Ko je imao probleme, a ko je bio blizak: Odnosi nemačkih kancelara i američkih predsednika kroz istoriju
Komentari
05/06/2025
-13:50
Novi nemački kancelar Fridrih Merc prvi put će se danas sastati sa američkim predsednikom Donaldom Trampom u Beloj kući, a biće svestan i toga kako su se njegovi prethodnici nosili sa transatlantskim odnosima.
"Zvezde", međutim, ne predviđaju mnogo toga dobrog. Tokom svog prvog mandata, Tramp je redovno davao podrugljive komentare na račun Nemačke i odnos sa kancelarkom Angelom Merkel gotovo da nije postojao i obeležavala ga je obostrana lična netrpeljivost, piše Euronews.
Trampova nepredvidiva trgovinska politika, koja je naročito ciljala EU i Nemačku, kao i njegovo povlačenje iz tradicionalno čvrstih transatlantskih stavova o zajedničkoj odbrani i Rusiji, predstavljali su izazov za Merca čak i pre nego što je zvanično preuzeo kancelarsku funkciju.
Kako će se razvijati međusobni odnos Merca i Trampa u budućnosti, verovatno će u velikoj meri zavisiti od toga kako kancelar prođe tokom svoje prve posete Ovalnom kabinetu.
Osnovni problem za Merca je to što je Tramp presekao nemačko-američke odnose i ne pokazuje naročito interesovanje za dobre odnose sa Berlinom.
Ova situacija predstavlja novinu za jednog nemačkog kancelara. Mercovi prethodnici od 1949. godine doživljavali su uspone i padove u odnosima sa tadašnjim američkim predsednicima, ali blisko prijateljstvo između dve zemlje nikada nije bilo dovedeno u pitanje.
Pa, kakvi su zapravo bili odnosi?
Povezane vesti
Konrad Adenauer (1949-1963) i Dvajt Ajzenhauer i Džon F. Kenedi
Konrad Adenauer je imao 73 godine kada je 1949. izabran za prvog kancelara Savezne Republike Nemačke. Ipak, četiri godine nakon završetka Drugog svetskog rata, zemlja još uvek nije bila suverena država.
Adenauer je bio i te kako svestan te činjenice. Težio je bliskom i poverljivom odnosu sa Sjedinjenim Državama i veoma se striktno pridržavao uputstava iz Vašingtona.
Godine 1953, Adenauer je prvi put otputovao u SAD – bila je to prva poseta jednog nemačkog šefa vlade Vašingtonu u istoriji. Njegovi razgovori sa predsednikom SAD Dvajtom Ajzenhauerom (1953–1961) protekli su u prijateljskoj atmosferi.
AP/AP Photo
Za Adenauera, zaštita, pomoć i vojno prisustvo Sjedinjenih Država bili su neophodni za demokratski razvoj Nemačke, kao i za mir i prosperitet u Evropi.
Adenauer je razvio bliske lične odnose sa predsednikom Ajzenhauerom, a posebno sa njegovim državnim sekretarom Džonom Fosterom Dalasom, što je u celini pogodovalo nemačko-američkim odnosima.
Nasuprot tome, Adenauerov odnos sa Džonom F. Kenedijem (1961–1963) nije prošao bez problema.
Njih dvojicu delile su velike razlike, kako u godinama, tako i u političkim pogledima. Godine 1963, u poslednjoj godini svog mandata, Adenauer je imao već 87 godina, dok je Kenediju, 41 godinu mlađem, on delovao kao čovek prošlosti.
AP/AP Photo
Povezane vesti
Kenedi je smatrao da je kancelarov stav po pitanju nemačkog pitanja previše krut i da mu nedostaje fleksibilnosti u odnosu na promene koje su se dešavale u Evropi.
S druge strane, Adenauer je gajio nepoverenje prema američko-sovjetskim pregovorima. Verovao je da bi zbližavanje dve supersile moglo da se dogodi jedino na štetu Nemačke i njenog političkog cilja – ponovnog ujedinjenja zemlje.
Ludvig Erhard (1963-1966) i Lindon B. Džonson
Nakon nesuglasica između Adenauera i Kenedija, odnosi između kancelara Ludviga Erharda i Kenedijevog naslednika Lindona B. Džonsona (1963–1969) ponovo su postali veoma prijateljski.
AP/AP-PHOTO/stf
Povezane vesti
Nemačka spoljna politika u to vreme bila je obeležena sukobom između "atlantičara" i "golista", pri čemu su golisti želeli blisku alijansu sa Francuskom, što je Erhard odbijao u korist nuklearne zaštite od strane SAD.
Erhard i Džonson su se od samog početka simpatično saglašavali i tokom Erhardovog kratkog mandata sastali su se pet puta. Prvi put bilo je to samo mesec dana nakon Džonsonove inauguracije, kada je Teksašanin pozvao Nemca na svoj ranč u Teksasu, što je predstavljalo poseban čin počasti, naročito za stranca.
Vili Brant (1969-1974) i Ričard Nikson
Vili Brant je 1974. postao prvi socijaldemokrata na mestu saveznog kancelara. Brant je video sebe kao samouverenog partnera SAD. Međutim, njegova "Ostpolitik", koja je težila uspostavljanju razumevanja sa Istočnom Nemačkom (GDR), Poljskom i Sovjetskim Savezom, u Vašingtonu je izazivala veliku sumnju.
AP/AP Photo
Predsednik SAD Ričard Nikson (1969–1974) nije verovao Brantu, kojeg je smatrao "nemačkim nacionalistom". Sa druge strane, Brant je nastojao da održi dobar odnos sa Niksonom i izbegavao je otvorenu kritiku rata u Vijetnamu.
Lično, dvojica gotovo da nisu imali o čemu da razgovaraju. Aludirajući na Brantovo vanbračno poreklo, Nikson ga je povremeno, iza zatvorenih vrata, nazivao "kopiletom".
Helmut Šmit (1974-1982) i Džerald Ford i Džimi Karter
Sredinom sedamdesetih nemačko-američki odnosi bili su bolji nego ikada ranije. Predsednik SAD Džerald Ford (1974–1977) i nemački kancelar Helmut Šmit poznavali su se i cenili, a bili su i bliski prijatelji u privatnom životu.
Postojalo je mnogo slaganja po ključnim pitanjima, kao i otvorenost u razgovorima o razlikama.
Međutim, Ford je na izborima 1976. izgubio od svog rivala Džimija Kartera (1977–1981).
AP/AP Photo
Karter je bio neiskusan u spoljnoj politici i oslanjao se na tim savetnika koji nisu imali veze sa tink-tenkovima sa Istočne obale, gde je Šmit godinama bio dobro povezan i uživao visok ugled.
Šmit, koji je imao sklonost da drži lekcije sagovornicima, posmatrao je Kartera kao početnika s ograničenim razumevanjem složenih globalnih problema.
To nije promaklo Karteru – odnosi su brzo dotakli dno.
Kada je reč o razmeštanju neutronske bombe, došlo je do ozbiljnih neslaganja. Šmit je, uprkos velikim unutrašnjim političkim poteškoćama, zagovarao sistem naoružanja koji je želeo Vašington.
Međutim, kada je Karter u poslednjem trenutku obustavio njegovu proizvodnju zbog unutrašnjopolitičkih razloga, Šmit se osetio izloženim i napuštenim.
Helmut Kol (1982-1998) i Rondad Regan, Džordž Buš i Bil Klinton
Za razliku od Šmita, Helmut Kol nije imao lične veze sa Sjedinjenim Državama i nije govorio engleski jezik. Ipak, od samog početka pokazivao je transatlantsku solidarnost i trudio se da uspostavi ličan odnos sa svakim američkim predsednikom s kojim je imao posla.
Njegov odnos sa Ronaldom Reganom (1981–1989) imao je čak i prijateljske crte, koje su opstale čak i nakon neprijatne kontroverze u Bitburgu.
profimedia
Kol je 1985. pozvao Regana da tokom boravka u Nemačkoj poseti vojničko groblje u Bitburgu, u oblasti Ajfel – kao znak pomirenja bivših neprijatelja.
Međutim, kada je otkriveno da su na tom groblju, pored vojnika Vermahta, sahranjeni i pripadnici Vafen-SS-a, u Vašingtonu je izbila oluja ogorčenja.
Bela kuća je želela da otkaže posetu, ali je Regan ostao pri svojoj odluci i time pružio podršku nemačkom kancelaru.
Kol je takođe razvio prijateljski i blizak odnos sa Reganovim naslednikom, Džordžom H. V. Bušom (1989–1993), što je značajno olakšalo komunikaciju između dve vlade tokom kolapsa Istočne Nemačke i procesa nemačkog ujedinjenja.
Tokom devedesetih, nemačko-američki odnosi bili su, između ostalog, oblikovani pitanjem – koliku odgovornost bi u svetu trebalo da preuzme Nemačka.
AP/Marcy Nighswander
Predsednik SAD Bil Klinton (1993–2001), s kojim je Kol imao još bolji odnos nego sa Reganom, pozitivno je reagovao na nemačku odluku da pošalje vojnike Bundesvera na Balkan kao deo međunarodnih mirovnih snaga.
U svojim memoarima, Klinton je o Kolu govorio gotovo sa nežnošću i velikim poštovanjem, ističući koliko ga je cenio. Prema Klintonovim rečima, Kol je bio "ne samo fizički" najimpresivniji politički lider u Evropi decenijama.
Gerhard Šreder (1998-2005) i Džordž V. Buš
Odnos između nemačkog kancelara Gerharda Šredera i američkog predsednika Džordža V. Buša razvio se sasvim drugačije. Atmosfera između Bona (kasnije Berlina) i Vašingtona verovatno nikada nije bila toliko ledena kao u tim godinama.
Razlog za to bio je odbijanje crveno-zelene vlade da podrži rat u Iraku.
proffimedia
Nepoverenje, lična netrpeljivost, otvorena odbojnost – razdor između dva lidera bio je potpun.
To se ponovo jasno pokazalo godinama kasnije, kada obojica više nisu bili na vlasti, a jedan drugog su optuživali za laži povodom objavljivanja Bušovih memoara 2010. godine.
Angela Merkel (2005-2021) i Barak Obama
Pod kancelarkom Angelom Merkel, nemačko-američki odnosi su se ponovo opustili. Za razliku od odnosa sa Šrederom, Buš se dobro slagao sa Merkel i nazvao je "prijateljem".
Nasuprot tome, odnos kancelarke sa Barakom Obamom je sporije sticao toplinu.
AP/Michael Kappeler/Pool Photo via AP, File
Odbila je 2008. godine da dozvoli tadašnjem predsedničkom kandidatu da održi govor ispred Brandenburške kapije u Berlinu.
Međutim, nakon Obamine izborne pobede, njihov odnos je postajao sve više obeležen međusobnim poverenjem.
Oni su negovali staložen i pragmatičan politički stil, kao i liberalan pogled na svet, što je olakšavalo saradnju.
Olaf Šolc (2021-2025) i Džo Bajden
Na neki način, nemački kancelar Olaf Šolc je imao sreće: predsednik SAD Džo Bajden verovatno je bio poslednji veliki stari školski atlantičar. To je olakšalo saradnju.
Obojica su se međusobno cenili, radili zajedno u duhu poverenja i opisivali jedan drugog kao prijatelje.
AP/Martin Meissner, File
Zapravo, Šolc se konsultovao sa Bajdenom češće i bliže nego sa svojim evropskim kolegama.
Što se tiče pomoći Ukrajini, Šolc nije ništa preduzeo bez prethodnog odobrenja Bajdena.
Na njihovom poslednjem sastanku obojica su upozorila na opasnost od prekida vojne podrške Ukrajini. Sada je to pitanje za njihove naslednike.
Komentari (0)