Kolumna Ljiljane Smajlović "Politika kao sudbina": Kontingentno novinarstvo

Pita me odlična mlada novinarka zašto sam tu skoro u nekoj televizijskoj emisiji oćutala opasku Suzane Vasiljević o izmišljanju Miloševićevog rata protiv Crne Gore zarad boravka na Sv. Stefanu u jesen 1999. godine.

Možda nije lepo da se hvalim, ali ja sam se tom izmišljenom ratu rugala u realnom vremenu, još onog davnog novembra 1999. Nisam čekala da prođe 26 godina.

Ko ne veruje, uveriće se ako na mreži potraži NIN broj 2551 od 18.novembra te za nas kobne godine, i moj uradak pod naslovom "Privatni rat Veslija Klarka". Nije teško.

Teže je meni da gledam kako se gomila licemera iz moje profesije pretvara da pojma nema o čemu govori medijska savetnica Aleksandra Vučića kada priča o svom radu za BBC u vremenu pre i posle NATO bombardovanja. Razumem da opozicionim redakcijama curi voda na usta na pomisao da Vučićevu savetnicu uhvate u laži, uteraju u laž ili nabede da je lažljivica: to im je možda u opisu posla. Ali ko se u novinarstvu još razmeće nepoznavanjem istorije svoje zemlje i nerazumevanjem međunarodnih prilika u kojim se u odsudno vreme našla?

Možda su kolege traume potisnule u sećanju, ili ne zameraju previše vojnom paktu koji nas je bombardovao. Ali da se javno hvale svojom ignorancijom, to je u novinarskoj profesiji i dalje  bizarno. Milion stvari ne znamo, ali se obično raspitamo pre nego što se javno oglasimo - čak i ako nam od političkog besa pena izlazi na usta.

Zato evo, ukratko, šta se te jeseni i zime kuvalo u i oko Crne Gore.

Već početkom oktobra 1999. američki general Vesli Klark, kog crnogorski Monitor po završetku bombardovanja slavi kao "pobednika vazdušnog rata nad Jugoslavijom", oficijelno traži dozvolu Pentagona da sačini detaljne vojne planove za eventualno dejstvo NATO u Crnoj Gori. Zašto bi NATO vojno delovao u Crnoj Gori? Jer Klarka "brine mogućnost" da Milošević upotrebi Vojsku Jugoslavije kako bi sprečio osamostaljenje i nezavisnost Crne Gore od Savezne Republike Jugoslavije. Ministar odbrane Vilijam Koen i šef Generalštaba Henri Šelton izdaju odobrenje da se, "za svaku eventualnost", prave planovi za rat u CG. Vrlo brzo te planove počinju da prave i druge NATO zemlje.

Američka štampa o tome javlja već početkom novembra. Kontekst je jasan: Klark te zime odlazi u penziju a Milošević je još na vlasti, i američki general se upinje da ubedi politički i vojni vrh svoje zemlje da posao promene režima u Beogradu ne ostane nedovršen. Još je 1.jula 1999., u prvom nastupu pred Senatom SAD kazao da jugoslovenski predsednik "priprema snage, prikuplja obaveštajne podatke" i "sposoban je da krene u akciju protiv Đukanovića". U to vreme ni Bela kuća ni NATO nemaju vojnog plana za slučaj "agresije Vojske Jugoslavije na Crnu Goru" koju Klark najavljuje, ali je do oktobra general izgleda uspeo da ubedi dovoljno ljudi da su “kontingentni planovi” za tu eventualnost smisleni.

I Milo je prizivao NATO u pomoć. Uostalom, BBC je još tokom bombardovanja (23.maja) javljao kako Đukanović upozorava da će Milošević, ukoliko NATO ne ishoduje njegov odlazak sa vlasti, posle bombardovanja izazivati "čitav niz drugih konflikata u Sandžaku, Vojvodini i Crnoj Gori".

Mi sada sa sigurnošću znamo, kao što smo i tada mogli znati, da nikakve agresije Vojske Jugoslavije na Crnu Goru neće biti. U Beogradu smo se smejali što je Klark Kongresu pričao da Milošević provodi "kampanju etničkog čišćenja niskog intenziteta u muslimanskom delu Sandžaka u Srbiji, blizu crnogorske granice, što delom ima za cilj da Đukanoviću pošalje zastrašujući politički signal". To je tada bila novina čak i za lidera Stranke demokratske akcije Sulejmana Ugljanina, koji se nije ni oglasio tim povodom, dok je "New York Times", valjda po automatizmu, sa Klarkovog slušanja u Kongresu izvestio kako "Miloševićeva vojska u Sandžaku provodi etničko čišćenje etničkih Albanaca".

Ali je zato plan što ga je Vesli Klark pripremio za slučaj da “Crna Gora postane poprište sledećeg NATO rata”, kako je američka štampa izveštavala, predvideo da amfibijske jedinice, među kojim bi bilo više od 2000 američkih marinaca, munjevitom akcijom zauzmu luku Bar (gde bi navodno "neutralisale" jugoslovensku mornaricu, naročito "dve podmornice na dizel gorivo i nekoliko brodića opremljenih krstarećim raketama") i aerodrom u Podgorici. (U Podgoricu bi se uputila "vazdušna brigada koja bi se spustila helikopterima", a za to vreme bi ratni avioni osiguravali nebo i gađali eventualne tačke otpora.)

No Amerikanci su javljali i da se “neimenovani visoki zvaničnici administracije i Pentagona” plaše da general Klark “ne izazove rat u Crnoj Gori umesto da ga predupredi” jer je “poznat po zagovaranju agresivnih dejstava protiv Miloševića”. Citiran je zvaničnik Pentagona po kom “ljude brine slanje takvog signala. Lako se prelazi granica izmedju pravljenja planova za svaku eventualnost i aktiviranja tih planova u stvarnom životu". Drugi oficiri tvrdili su da bi "kopneni rat NATO u brdovitoj Crnoj Gori" proizveo "horor scenario" u kom bi pokreti trupa bez podrške oklopnih jedinica (koje bi se sporo kretale po lošim putevima) bili prava "noćna mora".

Bilo pa prošlo, reći će neko. Pa šta ako je zbog ovakvih planova mala vojska stranih novinara i njihovih prevodilaca mesecima "dežurala" na Sv. Stefanu? Imalo se, moglo se. Amerikanci kažu, ako je na tržištu potražnja za morskim sirenama, na tržištu će biti morskih sirena. Kad NATO pravi "kontingentne" planove za rat, i redakcije prave planove da prate taj rat, da budu na licu mesta ako i kada počne. Pa makar rat morali da čekaju na Sv. Stefanu.

Je li ovo uopšte važno? I po čemu znam da jeste?

Pa po tome što su dve moćne televizije i nekoliko štampaniih i onlajn medija u Srbiji upravo pokušali da slažu da se nije desilo. Da Klark nije izmišljao da će u Crnoj Gori izbiti rat pre nego što on ode u penziju. Da se zapadni mediji za taj rat nisu spremali. Da za tu eventualnost nisu imali lokalne "fiksere" i hotelske sobe. Da zapadne vlade nisu finansirale novinarstvo koje će potvrditi da se "Milošević sprema da izvrši agresiju na Crnu Goru". Da lokalci nisu pisali projekte za donacije u te svrhe…

Valjda niko nije toliko naivan da misli da se sa takvim novinarstvom u međuvremenu prestalo. Da, primera radi, 2016. nije izmišljen farsični ruski plan svrgavanja Mila Đukanovića uz pomoć nekoliko penzionera iz Srbije i oružja koje nikad niko nije video jer je tobož bačeno u Skadarsko jezero.

Ili da nije izmišljano Sadamovo "oružje za masovno uništenje".

I da u akciji promene iračkog režima nisu dobrovoljno, ali vrlo poletno, učestvovali najugledniji mediji na svetu, uključujući i BBC.

Davno pre nego što je smišljen termin "fejk njuz".