Odgovor Nebojše Krstića Ljiljani Smajlović: Teška reakcija na "Tešku priču"

Ako je neko gledao "Tešku priču" na Euronjuzu (18.4.2026.), primetio je da Ljiljana Smajlović, u razgovoru sa Filipom Rodićem i Muharemom Bazduljem pominje jedan Tadićev intervju od pre 18 godina i mene u tom kontekstu. 

Pošto Rodić i Bazdulj o tom događaju ne znaju ništa i pošto gledaoci, odnosno, čitaoci znaju još manje, a Ljiljana zna sve, ali ne govori sve, napisaću ono što se desilo ili sve ono čega se ja sećam da se desilo.  

Pa, neka me gospođa Smajlović slobodno demantuje ako oseti potrebu za tim. 

Sve je počelo jednim tekstom u "Kuriru" Raje Rodića, u tom trenutku najprljavijem tabloidu u Srbiji. Tekst se bavio tvrdnjom da se ex gradonačelnik Nenad Bogdanović, u tom trenutku pokojni, u epicentru nekakvog korupcionog skandala. Pošto su u "Kuriru" tekstovi tog kalibra izlazili svakodnevno, niko nije ni obratio pažnju. 

A onda se, samo par dana kasnije, gotovo identičan tekst pojavio na naslovnoj strani "Politike", lista kome je Ljiljana Smajlović u tom trenutku glavna urednica. Optužba da je pokojni gradonačelnik vršio nekakve kriminalne radnje dobija sasvim drugačiju težinu na naslovnici "Politike" od one koju ima u "Kuriru". Kada je to video, predsednik Tadić mi je rekao da se na ovo mora reagovati. Pa sam ja seo i napisao pismo "Politici" u predsednikovo ime. U tekstu tog dopisa Tadić se nije izjašnjavao o iznetim optužbama niti je branio Bogdanovića, već je konstatovao da je ono što je "Politika" objavila veoma teška kvalifikacija i da je tekst zasigurno pisan na bazi ozbiljnih materijalnih dokaza, dakle, uz nekakve dokumente koji ukazuju na korupciju ili kriminalno delovanje pokojnog gradonačelnika Beograda. Bili su pominjani, koliko se sećam, nekakvi milioni evra. Na kraju dopisa, predsednik Srbije je zatražio da se ti materijalni dokazi proslede nadležnima kako bi se čitava stvar ispitala, kako bi se afera isterala na čistac i kako bi dobila svoj sudski epilog. 

Ovo Tadićevo pismo naišlo je na loš prijem kod glavne urednice "Politike". Ona je u svom odgovoru tvrdila da se od nje traži da "otkrije izvore", da novinari to s pravom nikad ne čine i da pismo vidi kao pritisak na medije. Tu je usledio, koliko se sećam, još jedan moj dopis u kome sam ponovio da je predsednik tražio da se nadležnima dostave materijalni dokazi o Bogdanovićevom kriminalu , a ne da se otkrivaju izvori. Ovako teške optužbe, napisao sam, ne objavljuju se u "Politici" na osnovu verbalnog iskaza, dakle, tvrdnje nekog izvora, već, s obzirom da je "Politika" ozbiljan list, na osnovu nekih čvrstih dokaza. Ljiljana Smajlović na Euronjuzu reče da su ovo "sitnice" i "dosadne gluposti", ali ja i dalje mislim da nisu. Naime, izvor je neko ko vam pribavi dokaze, a dokazi, ako su valjani, treba da pomognu da se stvar istraži i krivci kazne. Kakve veze ima davanje dokaza sa otkrivanjem izvora? Nisam ubeđen da gospođa Smajlović to nije razumela pre 18 godina, a još manje verujem da to ne razume danas. 

Na koncu "Politika" nije nadležnima dostavila nikakve dokaze, bojim se zato što ih nikad nije ni imala. No, vuk je pojeo magarca i čitava se stvar nekako slegla. 

Potom sledi famozni intervju koji slavi svoje punoletstvo i o kome je rečeno mnogo toga neistinitog. 

Gospođa Smajlović kaže da sam ja "Politici" ponudio intervju s predsednikom "kako bismo izgladili odnose". Moguće, ne sećam se. Neka je i tako. Nije ni bitno. 

Potom je u Predsedništvo došao "Politikin" novinar i uradio intervju. I onda je urednica "Politike"“ meni poslala tekst na autorizaciju kao što je to činila uvek pre toga. I kao što su to radili svi listovi, domaći i strani, jer je to uobičajena praksa. I zaista je dogovor bio da se autorizacija odnosi na gramatičke ispravke, a ne na menjanje, dodavanje ili oduzimanje suštinskih stvari. Sve je ovo na Euronjuzu ex urednica tačno navela. 

Međutim, sad dolazi ono što nije tačno - kada sam krenuo da čitam poslati rukopis intervjua bio sam iznenađen time što se u drugom delu teksta pojavljujem glavom i bradom ja (!), sa nekom svojom upadicom. Gospođa Smajlović tvrdi da se tu radilo o delu u kom Tadić negoduje zbog teksta o Bogdanoviću, a ja pamtim drugačije: radilo se o pitanju u kom novinar Tadiću pominje nekakvu izjavu Bebe Popovića, izjavu koju Tadić uopšte i nije registrovao. Pa sam ja nešto dobacio, čisto da ga podsetim. Inače, pošto sam bio prisutan na svim Tadićevim intervjuima, sigurno mi nije bio prvi put da nešto ubacim ili dodam kao podsetnik, samo to do ovog momenta nikad nije ulazilo u sastav intervjua.  

Kad sam u tekstu koji mi je gđa Smajlović mejlom poslala na autorizaciju pronašao svoje reči, prvo sam pomislio da je u pitanju greška pa sam glatko izbacio taj moj kratki deo. Sve ostalo je bilo korektno i nije zahtevalo ispravke. I napišem urednici, u povratnom mejlu, da sam sebe izbacio jer smo se dogovorili za intervju sa Borisom Tadićem, a ne sa Tadićem i sa mnom. I da, ako je neko u "Politici" zainteresovan za moje mišljenje na bilo koju temu, to možemo da uradimo naknadno, ali ne u okviru predsednikovog intervjua. 

I pošaljem to Ljiljani. Ona mi odgovori da nije rada da to izbaci, na šta joj ja repliciram da je njen novinar umesto dogovorenog intervjua napravio reportažu i dodam da je, po tom principu, mogao u tekst da uđe i deo kad konobar pita novinara hoće li tursku ili espreso. I napišem, toga se vrlo dobro sećam: "Draga Ljiljana, ne slažem se sa ovim, nemaš autorizaciju, mislim da intervju nije urađen profesionalno, ali ti uradi kako misliš da je najpametnije". I na tome se sve završilo. Više nikakvih reakcija iz Kabineta predsednika na tu temu nije bilo. 

Bivša urednica "Politike" je, prošle subote na Euronjuzu, na kraju emisije, pročitala i neke kritička reagovanja na neprofesionalni postupak "Politike". To mi je drago jer sam pozaboravljao te svetle primere. 

Ono što su posle spornog intervjua pisali Tamara Skrozza, Đorđe Vlajić i Neda Todorović sa FPN, bilo je uglavnom tačno i opravdano. Sad bi bilo umesno zapitati se kako i zašto ljudi koji su pre 18 godina žučno reagovali na nešto što je bila nekorektnost, ali po svojoj težini mačji kašalj u odnosu na sadašnje medijske faule, danas ćute na konto proizvodnje toksina nasilja i mržnje čiji se proizvođači (koji sebe, inače, zovu novinarima?!) na dnevnoj bazi i na najprljaviji zamisliv način obračunavaju sa aktuelnim predsednikom Srbije. Dok poneki od njih i aktivno doprinose usvinjavanju tog šolakovskog svinjca. 

"Vreme" je u ono vreme delovalo kao uljudni građanski nedeljnik. U jednom tekstu iz tog i takvog "Vremena", navodi za TV Euronjuz Ljiljana Smajlović, piše da je izvor iz Predsedništva tada rekao gospođi Skorozzi, novinarki "Vremena", da: a) "nije bilo autorizacije" Tadićevog intervjua i b) da je Predsedništvo "prepoznalo zlu nameru" "Politike". Sumnje gđe Smajlović opravdane su: taj izvor iz Predsedništva bio sam ja (ako novinar ne otkriva izvor, ko brani izvoru da otkrije da je izvor). I izvor je bio u pravu – nije bilo autorizacije, jer je "Politika" objavila neautorizovan tekst. I tačno je da je Predsedništvo (to jest ja) prepoznalo zlu nameru. A prepoznajem je i danas. Mada više sa setom, jer je zla namera iz 2008. prilično nevina i benigna u odnosu na zle namere iz 2026. koje emituju "Vreme" i svi drugi, daleko gori i "nezavisniji" mediji u Srbiji. 

Na kraju ove sage zanimljiv detalj. Gđa Smajlović se prisetila i jednog tadašnjeg svog razgovora sa Danicom Vučenić (verovatno na B92) u kome voditeljka pita: "Zašto se vi, Ljiljo, bunite što ste politički smenjeni kad ste na mesto urednice "Politike" politički i postavljeni?" Na to joj je Ljilja odgovorila: "Ja se ne bunim, samo tražim da vlast prizna da sam politički smenjena". 

Šta bi ovde moglo da bude zanimljivo? Pa to što gospođa Smajlović nije tražila da vlast (prethodna) prizna da je na mesto glavne urednice "Politike" postavila gospođu Smajlović takođe iz političkih razloga. 

Lepa su to bila vremena i dobro je prisetiti ih se, jer su se sporovi, kao što vidimo, dešavali, ali na za današnje običaje pristojnom nivou kakav naša deca, studenti, bojim se, nikad neće upoznati.