Kolumna Vesne Knežević: Arhitektura rušenja ili strah Srba od čvrste gradnje

Rogobatne lingvističke inovacije u političkom žargonu uvek su loš znak. One svedoče da snage koje ih uvode nisu zainteresovane za kontinuitet, već nameravaju celokupnu sistemsku rekonstrukciju. Običnim jezikom, kamen na kamenu da ne ostane. Takav je „odlukarnik“, reč koja deluje kao prelomni momenat u kodiranju nove plenumske kulture. „Odlukarnik“ je skinut sa zbirne instagram-adrese „Studenata u blokadi“ gde denotira odbor, komitet, egzekutivno telo jurišnih formacija. Odlukarnik će sprati Srbiju u olukarnik, a tamo je uvek ili mokro ili zapušeno.

Prepoznavanje jezičkih igara u popularnoj kulturi, ima li lepše zabave? U seriji „Angel“, jedna vrsta demona se zove „prio motu“. Surovi borci, brutalni, ali kad postanu dobri onda zaštitnici nevinih do kraja. Malo se pročačka crkvena istorija, kad ono iskoči „motu proprio“. To su odluke koje Pape donose iz vlastitog poriva, neupitane. Da li je neko pravni akt motu proprio permutovao u prio motu zato što mrzi Vatikan? Ne, jednostavno lepa reč za igre s jezikom, ništa drugo.

Ali ovde je malo igre. Već su reči blokaderi, plenumaši, ćaci, plenkisti, zboristi, zborači, dovoljno loše. Ne samo zato što nisu standardne, jer u međuvremenu jesu. U jeziku nema pogrešnog, samo novog u različitim fazama standardizacije.

I nisu sve te reči izmislili revolucionarni studenti. Nešto su skovali drugi u parafrazi i sarkazmu. Na primer direktna demokratija kao „dirtija“, dir-cracy, odakle proizilazi da su borci za njenu primenu dirtijaši, dirkratični elementi, po zvučnosti birtijaši u terevenki istorijskog anarhizma.

Odlukarnik ipak bije sve dosadašnje neologizme. Well done, dirtijaši, to ni Bakunjinu ne bi palo na pamet. Moju „srpkinju“, kako su se nekad u beogradskim gimnazijama zvale profesorke srpskog jezika, šlogiralo bi na licu mesta.

Neki iz kontrarevolucionarnog sektora kažu da ih odlukarnik asocira na golubarnik. Kolosalna greška. Iz saopštenju jednog odlukarnika jasno je da su dirtijši položili nekakvu zakletvu da se odriču seksa dok traje dirkratična revolucija. Paze na jezik, koriste „celibat“ kad misle ideološki, ne fiziološki. Istovremeno su delegirali odluku na specijalno normativno telo da dostavi listu šta se sve računa u seks. Možda se ipak pronađe neka rupa u pravilu. No kako god se na osnovu mišljenja normativnog pododlukarnika bude definisao seks, ostaje činjenica da tu nema romantike, pa ne može da bude ni golubarnika.

Paralela sa olukarnikom je bolja i tačnija. Najpre, zaštita. Plus, nije u jeziku do sada bilo ni olukarnika. Eto dobitka. Kao neko ko često piše o simboličkim momentima arhitekture, znam koliko je teško pronaći termine, ili ih prevesti kad postoje samo na nekom od jezika koji nije srpski. Jedan problem rešen. Sad se čitav arhitektonski sklop koji spolja razvodi vodu može zvati olukarnik.

„Još nam trebate“

Kad se politički žargon proširuje pojmovima sa konotacijom mase i distopičnih kolektiviteta, teško je proceniti da li autori misle ozbiljno. Možda se blokaderi samo smeju nama legalistima iz tabora prevaziđene liberalne demokratije? Možda reflektuju humor dok odašilju pretnje i ucene?

Kada su se nakon dve sedmice blokade povukli ispred RTS-a, ostavili su natpis: „Gledamo vas“. To sigurno nije najgore što se može dogoditi jednoj televizijskoj kući, da bude gledana. Nije pretnja, više najava za nove pretplatničke ugovore. S druge strane napisano je kao pretnja, mišljeno kao pretnja, dakle jeste pretnja. Humor ili hladna osveta, šta je od toga?

Da je ono prvo, priznala bih da sam natrčala. Ali pre će biti ovo drugo. I nisu samo oni uhvaćeni u tvorbi reči lošeg stila. Ni kritičari blokaderskog pokreta se ne ustežu od nasilja nad jezikom, pravdajući se da kao ogledalo vraćaju ono što im dolazi s te strane. Jezik je robustan. Za koji mesec, koju godinu, sve te kovanice mogu da postanu poezija, da se Romeo više ne penje na Julijin balkon, nego forsira olukarnik. Možda dotle nastane i glagol, olukovati, olukariti. Napetost bi dolazila iz činjenice da su Montagi i Kapuleti prosvećeni i ne brane deci da budu zajedno, ali Romeo nema dozvolu pododlukarnika za kodifikaciju seksualnih aktivnosti, što na kraju vodi do tragedije.

Vokabular u akciji

Prava nevolja nije novi jezik, jer je on, u krajnjoj liniji subkulturni fenomen mladih. Uvek novih mladih, da ne misle da su prvi na terenu koji smo mi po biološkom zakonu napustili! I mi smo nekad blokirali Košutnjak, tako što smo skakali na koncertu Dugmića kod Hajdučke česme. Satima niko osim nas nije mogao po vodu. No jezik nove subkulture je, eto nevolje, katalog direktnih političkih akcija za nasilnu rekonstrukciju čitavog društva. Tek u primeni se otkriva njegov siledžijski karakter.

Počelo je sa upotrebom „samo“. To je već staro. Nova je ozbiljna vera da ih „samo“ učvršćuje u statusu žrtve. Blokaderi su „samo“ stajali petnaest dana ispred RTS-a. Mi „samo“ mirno blokiramo da niko ne može da mrdne pola godine. Mi „samo“ digli ruke, preprečili puteve, zatvorili institucije, a policija udri po nama.

Na to se nedavno nadovezalo „još“, u konstrukciji „još nam trebate“, „još ste nam potrebni“. To je jako upadljiva upotreba te reči. Kad bi se nje dočepao sociolog Ulrich Oevermann, autor objektivne hermeneutike, napisao bi knjigu od te jedne jedine rečenice. Nažalost nema ga više, ali njegova metoda živi, ko zna, naći će se neko.

„Još nam trebate“ odnosi se na mnogo toga. Finansijski, na skupljanje priloga za revoluciju. Neki dan u Beču, na dočeku Sportske sekcije Studenata u blokadi kružile su dve kutije za dobrotvorna davanja, nošene kao kastanjete na sekularnoj misi.

„Mi“ im još trebamo jer bez „nas“ ne mogu da poruše i preuzmu sve što bi hteli. Veza izmedju rušenja i preuzimanja se drži nejasnom, s dobrim razlogom. Blokaderi bi radije sve preuzeli, ali ako ne ide, zadovoljili bi se da sve prvo sruše, pa iznova grade. Valjda tek kad završe fakultet, iako su mi i tu nade sve manje.

Treće, šta kad im više ne budemo potrebni? Šta ako im se suprotstavimo? Ako ih ne gledamo s obožavanjem jer trče u smenama od dvadeset kilometara dnevno? Jer u blokadama igraju mali fudbal, skaču „školice“ i mole građane da im donesu grickalice? Hoće li „nakon pada izdajničkog režima i sistema svaki pojedinac biti osuđen na najduže robije“, kako prenosi jedna od neslužbenih blokaderskih platformi?

Jeste, imaju službene i neslužbene stranice. Odatle nije teško zaključiti da će, kad pobede, ne samo trebiti protivnike, jer to se lako obavi - nego da unutrašnji obračuni za čistoću ideje tek onda počinju. Kad pogledam istoriju revolucija, ne vidim u blokaderskom pokretu ništa što mi neko već nije bacao na glavu, direktno ili u meme-formi.

Blokaderski jezik drži u ruci dva pehara, anonimnost i denuncijaciju. Sve što im se suprotstavlja ima ime i prezime. Imena se glasno i ritmički izgovaraju na skupovima, kao da se čita Index librorum prohibitorum posle Tridenta, dok pozadi jezuiti skupljaju iverke za potpalu.

Ali kad se dođe do njih samih kao revolucionarnog subjekta, odjednom se poseže za anonimnosti. Blokaderi nemaju imena. Oni su duh vremena. Duh vremena nikad ne odaje svoje ime savremenicima. Tek kad pomru barem dve generacije, onda se neko seti da mu nadene ime.

Nomina sunt odiosa

Jedan od meni najstrašnijih momenata je bila tv-emisija iz kulture u duhu nove normalnosti. Pojavile su se sagovornice koje su bile potpisane kao „studentkinja“. Ko govori o kulturnoj politici buduće narodne vlasti? Studentkinja. Koja? Kakve to veze ima, studira, znači leti na duhu vremena.

Aktuelna civilizacija, a to je još ona ista koja je počela sa Iijadom, Odisejom i Starim zavetom, može da se prati po izlasku običnog sveta iz anonimnosti. Mi obični ljudi smo se teško borili da dobijemo ime. Imali su ga mesijanski karakteri i njihove ubice, kraljevi, carevi, njihove žene i poneka konkubina. Umetnici su imali ime tek od Renesanse, anarhisti od prvih atentata. Moj profesor Reinhold Knoll, vešt u crnom humoru, govorio je da se deci daju imena tek od pronalaska antibiotika.

Razvoj masovnih medija je odbacio anonimnost i legitimaciju imenom i prezimenom proglasio zakonom. Ima i dalje „neimenovanih izvora“, što je samo izuzetak koji potvrdjuje pravilo. Ima inicijala, obično za kriminalce i ubice, jer se na taj način manje oni, više njihove porodice čuvaju od javnog linča. Mimo toga, ne može se na radiju i televiziji pojaviti neko a da se ne zna ko govori. Taj aksiom je poznat svim medijskim kućama. Ko ga prekrši, u najmanju ruku je neprofesionalan, potencijalno kriminalan, jer falsifikuje istoriju progresivnih ideja.

Sad odjednom, ko odlučuje o sudbini beogradskog SKC-a? „Studentkinja“. Ima li ona nameru da ostane studentkinja čitav život? Da li je to trajna profesija, kao nekad u apsolutističkim režimima 19. veka? Dosta je teorija o cirkularnom razvoju ideja i elita, recimo ona koju je postavio moj omiljeni rokoko-filosof Vico. Retrogradno često postaje moderno, toliko je jasno. Ali ako anonimnost postane znak prepoznavanja, to nije samo zabavna kontradikcija, već najava ozbiljnih anomičnih stanja u društvu. Ne samo srpskom. Biće da su srpski studenti napipali širi duh epohe.

Do tada, srpska državna politika ima mnogo neposrednije probleme. Dok pazi da očuva dejtonsku Bosnu, Kosovo barem formalno drži u otvorenom statusu, spreči autonomiju Sandžaka, demantuje stvaranje distinktivne „vojvođanske nacije“, sve to uz stabilne stope rasta - njoj se otcepio neko nepredviđen.

Fakulteti u blokadi, odnosno deo profesora i studenata, protumačio je autonomiju univerziteta u smislu državne suverenosti. Srbiji su se otcepili univerziteti, i to u pokretu nasilne, po namerama anonimne manjine.

Hoće li to biti „Samostalna država Beogradski univerzitet“? Ili uz notu decentralizacije „Samostalna država Srpski univerziteti“ sa autonomnim pokrajinama po gradovima? Hoće li izdavati pasoše i indekse u istom dahu, ili odvojeno, da mlada država lakše dođe do budžeta?

Eto prave teme za odlukarnike. Ne moraju čak ni da uključuju normativce iz pododlukarnika za seks. Kao što se zna, silovanje nije seks.