Povratak u školu nije samo promena ritma za dete: Zašto roditelji osećaju veći pritisak?

Povratak u školu posle letnjeg raspusta nije stresan samo zbog ranog ustajanja i povratka obavezama, već zato što zahteva novu organizaciju čitavog porodičnog života. Psihološkinja Radmila Vulić Bojović u razgovoru za Euronews Srbija savetuje roditeljima da decu ne opterećuju školskim sadržajima pre početka nastave, već da im tokom poslednje nedelje raspusta postepeno vrate ritam spavanja i svakodnevne obaveze. Ipak, kako objašnjava, najveći pritisak često osećaju upravo roditelji, koji bi trebalo da imaju na umu da jedna školska godina nije "pitanje života i smrti", već faza odrastanja u kojoj detetu treba omogućiti da razvija poverenje u sopstvene sposobnosti. 

Name, iako se približava 1. septembar, roditelji često počinju da razmišljaju o tome kako će dete ponovo prihvatiti školske obaveze, ranije ustajanje, domaće zadatke i svakodnevnu rutinu.  

Međutim, Vulić Bojović objašnjava da promena ritma posle dugog odmora nije nužno nešto negativno, već predstavlja prilagođavanje na drugačiju organizaciju dana. 

"Sva deca koja se vraćaju u školu posle jednog relativno dugog perioda odmora i bezbrižnosti potrebno je da budu svesna da će morati da se vrate svakodnevnim obavezama, drugačijem ritmu dana, drugačijoj organizaciji ličnog, pa i porodičnog života“, kaže ona. 

Prema njenim rečima, upravo zbog toga početak školske godine predstavlja promenu za celu porodicu. 

"To je jedna promena koja ne mora nužno da bude negativna, ali jeste stresna, jer zahteva reorganizaciju čitavog porodičnog sistema“, objašnjava. 

Sličan zaključak navodi i Američko psihološko udruženje (APA), koje povratak u školu opisuje kao period koji može biti naporan za čitavu porodicu, zbog promene rasporeda, novih nastavnika, učionica i drugih nepoznanica. APA savetuje roditeljima da školsku rutinu počnu da vraćaju nedelju ili dve pre početka nastave, uključujući redovnije vreme odlaska na spavanje i ranije ustajanje.

Kada je reč o školskom gradivu, Vulić Bojović nema dilemu - raspust ne bi trebalo pretvarati u produženu školsku godinu. 

"Kad je raspust, decu ne treba opterećivati školom. Nekada je to bilo da se deca na neki način motivišu da čitaju lektiru, i to bi otprilike bilo to. Ne mislim da decu treba opterećivati školskim sadržajima“, kaže ona. 

Prema njenom mišljenju, mnogo važnije je da se pred početak nastave postepeno vrati dnevni ritam. To, dodaje ona, posebno važi za san. 

"Ono što bi bilo korisno da roditelji urade, to je da bar u toj sedmici pred početak škole nekako polako počnu decu da vraćaju u regularan ritam, ukoliko su oni taj ritam izgubili tokom trajanja raspusta. To znači odlaženje u krevet na vreme, ustajanje ujutru nešto ranije, pa svaki dan po malo ranije, da bi mogli da dođu konačno do tog trenutka koji se poklapa sa trenutkom odlaska u školu“, savetuje.

I preporuke pedijatara idu u istom smeru. Na primer, Američka akademija za pedijatriju savetuje roditeljima da nedelju ili dve pre početka školske godine počnu da vraćaju raniji odlazak na spavanje i da uvedu dosledniji ritam, uz dovoljno sna kao važan deo uspešnog funkcionisanja deteta u školi. 

profimedia

Važno je, međutim, da se promena ne pretvori u novu borbu između roditelja i deteta. 

"Nikakvi nameti, nikakva insistiranja. Mislim da to može da bude samo kontraproduktivno kod dece danas, ako ih terate na nešto što neće da rade, upravo suprotno“, kaže Vulić Bojović. 

"Roditelji su pod većim stresom nego deca" 

Jedna od čestih situacija pred početak škole jeste dete koje negoduje, govori da ne želi ponovo u školu. To samo po sebi, smatra Vulić Bojović, ne znači da dete zaista odbija školovanje. Obaveze postoje, ali način na koji se o njima razgovara može biti važan. 

"Svako ima svoje obaveze, kao što mi moramo da idemo na posao da bismo mogli da funkcionišemo, da zarađujemo, da porodica može da funkcioniše. Tako je i njihova obaveza da se školuju, da se obrazuju“, navodi ona. 

Istovremeno, roditelji ne bi trebalo da školu predstavljaju samo kao namet i obavezu koju dete mora da "preživi". 

"Nekako im dati tu perspektivu. Nije škola samo ovde i sada i samo namet. Škola je potrebna zbog toga da bi nekako živeli na način koji smatramo prihvatljivim, dostojanstvenim i da bi bili korisni članovi društva“, kaže. 

APA takođe savetuje roditeljima da razgovaraju sa decom o njihovim strahovima i brigama u vezi sa školom, umesto da njihove reakcije odmah odbacuju ili minimiziraju. Kako navode, posebno je važno čuti šta dete očekuje od nove školske godine i šta mu je u vezi sa povratkom najteže. 

Posebnu pažnju zahtevaju deca koja se u školu vraćaju sa lošim iskustvima iz prethodne godine - bilo da su u pitanju loše ocene, konflikti sa vršnjacima ili nastavnicima, izolacija ili vršnjačko nasilje. 

"To su specifične situacije. To jesu deca koja mogu da dožive to kao povratak u agoniju, jer školu ne doživljavaju kao bezbedno mesto“, upozorava Vulić Bojović. 

Kako objašnjava, za takvu decu nije dovoljno samo reći da "moraju da se vrate u školu". Ona navodi da je tu potrebno uključiti i stručnu pomoć, ali i samu školu. 

"Ne samo razgovarati, možda i uključiti neku stručnu pomoć. I svakako od samog početka sa školskim organima adresirati tu temu. Znate, nije roditelj sam, nije dete samo u svemu tome, niti je roditelj sam u svemu tome. Školski sistem treba da podrži svako dete da se oseća u školi dobro“, kaže ona. 

Kazna i nagrada  

Kada je reč o nagradama i kaznama, Vulić Bojović smatra da klasično kažnjavanje nije najbolji pristup. Umesto toga, smatra ona, roditelji mogu da uskrate određene privilegije kada dete ne ispunjava svoje obaveze, dok pohvala treba da postoji, ali nagrada ne bi trebalo da postane automatska reakcija na svako poželjno ponašanje. 

"Ne treba praviti situaciju u kojoj je dete nagrađivano za normalno ponašanje. Mislim, treba da bude pohvaljeno, ali ne nužno i nagrađeno“, kaže. 

Sa druge strane, kada je reč o roditeljima, upravo oni bi, smatra, trebalo da pokušaju da spuste tenziju koju sami sebi stvaraju pred početak školske godine. 

"Roditelji su pod većim stresom nego deca. Njima je to, onako, svakodnevica", kaže. 

Roditelji, objašnjava, mnogo više razmišljaju o posledicama školskog neuspeha, dok dete nema isti kapacitet da sagleda budućnost. 

profimedia

"Roditelj je svestan posledica koje to i takvo ponašanje, odnosno školski neuspeh, i daleko bilo i odustajanje od škole, može da ima. Deca to u tom trenutku ne znaju, niti mogu na taj način da pristupe tome", navodi ona. 

Zato bi, zaključuje Vulić Bojović, roditelji trebalo da budu podrška i oslonac, ali i da dozvole detetu da samo savladava deo izazova koji su pred njim. 

"Mislim da je važno da nekako roditelj bude svestan toga da je to samo jedna školska godina, nije smak sveta, nije nikakvo pitanje života i smrti, što bi rekli", kaže. 

I upravo u tome vidi prostor da dete razvija samostalnost i poverenje u sebe. 

"To je jedna faza razvoja i da nekako puste dete da polako razvija poverenje u to da će dete nekim svojim resursima savladati i odgovoriti na zahteve koji su pred njega ili nju postavljeni", kaže. 

Takav pristup, objašnjava ona, ne znači da roditelj treba da bude nezainteresovan za školu. Naprotiv, znači da treba da postavi granice i obezbedi strukturu, ali i da ostavi dovoljno prostora detetu da uči kako da se samo nosi sa obavezama, neuspesima i novim izazovima.