U Evropi ponovo ne važi "jedan za sve": Zašto nema jedinstva oko pitanja Irana
Komentari
04/03/2026
-19:00
Evropa je znala da bi ovo moglo da se dogodi. Nedeljama su lideri posmatrali jačanje prisustva američke vojske na Bliskom istoku. Slušali su pretnje administracije Donalda Trampa Teheranu: Odustanite od svih nuklearnih ambicija – ili ćete snositi posledice. Ali otkako je pre tri dana započeo američko-izraelski napad na Iran, ovaj kontinent u najboljem slučaju deluje nekoordinisano, ako ne i podeljeno i očigledno bez stvarnog uticaja, zahvaćen vrtlogom događaja, piše BBC.
Svaka evropska zemlja razumljivo je zabrinuta za svoje građane u regionu – da li i kako bi trebalo da budu evakuisani, što bi ukupno moglo da obuhvati desetine hiljada ljudi.
Evropske vlade takođe brinu o tome kakav bi uticaj kriza na Bliskom istoku mogla da ima na potrošače kod kuće. Na primer, na cene energenata i hrane. Cene gasa u Evropi naglo su porasle do nivoa kakav nije viđen od početka ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine.
Politički gledano, Evropa očigledno ima poteškoća da pronađe jedinstven glas usred brzih i vrtoglavih dešavanja na Bliskom istoku.
Tri najveće sile kontinenta – Francuska, Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo – uspele su tokom vikenda da izdaju zajedničko saopštenje, upozorivši Iran da su spremne na "odbrambene mere" kako bi uništile njegovu sposobnost lansiranja projektila i dronova, ukoliko Teheran ne obustavi svoje "neselektivne napade".
Od tada je Ujedinjeno Kraljevstvo pristalo na američki zahtev da se dve britanske vojne baze koriste za "odbrambene" udare na iranske raketne položaje – iako je predsednik Donald Tramp kritikovao London da nije bio aktivniji. Francuska jača svoje prisustvo na Bliskom istoku nakon što je iranski napad pogodio francusku bazu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, dok Nemačka poručuje da su njeni vojnici spremni za "odbrambene mere" ukoliko budu napadnuti, ali da se ništa više od toga ne planira.
Sve tri zemlje uzdržale su se od dovođenja u pitanje zakonitosti američko-izraelskih napada prema međunarodnom pravu. Preispitivanje Vašingtona takođe je bilo upadljivo odsutno u nizu objava koje je na društvenim mrežama postavila visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Kaja Kalas.
Povezane vesti
"Jedan od ključnih faktora za sve ove evropske lidere jeste da ne otuđe Donalda Trampa. Oni se očajnički nadaju da događaji na Bliskom istoku neće postati još jedna distrakcija za američkog predsednika, koja bi ga – ponovo – odvratila od angažovanja u pronalaženju održivog rešenja za drugi sukob, ovaj na njihovom sopstvenom kontinentu: u Ukrajini", navodi BBC.
Tanjug/Vahid Salemi
Da li nejasnoća nekih vodećih evropskih sila oko zakonitosti nedavnih američkih akcija — na primer u Iranu ili Venecueli — doprinosi zamućivanju slike? Često se govori da je ovo Evropa zajedničkih vrednosti, koja poštuje međunarodni poredak zasnovan na pravilima. Ali šta su tačno ta pravila?
Premijer Španije kaže da je njegov stav jasan. Pedro Sančez je na društvenim mrežama naveo: "Možete biti protiv jedne vlasti, kao što je iranski režim... i istovremeno biti protiv neopravdane i opasne vojne intervencije izvan međunarodnog prava".
Nekoliko američkih vojnih aviona napustilo je Španiju u ponedeljak nakon što je Madrid saopštio da te baze ne mogu biti korišćene za napade na Iran.
U međuvremenu, Evropska unija je delovala sasvim nekordinisano. Zajednička izjava ministara spoljnih poslova zemalja članica ostala je na pozivu na maksimalnu uzdržanost i poštovanje međunarodnog prava, ali nije otvoreno tražila promenu režima u Iranu — dok je Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, upravo to izjavila u objavi na društvenim mrežama: "U Iranu je hitno potrebna kredibilna tranzicija".
Nuklearna prekretnica
Godina 2026. zaista je bila puna previranja: Venecuela, Grenland i Iran. Evropa se suočava sa ekspanzionističkom Rusijom na svojim granicama, ekonomski agresivnom Kinom i saveznikom iz Vašingtona koji postaje sve nepredvidiviji.
U ponedeljak je predsednik Emanuel Makron najavio da će Francuska promeniti svoju nuklearnu doktrinu i povećati broj nuklearnih bojevih glava, jer su, kako je rekao, "naši konkurenti evoluirali, kao i naši partneri".
Tanjug/AP/Michel Euler
Povezane vesti
Rusija raspolaže najvećim nuklearnim arsenalom na svetu, Kina brzo širi svoje kapacitete, dok su Sjedinjene Države – druga najveća nuklearna sila na svetu, odmah iza Rusije – decenijama pružale Evropi nuklearni kišobran, ali su promene u prioritetima u Vašingtonu zabrinule Evropljane.
Švedska, Nemačka i Poljska su se direktno obratile Francuskoj tražeći širu evropsku zaštitu, pored zaštite koju već NATO saveznicima pruža Ujedinjeno Kraljevstvo, jedina druga nuklearna sila u Evropi.
NATO pokušava da ublaži problem tako što nastoji da upravlja odlukama o nabavci oružja kod svojih 32 članice, ali je problem u tome što su smernice odbrambenog saveza samo dobrovoljne. Sve članice NATO (osim Španije) popustile su prošle godine pritisku Donalda Trampa i saglasile se da povećaju izdvajanja za odbranu. Ali podjednako je važno i da li se taj novac potom troši efikasno.
Povezane vesti
Instinkt većine nacionalnih vlada je da štite sopstvenu odbrambenu industriju, čak i nauštrb svojih suseda. Francuska je često optuživana za to, navodi BBC.
Prioriteti oblikovani istorijom
Kako se događaji na Bliskom istoku razvijaju i postaju sve jasniji, svaka zemlja na ovom kontinentu ima svoje prioritete, snage i slabosti, oblikovane njenom istorijom i brigama birača.
Činjenica da je Nemačka ove nedelje morala vrlo jasno da naglasi da ne planira da pojačava svoje vojne snage na Bliskom istoku, a kamoli da učestvuje u bilo kakvoj ofanzivnoj akciji, proizilazi iz toga što su Nemci i dalje vrlo oprezni kada je u pitanju sukob, uglavnom zbog prošlosti svoje zemlje.
"Setimo se kako je Nemačka na početku bila ismevana i kritikovana na međunarodnom nivou zbog sporog slanja tenkova u Ukrajinu nakon što je Rusija pre četiri godine započela sveobuhvatnu invaziju. Tadašnji nemački kancelar Olaf Šolc uopšte nije bio nezadovoljan što su ga nemački mediji nazvali Friedenskanzler (Kancelar mira). Veliki deo nemačkog društva u početku se duboko ne slaže sa idejom da nemačko naoružanje ponovo može biti usmereno protiv Rusa, kao što je to bio slučaj tokom dva svetska rata prošlog veka", navodi BBC..
Ipak, uzimajući u obzir nacionalne osetljivosti, nova nemačka vlada pod vođstvom Friedriha Merca kreće se u potpuno drugom pravcu. Sada je najveći pojedinačni donator vojne pomoći Ukrajini.
Kao i ostatak Evrope, Nemačka se decenijama oslanjala na Sjedinjene Države za svoju bezbednost. Ali, pošto je administracija Donalda Trampa insistirala da Evropa sada preuzme lavovski deo sopstvene odbrane, Nemačka planira da do 2029. godine troši više na svoj odbrambeni budžet nego Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo zajedno, prema podacima NATO-.
Nemačka takođe želi da izgradi najveću konvencionalnu vojsku u Evropi – i 80 godina nakon Drugog svetskog rata, sa Nemačkom čvrsto ukorenjenom u NATO i EU, druge evropske sile pozdravljaju nemačku vojnu inicijativu, umesto da deluju preteće prema njoj.
LaPresse/ABACA / Abaca Press / Profimedia
Premijerka Italije, sa druge strane, mora da izvodi izuzetno složen ples – između mišljenja italijanskih birača i onoga što ona smatra da je u najboljem interesu njene zemlje i njenih ličnih interesa na svetskoj sceni. Do sada je Đorđa Meloni držala vrlo nizak profil povodom američko-izraelskih napada na Iran. Ona je jedna od retkih lidera u Evropi koja ima zaista blizak odnos sa Donaldom Trampom.
Kao treća po veličini ekonomija na kopnu Evrope, očekivalo bi se da Italija igra istaknutu ulogu u kontinentalnoj bezbednosti. Ali do nedavno, svrstavana je među zemlje sa najmanjim izdacima za odbranu u Evropi. Da biste to razumeli, morate da pogledate italijansku istoriju.
Italija je ujedinjena tek 1861. godine. Pre toga, smatrana je "bojištem Evrope", a strane sile su više puta iskorišćavale njene teritorije. Italijani su naučili da se oslanjaju i veruju samo veoma malom broju ljudi, a ne "državi", da brinu o njima.
Italija se istakla u zapadnoj Evropi kada je Rusija započela svoju sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu. Bila je jedina zemlja u kojoj je, od samog početka, većina stanovništva bila protiv slanja oružja u pomoć Kijevu.
Italijani su govorili da saosećaju sa Ukrajincima, ali su mnogi dovodili u pitanje učešće Italije u sukobu. Jednostavno nisu verovali svojoj vladi da će ih zaštititi od posledica, poput rasta cena energenata ili mogućih odmazdi Rusije.
Četiri godine kasnije, samo 15 odsto Italijana smatra da EU i SAD treba da nastave da naoružavaju Ukrajinu dok ruske snage ne budu proterane, prema podacima Instituta za proučavanje međunarodne politike.
Zbog toga se premijerka Italije, koja odlučno podržava Ukrajinu, nalazi u veoma neugodnoj poziciji. Njene velike obaveze prema međunarodnim saveznicima u oblasti odbrane nisu u skladu sa stavom većine italijanskih birača. Većina Italijana se takođe protivi obećanju Đorđe Meloni svom prijatelju u Beloj kući da značajno poveća izdvajanja za odbranu.
Ad-hoc koalicije
Teškoće u delovanju "kao jedno", što ponovo vidimo u slučaju Bliskog istoka, dovode do stvaranja manjih ad-hoc koalicija zemalja koje se okupljaju radi međusobne koristi oko različitih pitanja: zajednički projekti nabavke oružja, kao što je nedavni Britansko-norveški odbrambeni pakt za praćenje ruskih podmornica u severnom Atlantiku, ili Koalicija voljnih za Ukrajinu, predvođena Velikom Britanijom i Francuskom, na primer.
Sve češće ove "evropske" ili zapadne alijanse uključuju i tzv. istomišljenike van kontinenta, kao što su Kanada, ali i Južna Koreja i Japan, koji se takođe sve češće uključuju u NATO vojne vežbe.
Komentari (0)