Model koji je Đorđa Meloni nametnula Briselu: Da li Evropa izvozom migranata gazi sopstvene vrednosti?

Savet Evropske unije usvojio je u ponedeljak novu Uredbu o povratku, dokument koji označava jednu od najradikalnijih promena u migracionoj politici bloka u poslednjih nekoliko decenija. Ključna novina je uvođenje takozvanih "centara za povratak" (return hubs) - objekata koji će se nalaziti van teritorije EU, a u koje će države članice moći da šalju neregularne migrante koji nemaju pravo na azil.

Iako Brisel ove centre promoviše kao "inovativno i efikasno rešenje" za ubrzanje procesa povratka, iza ove terminologije krije se kompleksna pravna i moralna dilema koja bi mogla da redefiniše odnos Evrope prema ljudskim pravima.

Sistem je zamišljen tako da se migracioni pritisak sa evropskih granica prebaci na treće zemlje, uglavnom u Africi i Aziji. Ovi centri će služiti kao čekaonice za ljude koji su već ušli u neku od zemalja EU, ali im je boravak odbijen.

Ono što ovaj zakon čini posebno značajnim jeste ukidanje dosadašnjeg principa "povezanosti". Naime, prema starim pravilima, migrant je mogao biti vraćen samo u svoju matičnu zemlju ili u državu sa kojom ima dokazanu vezu. Novi sistem to pravilo briše, omogućavajući Briselu da ljude šalje u potpuno nepoznate države sa kojima oni nemaju nikakve dodirne tačke, pod uslovom da te države pristanu na ugovor sa EU.

Između bezbednosti i ljudskih prava

AP Photo/Francisco Seco

Upravo u toj fleksibilnosti leži koren oštrih kritika koje dolaze iz nevladinih organizacija i civilnog društva. Najveću zabrinutost izaziva činjenica da je nadzor nad ovim centrima gotovo nepostojeći. Zakon predviđa da se centri mogu otvarati samo u zemljama koje poštuju međunarodne standarde ljudskih prava, ali kritičari upozoravaju da je ova zaštitna mera samo mrtvo slovo na papiru.

Sporazumi koje države članice budu sklapale sa trećim zemljama biće bilateralni, što znači da neće prolaziti kroz filter Evropske komisije niti će biti podložni eksternoj reviziji. Time se otvara opasan prostor za saradnju sa autokratskim režimima gde je kontrola torture i nehumanog postupanja praktično nemoguća.

Posebno potresan segment ove politike odnosi se na status porodica. Iako su maloletnici bez pratnje za sada pošteđeni ove procedure, porodice sa decom nisu. To znači da bi deca mogla provesti ključne godine odrastanja u svojevrsnom pravnom vakuumu, bez pristupa obrazovanju i adekvatnoj socijalnoj zaštiti, dok njihovi roditelji čekaju na deportaciju koja se možda nikada neće desiti.

Pravni eksperti ukazuju i na fenomen "de fakto pritvora". Budući da migrantima neće biti dozvoljeno napuštanje ovih centara, oni postaju zatvorenici bez počinjenog krivičnog dela i, što je još važnije, bez jasno definisanog roka trajanja tog pritvora. U nekim slučajevima, ukoliko matična zemlja odbije da prihvati migranta, on može ostati u centru u trećoj zemlji godinama, što Evropski sud za ljudska prava striktno zabranjuje. Ovakav pristup pretvara "centre za povratak" u mesta gde fundamentalna prava prestaju da važe onog trenutka kada migrant napusti tlo Evropske unije, piše Euronews.

Ko će ugostiti evropske "habove" i po kojoj ceni?

Credit: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Uprkos kritikama, interesovanje država članica je ogromno. Grupa zemalja predvođena Nemačkom, Holandijom i Danskom već intenzivno ispituje teren u Africi. Iako se Uganda često pominje kao potencijalni partner, mnoge treće zemlje oklevaju zbog straha od reakcije sopstvene javnosti i troškova koje ovakvi projekti nose.

Finansijska strana priče je poseban izazov. Italijanski primer sa centrima u Albaniji, koji se smatraju pilot-projektom za ovaj zakon, pokazuje frapantne ekonomske nelogičnosti. Italija troši više od 150.000 evra po jednom mestu u albanskom centru, dok bi isti taj migrant na Siciliji državu koštao svega 21.000 evra. Pitanje koje se postavlja pred poreske obveznike širom EU jeste: da li je ideološko izmeštanje migranata van vidokruga javnosti vredno sedmostruko veće cene?

Dok premijerka Italije Đorđa Meloni slavi "italijanski model" koji je postao evropski standard, pravne bitke su tek počele. Konačnu reč o tome da li će ovi centri postati stalna arhitektura evropskih granica verovatno će dati sudovi, dok će ljudska cena ovog "inovativnog rešenja" postati jasna tek kada prvi avioni sa migrantima polete ka centrima u trećim zemljama.