Imaju zemlju, ali sa njom ne mogu ništa: Stari na selu vrte se u začarnom krugu zbog kog žive na rubu egzistencije

Veliki broj seoskih domaćinstava u Srbiji čine stariji ljudi, koji u većini slučajeva žive sami i sa skromnim primanjima zbog kojih se uglavnom nalaze na rubu egzistencije. Oni se često vrte u začaranom krugu iz kojeg, bar za sada, još nema izlaska. Sa jedne strane poseduju zemlju koja je veća od jednog hektara i od koje nemaju koristi, jer zbog godina u kojima se nalaze, nisu u stanju da je obrađuju, dok sa druge starne, zbog zakonskog limita koji kaže da svi oni koji imaju zemlju veću od jednog hekara, nemaju pravo na socijalnu pomoć, oni ne mogu sebi da priušte pristojan život.

Ovim povodom reagovao je i Fiskalni savet koji je predlažio da se taj uslov od jednog hekatara poveća na deset jer bi to, veruju iz saveta, mnogim starijima koji žive na selu olakšalo život. Oni bi tako uspeli da ostvare pravo na novčanu pomoć države. Međutim, konkretnih poteza po ovom pitanju još nema.

Upravo jedna od onih koji se suočavaju sa ovim problemom je 78-godišnja Đurđica Jovanović iz sela Ćelije, podno Suve planine, koja živi sama i trenutno bez ikakvih prihoda. U razgovoru za Euronews Srbija kaže da joj je sin najveća pomoć i da je jedini koji je obilazi i pomaže ali, kako kaže, koliko je i sam u mogućnosti, a to je nekada, dodaje, poprilično oskudno.

"Ja ovako bolesna nikako se ne snalazim. Sad je sin otišao da natovari drva, da otera. Kad ima, pruži mi i donese, kad nema, nema ni za njega, ni za mene", kaže ona i dodaje da joj je suprug nedavno preminuo pa očekuje da će uskoro početi da prima porodičnu penziju ali i to da će joj ona biti jedini izvor prihoda.

"Od 13 hiljada kad odbiju, pa koliko daju, ne znam koliko će tačno biti, ali neće mnogo. To će mi biti sav prihod, jer socijalnu pomoć ne primam. Nemam pravo", dodaje.

Jovanović objašnjava da pravo na pomoć ne može da ostvari zbog nekoliko hektara zemlje koje poseduje ali joj ništa ne vredi, jer kaže, sama ne može da obrađuje i zbog toga ona stoji tako i ne koristi joj.

"Ništa mi ne vredi, niko je neće. Da bar hoće neko da uzme i da radi. Ne da neće neko da radi, nego nema ko. Selo je izumrlo, nema ljudi. Nema kome da se obratim da je uzme i radi na njoj", objašnjava i dodaje da je posebno težak život starih na selu, pogotovo ukoliko žive sami.  

Među tek dvadesetak, uglavnom vremešnih meštana, je i njena komšinica Vinka Grozdanović, koja takođe kaže za Euronews Srbija da živi od skromne porodične penzije i zbog nešto malo zemlje, ne može da dopuni svoj skromni budžet socijalnom pomoći. Zbog toga, zemlja je urasla u krov a ona zbog nje krpi, kaže, kraj sa krajem.

"Ma ko će da obrađuje zemlju, ono je sve uraslo. Nekada se kupovalo, sad ne. Ljudi nema, nas je nekoliko u selu. Deca ne mogu da pomognu, jer rade kod privatnika. Znate kolika je plata kod privatnika. Živim kako znam. Ukoliko mogu sa ovim da guram nekako dobro je, ako ne mogu - trpeću", kaže ona.

Socijalna pomoć za pojedinca od 1. oktobra iznosi nešto više od deset hiljada dinara, a za naše sagovornice, kažu, i to znači.

"Koliko god da dobijem značilo bi. Bar to da mogu da se spasim", kaže Jovanović.

Inače, u opštini Gadžin Han, gde se i nalauzi selo Ćelije, stalnu socijalnu pomoć prima blizu 90 ljudi. U Centru za socijalni rad za Euronews Srbija kažu da ih je bar još toliko, koji zbog posedovanja više od jednog hektara zemlje, ne mogu da ostvare to pravo.

"Nephodna izmena Zakona o socijalnoj zaštiti"

Sagovornici Euronews Srbija smatraju da je ključni problem u svemu tome Zakon o socijalnoj zaštiti koji, prema njima, ima takve kriterijume da onemogućava onima kojima je pomoć države preko potrebna da je i ostvare.

Danilo Ćurčić iz inicjative A11 kaže da je upravo zakon, koji određuje taj limit od jednog hektara, glavni problem jer, kako objašnjava, institucije onda nisu u stanju da im pomognu ni na koji način. Kako dodaje, upravo je postojeći Zakon o socijalnim kartama doveo je do toga da 22.000 ljudi bude automatski isključeno iz sistema socijalne zaštite što nije fer jer ovaj sistem, prema njegovom mišljenju, ne može da se posmatra izolovano u odnosu na druge oblasti društva.

"Ovo je stari problem o kojem se dugo pričalo. Suštinski, on bi mogo da se reši ukidanjem ovog ograničenja koje onemogućava starija domaćinstva, pre svega onih koji nemaju nikakve prihode, da dobiju socijalnu pomoć. Uvođenje socijalnih penzija bi takođe moglo da bude rešenje. Ono što je problem je postavljenje kriterijuma koji su vrlo neosetljivi na lične okolnosti korisnika. To je nešto o čemu treba da razgovaramo. Tačnije o tome da se menja Zakon o socijalnoj zaštiti", rekao je Ćurčić.

Kako je pojasnio, papirološki, ko ima više od jednog hektara zemlje u svom vlastništvu se doživljava kao neko ko ima dovoljna za izdržavanje. Međutim, Ćurčić navodi da se u praksi pokazalo da jako često ta zemlja ne donosi korist svom vlasniku jer je on iz mnogih razloga sprečen da je obrađuje i da ima bilo kakvu korist od nje.

"To što je Fiskalni savet predložio da se taj prag sa jednog podigne na deset hektara bio bi od velikog značaja. To bi mnogima rešio problem. To je nešto što se ranije pojavljivalo u predlozima i pravcima oko kriterijuma za unapređivanje uslova za određivanje socijalne pomoći. Vrlo je jednostavna mera koja bi ovo pitanje rešila", objašnajva on.

Kako dodaje, ovaj problem ne treba odvajati od drugih kada je u pitanju davanje socijalne pomoći i izemene samog zakona, već smatra da svim problemima iz ove oblasti treba prisutpiti sveobuhvatno, jer jedino tako, kaže, mogu da se očekuju i rezultati.

"Međutim, imamo mi još čitav niz drugih pitanja koje bi takođe trebalo precizirati u zakonu o soicjlanoj zaštiti koji se odnose na druge kategorije korisnika. Imamo bojazan da se ne pristupi parcijalnom rešavanju problema, već da imamo sveobuhvatan razgovor o tome šta hoćemo i kako ćemo kriterijume da prilagođavamo", rekao je on.

Kako dodaje, upravo zakon na kojem treba da se radi sprečava centre za socijalni rad da se bave onima kojima je pomoć preko potrebna.

"Problem je u tome što sistem ne može njima da se bavi kada vidite da oni ne ispunjavaju nikakav uslov. Pretpostavljam da se zaposleni u Centrima za socijalni rad dovijaju na različite druge načine kako da omoguće jednokratnu pomoć preko optšine ili neki humanitarni pristup. Međutim, to nije rešenje. Nama je potreban sistemski odogovor jer je imamo stare na selu koji žive u dubokom siromaštvu. Nacionali propisi su takvi da Centrima za socijalan rad ne omogćavaju da se bave ovim pitanjem", kaže Ćurčić.

On je podsetio da je u martu je donet Zakon o socijalnim kartama i da je uveden  automatizam u odlučivanju centara za socijalni rad, ali da nije dao konkretne rezultate.

"Do sada, na terenu smo videli, ne vidimo konkretne rezultate. On jeste doneo strožu kontrolu, ali automatizovanu koja na efikasan način isključuje korisnike iz sistema socijalne zaštite. Do sada, prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijlana i boračka pitanja isključeno je gotovo 22.000 korisnika u privh šest meseci primene zakona", rekao je on.

"Trećina staračkih domaćinstava prima novčanu socijalnu pomoć"

Član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov govorio je ranije za Euronews Srbija o staračkim domaćinistivma u Srbiji i rekao da kada se o njima govori, misli se na one ljude koji nisu ostvarili pravo na penziju.

"Identifikovali smo oko 24.000 staračkih domaćinstava i pojedinaca u riziku od siromaštva, a svega trećina njih prima novčanu socijalnu pomoć, a razlog za to je što su uslovi za tu pomoć veoma restriktivni u pogledu vlasništva nad zemljištem gde se ne dozvoljava da domaćinstva u ruralnim delovima koja imaju više od jednog hektara zemlje primaju novčanu socijalnu pomoć. Preložili smo nekoliko načina da nadležno ministarstvo razmotri kako bi ovaj uslov mogao da se relaksira, tako da sva ugrožena staračka domaćinstva, naročito u ruralnim delovima zemlje mogu da ostvare socijalnu pomoć", napomenuo je tada Altiparmakov.

On je dodao da je Fiskalni savet ukazao i na činjenicu da srpski poreski sistem, kao i sistemi na Balkanu, za razliku do svih drugih evroposkih zemalja ne prepoznaje izdržavane članove porodice pri naplati poreza.

"U Ustavu piše da se porez naplaćuje prema ekonomskoj snazi obveznika, ali naš poreski sistem ne pravi razliku između nekoga ko živi sam ili nekoga ko od svoje plate mora da izdržava decu i nezaposlenog supružnika. Predložili smo da se uvedu neoporezivi cenzusi za izdržavane članove domaćinstva od 20.000 dinara mesečno. I da radnici sa niskim zaradama budu dodatno zaštićeni, tako što bi se dosadašnji cenzus od 19.000 dinara neoporezivi duplirao na 40.000 dinara mesečno", rekao je Altiparmakov.

On je istakao i da je Fiskalni savet razmatrao kako uvođenje ovih poreskih kredita ne bi stvorilo rupu u budžetu i da su predložili da je neophodno povećati stopu poreza na zarade sa 10 na 15 procenata, čime bi se zatvorila ta budžetska rupa, a koja opet sa druge starne, ne bi se ugrozila konkurentnost domaće radne snage.

Ko je sve u riziku od siromaštva?

Prema podacima RZS, najvišu stopu rizika od siromaštva imala su domaćinstva u kojima žive dve odrasle osobe s troje ili više izdržavane dece, 38,8 odsto, a najnižu domaćinstva sastavljena od tri ili više odraslih osoba, 14,3 procenata.

Stopa rizika od siromaštva predstavlja procenat ljudi čiji je raspoloživi prihod niži od praga rizika od siromaštva, koji je u 2021. godini iznosio 24.064 dinara mesečno za jednočlano domaćinstvo. Ova stopa, kako objašnjavaju u RZS, ne pokazuje koliko ljudi je stvarno siromašno, nego koliko njih ima prihod niži od praga rizika od siromaštva. Prag rizika od siromaštva za domaćinstvo sa dvoje odraslih i jednim detetom mlađim od 14 godina iznosio je 43.315 dinara, a za četvoročlano domaćinstvo sa dvoje odraslih i dvoje dece mlađe od 14 godina iznosio je 50.533 dinara.