Episkop Heruvim održao besedu na međunarodnoj konferenciji "Hrišćansko-socijalna inicijativa"

Juče je u hotelu "Hajat" u Beogradu, u organizaciji Instituta za političko umrežavanje, održana međunarodna konferencija "Hrišćansko-socijalna inicijativa" na kojoj je učešće uzeo i episkop osečkopoljski i baranjski Heruvim. On je okupljenima u nadahnutoj besedi govorio o tome šta je "delatna ljubav", svedočeći da ona ima "značajan socijalni aspekt koji se ogleda u brizi za one kojima je pomoć potrebna i aktivnom angažovanju u društvenim pitanjima".

Besedu Njegovog preosveštenstva Heruvima prenosimo u celosti:

O delatnoj ljubavi

Novozavetno učenje o ljubavi iscrpljuje se Ličnošću Bogočoveka Hrista. Na prvom mestu, Novi Zavet je nova ličnost, novo delo, nova ljubav. Pojavom Bogočoveka Hrista na svetu — pojavila se nova ljubav. Akt ovaploćenja Hristovog najkraće sintezira ljubav Božju prema svetu. Ne može se reći da je Hristos postao ljubav. On je od večnosti bio ljubav i to ostaje. Ljubav nije akcident, nije atribut Božanstva, već suština Božanstva.

Isusa Hrista ljubiti znači biti, postojati. Hristos je ljubav. To je dokazao Svojim ovaploćenjem, stradanjem i vaskrsenjem. Govoreći o ljubavi, On je samo raščlanjivao Svoju Ličnost. Ljubav, koju je Hristos otkrio i poklonio svetu, ima isključivo Bogočovečanski karakter. U ljubavi su najvažnije dve stvari: Bog i čovek. Prvo Bog, pa onda čovek. Čovek se neminovno formira prema Bogu. Prva zapovest je: „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom”, a druga je kao i ova: „Ljubi bližnjega svog kao sebe samoga” (Mt 22, 37-40; Mk 12, 30-31; Lk 10,27-28).

Samo u Bogu i kroz Boga čovek može ljubiti sebe nesebičnom ljubavlju. Jedino u tom slučaju ljubav nije egoizam. Tada, poznavši sebe, svoju bogoliku suštinu, čovek je ljubi jer vidi da je to jedini koren kojim on zalazi u večnog Boga, u prirodu Božju. I to sebe samog otkriva u bližnjem svom i ljubi njegovo sebe po sebi: jer je za njega ono večno i svevrednosno, ako i nije za njegovog bližnjeg, koji nije došao do poznanja sebe u Bogu i kroz Bogopoznanje u ljubavi. Samo takva Bogočovečanska ljubav ne prestaje, neprolazna je i večna. Spasitelj je rekao: „I što će se bezakonje umnožiti, ohladneće ljubav mnogih” (Mt 24,12). To je Spasitelj rekao, kada je govorio o apokaliptičkim užasima kroz koje će prolaziti Njegovi sledbenici.

U novozavetnoj ljubavi Spasitelj ne dopušta relativnost. Njen je cilj da čoveka učini savršenim, kao što je Bog savršen, jer je rečeno: „Budite, dakle, vi savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski” (Mt 5,48). Ljubav je znak po kome se može poznati da čovek pripada Bogu. A mržnja je znak da čovek pripada đavolu i njegovim idolima. „Niko ne može dva gospodara služiti, jer će na jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili jednome voleti, a za drugoga ne mariti. Ne možete Bogu služiti i mamonu"; (Mt.6,24; Lk.16,13). A to znači: Hrišćanstvo ne dopušta zlatnu sredinu, kompromis između mržnje i ljubavi, kompromis između dobra i zla. Zato je potrebna podvižnička odlučnost za službu Bogu. A ljubiti Hristovom ljubavlju i znači služiti Bogu bez rezerve. Ljubav ne trpi greh. Hristos je ovaploćenje apsolutne, savršene ljubavi, zato u Njemu nema greha, zato je On bezgrešan. Ljubav izgoni greh, udaljuje greh. Ljubav odašilje, otpušta, oprašta greh, jer je Bezgrešni Spasitelj rekao: "Opraštaju joj se gresi (koji su) mnogi, jer vozljubi mnogo; a kome se malo oprašta, malo ljubi" (Mk 7,47). Zato što je Hristos najviše ljubio, najviše je čovečanstvu i oprostio.

Ustupljene fotografije

Ovaploćenjem Svojim, Spasitelj je fizički pozvao ljude da postanu učesnici u Božjoj prirodi (2.Pt 1,4). On je dao i sredstva za to, sredstva pomoću kojih će Njegovi sledbenici zaista moći postati učesnici u Carstvu Božjem. Ta sredstva su: vera i u veri dobrodetelj, u dobrodetelji znanje, i u znanju uzdržljivost, u uzdržljivosti trpljenje, u trpljenju pobožnost, u pobožnosti bratoljublje, u bratoljublju ljubav (2.Pt. 1,4-7). Ako čovek nema ove vrline, ova sredstva, slep je za Hristopoznanje i za Bogopoznanje (2.Pt. 1,9).

Delatna ljubav ima značajan socijalni aspekt koji se ogleda u brizi za potrebite i aktivnom angažovanju u društvenim pitanjima. Hrišćanstvo podstiče vernike da ne ostanu ravnodušni prema socijalnim nepravdama i potrebama drugih, naglašavajući važnost zajedništva i solidarnosti.

Svetopisamske temelje o delatnoj ljubavi nalazimo već u Jevanđelju po Mateju, gde Isus Hristos jasno izlaže ovu bogotkrivenu istinu: „Jer sam bio gladan, i dali ste mi da jedem; žedan, i dali ste mi da pijem; stranac, i primili ste me“ (Mt 25,35). Ovaj stih osvetljava važnost delatne ljubavi u socijalnom kontekstu, pozivajući vernike da prepoznaju Isusa Hrista u onima potrebitima. Sv. Vasilije Veliki, jedan od veliih otaca četvrtoga veka naglašava: „Onaj ko ima više nego što mu je potrebno, a ne deli sa onima koji nemaju, krade od njih.“ Ova teza ukazuje na moralnu obavezu deljenja i brige za siromašne i socijalno ugrožene. Svetootačko predanje ispunjeno je tim učenjem o socijalnom agažmanu i delatnom služenju na šta nas upućuju i reči Sv. Grigorija Niskog: „Oni koji su bogati u ovome svetu, treba da se stide, jer su u obavezi da pomognu onima koji su u potrebi”. Ove reči podsećaju na odgovornost onih koji imaju više da koriste svoja bogatstva za dobrobit drugih. Sveti Vladika naš Nikolaj Žički isto nam ukazuje na tu bogočovečansku istinu sledećim rečima: „ Ako možeš pomoći čoveku – pomozi, ako ne možeš pomoći — pomoli se, ako ne umeš da se moliš – onda pomisli dobro o tom čoveku. I to će već biti pomoć, zato što su svetle misli – takođe oružije”.

U svetlu delatne ljubavi, zajednica igra ključnu ulogu. Sv. Toma Akvinski kaže: „Dela ljubavi su najvažnija stvar u životu, jer ona osiguravaju mir i jedinstvo u društvu”. Ova misao ukazuje na to da aktivno angažovanje u zajednici i briga za druge donose mir i harmoniju.

Preko svoje tvorevine Bog opšti s čovekom, učeći ga da On postoji i vlada tvorevinom. Ali, usled svog posebnog načina sazdanja, jedino čovek poseduje sposobnost da traži Boga i bogosluži i da svojim ponašanjem i radnjama izražava svoje poštovanje prema Tvorcu. U aktima Sedmog vaseljenskog sabora (787. g.) čitamo izjavu Leontija od Konstancije: „Ja, preko neba i zemlje, i mora i šuma, i kamena i hramova i krsta, i anđela i ljudi, i preko čitave tvorevine, vidljive i nevidljive, izražavam Tvorcu i Gospodu poslušnost i obožavanje. Tvar sama po sebi ne izražava poslušnost Sazdatelju, nego preko mene (čoveka) nebo objavljuje slavu Božju, preko mene Mesec se poklanja Bogu, preko mene zvezde proslavljaju Njega” (Mansi 13,48-49).

Preko materijalnih elemenata korišćenih u bogopoštovanju, prema apostolskom predanju Pravoslavne crkve, prepoznajemo Božju tvorevinu. Ovo prepoznavanje vodi osvećenju tvorevine, slavi Boga Tvorca.

Vekovima pravoslavno bogoslovlje uči da je obožavanje sveta prirode idololatrija i da je preterana zavisnost od nje materijalizam u praksi. Svetootačko učenje, koje počiva na stavu apostola Pavla da su bezbožni „zamenili istinu Božju lažju, a više poštovali i poslužili tvari nego Tvorcu, koji je blagosloven u vekove. Amin” (Rim 1,25), kritikuje zloupotrebu tvorevine i opominje vernike da izbegavaju zavisnost od uvećanja materijalnih dobara. Potčinjavati ljudski život materijalnom isto je što i odbaciti Božji nalog da čovek ovladava materijalnom tvorevinom, ali i da je čuva (Post 1,28).

Ustupljene fotografije

Crkvu je osnovao Bog kao ustanovu za svoj narod, od početka čovekove stvarenosti. Čovek je odvojen od Boga prvorodnim grehom. Hristovim ovaploćenjem ljudski rod je spasen, očišćen i ojačan blagodaću primljenom Svetim Duhom kako bi izvršavao Tvorčevu volju. Crkva kao božanska ustanova ima za glavni zadatak čovekovo spasenje. Verom njenih članova, „udova Hristovih”, njen cilj je da proširi spasenje i na prirodni svet koji pati usled čovekovog grehopada.

Ekologija je ambijent u kojem se ostvaruje čovekovo spasenje. Spasenje ide drugim, obrnutim putem od puta koji vodi od grehopada. Misija Crkve zarad čovekovog spasenja i čovekovo delanja u okruženju nisu identični, mada su neodvojivi. Ekološki aspekti i ponašanje vernika moraju biti u saodnosu s njihovom verom u Trojičnog Boga, kao Tvorca, Gospoda i Spasitelja čoveka i sveta.

Hrišćansko gledište na ekologiju jasno je izraženo u bogoslovlju, bogosluženju i podvižničkom životu Pravoslavne crkve. Bogu se poklanjamo kao „Sazdatelju vseja tvari”, kao „Caru tvari” , kao „Gospodaru tvari”, itd. Naročito u bogoslužbenim pesmama Velike, Stradalne sedmice za ovaj svet se veli da sastradava s Hristovim stradanjima i da se raduje Njegovom Vaskrsenju.

Duhovnost Pravoslavne crkve ima ekološki značaj, jer: a) počiva na ideji čovekovog oslobađanja od zavisnosti od materijalnih stvari i zadovoljstava; b) smatra ovaj život i svet za vežbalište radi pripremanja za večni život; v) traga za prosvećenjem uma i intelektualnim usavršavanjem u cilju bogoupodobljavanja.

Podvižnički život, koji karakteriše sve manje konzumiranje i nezavisnost od materijalnog, izgrađuje se u Pravoslavnoj crkvi praksom uzdržanja i posta na svim nivoima (sveštenstvo, monaštvo, mirjani). Mislim da je vreme da sve hrišćanske Crkve i veroispovesti ozbiljno ispitaju drevni podvižnički, asketski duh nepodeljene Crkve, što bi mogao biti dragocen praktični doprinos razrešenju mikroekološkog
problema.

Naše je, često se kaže, sekularno doba. To ne znači, naravno, da je religija izbledela iz svakog društva. U stvari, ona u nekima od njih ostaje izrazita kulturna snaga kao što je oduvek i bila. Pa čak i u najtemeljnije laiciranim i sekularizovanim narodima na Zapadu, religijsko verovanje i praktikovanje ostaju daleko životniji nego što bi se očekivalo kada bi religijski nagon bio samo slučajni aspekt ljudske kulture. Međutim, ustavi većine savremenih država, čak i onih koje formalno priznaju uspostavljenu crkvu, prisvajaju građanski prioritet u javnom prostoru bez verskih udruženja i politički poredak slobodan od crkvene vlasti. Mnogi danas, u stvari, veruju da je demokratsko društvo moguće samo u onoj meri u kojoj je religija u potpunosti prebačena u privatnu sferu i ne dozvoljava joj se nikakva uloga u izlaganju politike. Ovo je, naravno, nerazuman zahtev koji postaje despotski ukoliko se sprovodi prinudnim zakonskim sredstvima. Ljudska etička uverenja ne razvijaju se u konceptualnim vakuumima, a versko držanje je neodvojivi deo načina na koji veliki broj zajednica i pojedinaca uopšte ima pojma o opštem dobru, moralnoj zajednici i društvenoj odgovornosti. Ućutkati glas vere u javnoj sferi znači takođe utišati glas savesti za veliki broj građana i uopšte ih isključiti iz građanskog života. Istovremeno, pak, razdvajanje drevnog sporazuma između države i crkve – ili prestola i oltara – takođe je bio veliki blagoslov za hrišćansku kulturu. To je oslobodilo Crkvu od svega onoga što je prečesto bilo podaničko i nečasno pokoravanje zemaljskoj sili i saučesništvo u njenom zlu. Crkvi je, zapravo, u interesu da institucionalno povezivanje hrišćanstva sa državnim interesima bude što je moguće manje, ne zato što se Crkva želi naveliko povući iz društva, već zato što je ona pozvana da javlja Jevanđelje svetu i služi Bogu u svim stvarima ne bivajući kompromitovana zbog saučestvovanja u svetovnim ambicijama. Pravoslavna crkva bi, zatim, trebalo da bude zahvalna što je Bog promisliteljski dopustio smanjenje crkvenog političkog prava glasa u većini zemalja drevnog hrišćanstva kako bi ona vernije vodila i promovisala svoju misiju prema svim narodima i ljudima. Svakako, Crkva može biti u miru sasvim zadovoljna političkim poretkom koji njenom narodu ne nameće teološku usklađenost prisilnim sredstvima, jer takav poredak omogućava Crkvi daleko čistije i neposrednije obraćanje svačijem razumu i savesti.

Ustupljene fotografije

Naše doba je doba sve bržeg tehnološkog razvoja, današnja čovekova moć da transformiše fizičku stvarnost, i na dobro i na loše, u ljudskoj istoriji je bez presedana i predstavlja opasnost i odgovornost za koju čovečanstvo uglavnom deluje nespremno. Pravoslavna crkva mora, pre svega, podsećati hrišćane da je svet u kome živimo Božja dobra tvorevina (koliko god da može biti narušena grehom i smrću) i srdačan dar svim Njegovim stvorenjima. Sa svetim Maksimom Ispovednikom ona potvrđuje da je ljudsko prisustvo u fizičkom kosmosu takođe duhovno služenje, vrsta kosmičkog sveštenstva. Čovečanstvo zauzima mesta graničnika u kome se duhovna i materijalna carstva susreću i ujedinjuju i kroz to svešteničko posredovanje svetlost duha prožima svu stvorenu prirodu, dok se celokupna kosmička egzistencija uzdiže u duhovni život. Hrišćanska misija preobraženja sveta u svetlu Carstva Božjeg jeste ona koja dopire do celokupne tvorevine, sveukupnog života, svake dimenzije kosmičkog postojanja. Gde god postoji patnja, hrišćani su pozvani da donesu isceljenje u vidu olakšanja i pomirenja. Zbog toga je Crkva u svojoj ranoj istoriji započela osnivanje bolnica otvorenih za sve ljude i primenjivala je takve terapije i lekove koji su bili poznati u tadašnje doba. Izvanredna Vasilijada Sv. Vasilija Velikog bila je mesto blagostanja za siromašne, kao što je bila mesto ozdravljenja za bolesne. Kako piše sv. Vasilije: „Medicina je dar od Boga čak i ukoliko je neki ljudi ne koriste na pravi način. Istina, bilo bi suludo položiti svu nadu za izlečenje u ruke lekara, ipak postoje i ljudi koji u celosti tvrdoglavo odbijaju njihovu pomoć”. Nikeo-carigradskom simvolu vere, pravoslavni hrišćani ispovedaju: „Jednog Boga, stvoritelja neba i zemlje, svega vidljivog i nevidljivog“. Sveto pismo potvrđuje da: „Bog pogleda sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma”. (Postanje 1, 31). Reč „dobro“ u kanonskom grčkom tekstu označava više od vrednosti neke stvari i više od njene puke moralne prihvatljivosti, ona ukazuje na to da je svet takođe stvoren i pozvan da bude „lepim“. Liturgija Sv. Jakova to, takođe, potvrđuje: „Jer je jedan Bog Sveta Trojica, čiju slavu nebesa kazuju, dok zemlja javlja Njegovu silu, more Njegovu moć i svako fizičko i nematerijalno stvorenje Njegovu veličinu”. Ovo duboko verovanje u dobrotu i lepotu čitave tvorevine jeste izvor i srž celokupnog kosmičkog viđenja Crkve. Kako pravoslavni hrišćani pevaju na praznik Bogojavljenja: „Priroda vodâ je osvećena, zemlja je blagoslovena, a nebo prosvetljeno”. Tako da se elementima tvorevine, anđelima i ljudima, vidljivim i nevidljivim stvarima, najsvetije Božje ime može slaviti. Sv. Maksim Ispovednik nam govori da ljudska bića nisu izdvojena od ostale tvorevine, već su po svojoj prirodi vezana za celokupnu tvar. A kada su ljudski rod i tvorevina na takav način povezani, čovek ispunjava svoj poziv da blagoslovi, uzdigne i preobrazi kosmos, tako da se njegova urođena dobrota može otkriti čak i u stanju pada. U ovome se slavi najsvetije Božje ime. Međutim, ljudska bića previše često zamišljaju sebe kao nešto odvojeno od ostatka tvorevine, kao uključene u materijalni svet samo onoliko koliko mogu ili bi trebalo da ga iskoriste za svoje ciljeve, oni ignorišu, zanemaruju i čak ponekad voljno odbacuju svoju vezu sa ostalom tvorevinom.

Vera, nada i ljubav su osnovne dimenzije novozavetnoga iskustva Božije pravde koja se izliva kao milost Božija na sve ljude svih vremena i pokolenja. Sve nam to ukazuje na savremeni današnji utopistički pristup sveta istoriji koji ne poznaje pravdu Božiju u jevađelskom iskustvu i optitu, te koji je isključivo shvata i razume nihilistički i ničeovski. Da bismo na pravi način, kroz jevanđelsko i svetopisamsko iskustvo shvatili naše postojanje u istoriji, najbolje nam svedoče reči Svetog proroka Isaije: „Svi mi smo kao nečisti i kao prljave krpe sva naša pravedna dela; svi venimo kao list, a bezakonja nas, poput vetra, odnose”. (Is. 64,6) Novi Izabrani narod – Hrišćani, prepoznaju se, ne kroz zakon i proroke, već kroz ljubav i reč Božiju koja je se ovaplotila u večnu pravdu Božiju ovde u istoriji, o čemu nam svedoči i Sveto Otkrovenje: „... i Ime se njegovo zove: Logos (Riječ) Božiji”. (Otk. 19,13)