"Teheran razvio nauku do zapanjujućeg nivoa, sukob može da se proširi": Politikolog o svojim iskustvima iz Irana

Ljubiša Aćimović, politikolog specijalizovan za međunarodne odnose, boravio je u Iranu i sarađivao sa više univerziteta. Imao je priliku da vidi Iran iznutra, onakav kakav je zaista. U intervjuu za Euronews Srbija ističe da je zemlja daleko složenija nego što je mediji prikazuju – sa snažnom akademskom i tehnološkom samostalnošću uprkos sankcijama. Upozorava da ubistvo vrhovnog vođe Alija Hameneija u američko-izraelskim napadima neće automatski srušiti sistem, već može dovesti do radikalizacije, aktiviranja saveznika (Hezbolah i dr.) i šire regionalne eskalacije.

On smatra i to da promena režima nije realna na kratak rok, da ideja povratka dinastije Pahlavi na vlast nema široku podršku, i da sukob ugrožava globalnu energetsku stabilnost, pogađajući Kinu, Rusiju i Indiju. Umesto kontrolisane eskalacije, upozorava na rizik od nekontrolisanog regionalnog rata i unutrašnje destabilizacije.

- Vi ste boravili u Iranu i sarađivali sa više univerziteta na realizaciji projekata. Kako iz ličnog iskustva vidite Iran – i koliko se slika koju često gledamo u medijima razlikuje od stvarnosti koju ste vi doživeli na terenu?

- Iran koji sam ja upoznao kroz posetu i saradnju sa više univerziteta je mnogo složeniji i drugačiji od slike koja se često prenosi kroz medije. Tokom boravka radio sam sa akademskom zajednicom na projektu vezanom za značaj i zaštitu voda i pustinjskih predela, i kroz taj rad imao priliku da obiđem i više zaštićenih nacionalnih parkova i više univerziteta. To mi je omogućilo da vidim Iran iznutra – ne samo kroz politiku, nego kroz ljude, institucije i kapacitete države.

Najveći utisak na mene ostavila je infrastruktura kojom raspolažu univerziteti u Iranu. Od univerzitetskih biblioteka koje imaju hiljade knjiga na engleskom jeziku, do veoma složenih tehnoloških komponenti koje studenti zajedno sa profesorima sami razvijaju. Posebno je fascinantno preplitanje teorijske nastave i praktične realizacije – ono što se uči ne ostaje "na papiru", nego se odmah prevodi u konkretne laboratorijske i terenske projekte.

Privatna arhiva

Moj utisak je i da je Iran, upravo zbog snažnih sankcija, vremenom bio primoran da razvije visok stepen samostalnosti. Umesto da se oslanja na uvoz tehnologije, morao je da prati razvoj moderne tehnologije tako što će je sam razvijati – i to se u velikoj meri radi upravo na univerzitetima. Ta vrsta akademske samoodrživosti i inovacijskog pristupa je nešto što me je iskreno zadivilo.

Zato smatram da se Iran ne može razumeti samo kroz prizmu sukoba, sankcija i bezbednosnih analiza. Postoji jedna druga dimenzija Irana – dimenzija obrazovanja, nauke, terenskog rada i kapaciteta društva da se prilagođava i razvija uprkos pritiscima. I to je važno imati na umu kada govorimo o današnjim događajima i mogućim scenarijima za budućnost.

Tokom boravka u Iranu i razgovora sa istaknutim univerzitetskim profesorima i upravama univerziteta stekao sam utisak da je vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamenei zapravo bio protiv razvoja oružja za masovno uništenje i da je više puta naglašavao da islam zabranjuje oružje za masovno uništenje, uključujući nuklearno i hemijsko oružje. Ta verska zabrana bila je deo zvanične doktrine. I upravo tu dolazimo do jednog paradoksa: ako je jedan od razloga za napad bio strah od razvoja takvog oružja, postavlja se pitanje da li je uklanjanjem lidera koji je javno bio protiv toga potencijalno uklonjena i unutrašnja verska prepreka za takav razvoj.

Privatna arhiva

Naravno, to su kompleksna pitanja i ne treba donositi brze zaključke. Ali je činjenica da Iran ima znanje, kadrove i infrastrukturu da razvija sofisticirane tehnologije. Kako će ih koristiti – to je političko i strateško pitanje, a ne pitanje kapaciteta.

Zato je važno razumeti da govorimo o državi koja, uprkos sankcijama, nije tehnološki zaostala. I svaki pokušaj destabilizacije takve zemlje mora uzeti u obzir da se radi o sistemu koji ima ozbiljne unutrašnje kapacitete i dugoročnu strategiju razvoja.

- Kako tumačite iznenadni američki (i izraelski) napad na Iran upravo u trenutku kada su pregovori — indirektni ili posredovani — bili u toku, i šta to govori o stvarnoj dinamici odlučivanja u Vašingtonu i Teheranu?

- Iznenadni američki (i izraelski) napad na Iran u trenutku kada su pregovori bili u toku ne treba posmatrati kao spontanu reakciju, već kao nastavak dugog obrasca u kojem se diplomatija i vojni pritisak koriste paralelno. Ovo nije prvi put da se pregovarački proces prekida ili obesmišljava upotrebom sile – slične dinamike viđali smo i tokom ranijih faza nuklearnih pregovora.

U Vašingtonu je, posebno tokom administracije Donalda Trampa, postojala jasna politička ambicija da se poništi sporazum koji je postigao Barack Obama i da se postigne "bolji dogovor" – takav koji bi pokazao da je upravo Trump rešio problem koji su prethodnici ostavili otvorenim. Međutim, uslovi koje je američka strana postavljala – uključujući zahteve vezane za balistički program i regionalnu politiku Irana – bili su za Teheran politički neprihvatljivi. Iransko rukovodstvo nije moglo pristati na zahteve koji bi značili strateško povlačenje iz ključnih bezbednosnih poluga, jer bi to interno bilo protumačeno kao kapitulacija.

Privatna arhiva

Važno je reći i da sam u kontaktu sa kolegama u Teheranu, i njihova reakcija je pre svega razočaranje. Bez obzira na političke stavove, među akademskom i stručnom zajednicom postoji osećaj da se u trenutku kada se pregovara – makar indirektno – ne bi smelo posezati za vojnim sredstvima. Takav potez dodatno produbljuje nepoverenje i stvara percepciju da se pregovori koriste taktički, a ne kao iskrena platforma za rešenje.

Ovakav razvoj događaja pokazuje da su i u Vašingtonu i u Teheranu bezbednosne i strateške kalkulacije imale prednost nad diplomatskim procesom. Rezultat je učvršćivanje tvrdih linija na obe strane i sužavanje prostora za kompromis u narednom periodu.

- Da li je ubistvo vrhovnog vođe Irana bilo primarni cilj američko-izraelskog napada i da li smatrate da se Iran nalazi na prekretnici koja bi mogla dovesti do promene političkog sistema u zemlji?

- Kada se postavi pitanje da li je eliminacija vrhovnog vođe bila cilj napada i da li je Iran na prekretnici, moramo biti oprezni. Udar na takvu figuru jeste pokušaj udara na simbol i legitimitet sistema, ali to ne znači automatski i rušenje političkog poretka. U iranskoj političko-religijskoj strukturi autoritet nije vezan samo za jednu osobu, već za čitavu ideološku i institucionalnu konstrukciju koja traje od 1979. godine.

Drugo važno pod-pitanje je postojanje opozicije. Opozicija u Iranu svakako postoji – i unutar sistema i izvan njega. Postoje reformističke struje, postoje sekularne i monarhističke grupe u dijaspori, postoje mladi ljudi koji su kritični prema vlasti. Iz ličnih razgovora koje sam imao sa mladima u Iranu, stekao sam utisak da postoji frustracija – posebno zbog ekonomskih sankcija, međunarodne izolacije i nedostatka perspektive. Međutim, to ne znači automatski da postoji široka podrška rušenju sistema ili povratku monarhije.

Privatna arhiva

Ideja povratka dinastije Pahlavi postoji, ali je, po mom mišljenju, manjinska. Igranje na kartu povratka Šaha je politički promašena strategija. Treba se setiti istorijskog konteksta: dinastiju Pahlavi nije srušila mala grupa ljudi, već široki društveni slojevi. Gotovo svi segmenti društva – od religijskih struktura do levice i nacionalista – bili su protiv tadašnjeg režima, osim uskog kruga oko samog Šaha. U momentu revolucije, ajatolah Homeini se nije nalazio u Iranu, ali su ga različite opozicione strukture, uključujući i komunističku partiju, pozvale da se vrati kao centralnu figuru otpora. Njegov povratak dočekalo je, prema procenama, preko dva miliona ljudi na aerodromu u Teheranu. To govori o dubokoj društvenoj transformaciji koja se tada desila.

Zbog svega toga, promenu političkog sistema u Iranu ne treba pojednostavljivati. Iran jeste pod pritiskom, jeste na prekretnici u smislu regionalne bezbednosti, ali unutrašnja transformacija takvog sistema zahtevala bi mnogo dublji i dugotrajniji proces od same eliminacije jednog lidera. Sistem je dizajniran da preživi šokove, a religijsko-ideološki legitimitet i dalje ima snažnu težinu u velikom delu društva.

Drugim rečima – Iran jeste u osetljivom momentu, ali govoriti o brzom slomu ili povratku monarhije znači zanemariti kompleksnost njegove političko-religijske strukture i istorijsko iskustvo društva.

- Kakav je uticaj sukoba na region i da li je moguće očekivati promenu režima u Iranu?

- Uticaj na region je već dubok i višeslojan. Ovaj sukob više nije samo bilateralni obračun, već ima potencijal da preraste u širu regionalnu konfrontaciju. Posebno je simbolički važan trenutak podizanja crvene zastave iznad džamije Džamkaran u blizini Koma – u šiitskoj tradiciji to je jasan znak da će uslediti odmazda. To nije samo simbolika za unutrašnju publiku, već i poruka regionu i saveznicima da će odgovor biti organizovan i dugotrajan.

U tom kontekstu, čak i ako je Iran vojno oslabljen, realno je očekivati aktiviranje saveznika, prvenstveno Hezbolaha u Libanu. Iran retko deluje izolovano – njegova regionalna strategija se oslanja na mrežu partnerskih aktera. To znači da bi svaka eskalacija unutar Irana imala refleksiju na severnoj granici Izraela, u Iraku, Siriji ili Jemenu.

Privatna arhiva

Što se tiče promene režima, tu moramo biti posebno oprezni. Iran nije standardna država u političkom smislu. Sistem je duboko ukorenjen u religijskoj strukturi i institucionalno je razrađen do detalja. Vrhovni vođa nije samo politički lider, već i verski autoritet sa ogromnim simboličkim legitimitetom. Mehanizam izbora naslednika je ustavno definisan i ništa se na tom polju ne prepušta improvizaciji.

Ovde dolazimo do najopasnijeg scenarija: ako bi se kroz snažan pritisak stranih obaveštajnih službi – posebno imajući u vidu da je Mosad pokazao ozbiljne operativne kapacitete unutar Irana – pokušala nasilna destabilizacija i smena režima, vrlo lako bi moglo doći do unutrašnjeg sukoba. Iran je etnički i politički kompleksna zemlja. Nagla i nasilna promena bez jasnog konsenzusa mogla bi otvoriti prostor za fragmentaciju i građanski rat.

Drugim rečima, vanjski pritisak ne mora nužno dovesti do brzog sloma sistema. Naprotiv, može proizvesti unutrašnju radikalizaciju i homogenizaciju tvrdih struktura vlasti. Promena režima u Iranu je moguća samo kroz dugotrajan unutrašnji proces, a ne kroz spoljašnji šok. U suprotnom, region bi se suočio sa još destabilizovanijim i nepredvidivijim Iranom.

- Kakav je globalni uticaj sukoba i kakva su šira geopolitička kretanja iza ove eskalacije?

- Globalni uticaj ovog sukoba ne može se posmatrati izolovano. Postoji realna mogućnost da ova akcija nije bila isključivo reakcija na trenutne okolnosti, već deo šire dugoročne strategije.

Ako napravimo paralelu sa ranijim američkim operacijama, uključujući slučajeve u Latinskoj Americi – poput operacija usmerenih na destabilizaciju vlasti u Venecueli – vidimo obrazac gde energetski interesi igraju ključnu ulogu. U tom kontekstu, jedna od hipoteza jeste da bi osiguravanje sigurnog priliva venecuelanske nafte moglo biti deo šire kalkulacije kako bi SAD ublažile eventualni šok rasta cena nafte usled blokade Hormuškog moreuza u Persijskom zalivu. Energetska stabilnost je strateški prioritet.

Privatna arhiva

Drugi sloj je odnos prema velikim silama. Destabilizacija Irana ne utiče samo na Bliski istok – ona direktno pogađa Kinu, Rusiju i Indiju.

Za Kinu, Iran predstavlja važnog energetskog partnera. Procene govore da Iran pokriva između 10 i 15 odsto kineskih potreba za naftom. Pored toga, Kina i Iran imaju dugoročni strateški sporazum o ekonomskoj i energetskoj saradnji, koji se proteže na 25 godina. Ukoliko bi došlo do urušavanja režima i eventualnog povratka zapadne kontrole nad iranskim naftnim poljima – slično periodu pre 1979. – to bi bio direktan udar na kinesku energetsku sigurnost.

Tanjug/AP/Kamran Jebreili

Za Rusiju, Iran ima višestruku važnost. On je južni strateški štit, regionalni partner u suprotstavljanju zapadnom uticaju i važan vojno-tehnološki saradnik, uključujući isporuke dronova. Slabljenje Irana oslabilo bi ruski geopolitički položaj na Kavkazu, u Centralnoj Aziji i na Bliskom istoku.

Indija takođe pažljivo prati situaciju jer destabilizacija Irana utiče na energetske rute, ali i na širu ravnotežu snaga u Južnoj Aziji. Domino-efekat širenja nestabilnosti mogao bi se preliti prema Pakistanu, a time indirektno i prema odnosima između Pakistana i Indije. Svaka veća destabilizacija zapadnog dela Azije nosi rizik lančanih bezbednosnih poremećaja.

Zbog svega toga, moguće je posmatrati napad na Iran kao deo šire strateške logike administracije Donalda Trampa – logike u kojoj se geopolitika i ekonomija prepliću. Jedan od dugoročnih ciljeva takve strategije mogao bi biti slabljenje Kine kroz pritisak na njene energetske i strateške partnere.

Međutim, važno je naglasiti da takve strategije nose ogromne rizike. Destabilizacija Irana ne bi bila kontrolisani proces. Mogla bi proizvesti unutrašnje sukobe, regionalnu eskalaciju i globalni energetski šok. U pokušaju slabljenja jednog geopolitičkog konkurenta, svet bi mogao ući u fazu još veće multipolarne konfrontacije.

Zaključno, ovaj sukob nije samo regionalni obračun. On je potencijalni početak šire geopolitičke preraspodele moći – u kojoj se prepliću energija, bezbednost i rivalstvo velikih sila.