dodaje.

Dodatna vest koja donosi olakšanje mnogim porodicama jeste najava da će od jeseni senzori za kontinuirano praćenje šećera u krvi biti dostupni o trošku države.

"To je ogromna stvar. Ti senzori značajno olakšavaju život i deci i roditeljima, jer nema stalnog bockanja prstiju. Prate se padovi i skokovi šećera u realnom vremenu, što je ogroman napredak,“ ističe Marković.