"Usudi se da saznaš": Predstave iz Srbije, Bugarske, Moldavije, Gruzije, Turske i Tunisa na 59. izdanju Bitefa
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Beogradski Internacionalni teatarski festival (Bitef) biće održan od 13. do 20. septembra pod sloganom "Usudi se da saznaš", a selektor i predsednik Odbora Bitefa Spasoje Ž. Milovanović predstavio je program ovogodišnjeg festivala na obroncima Rudnika.
Program 59. Bitefa predstavljen je u etno-imanju Zdravkovac, a Milovanović je rekao da je taj festival prošao kroz različite faze promišljanja i pripreme.
On je naveo da program ove godine čini sedam predstava iz Srbije, Bugarske, Moldavije, Gruzije, Turske i Tunisa, uz jednu predstavu u pratećem programu.
Predstavio je predstave glavnog programa, sa osvrtom na njihove različite tematske i umetničke pristupe i rekao da učestvuju neverovatni glumci.
"'Odbegle', koje zatvaraju festival, su priča o čekanju. I tu postoji jasna asocijacija na naše društvo – mi stalno živimo u čekanju. Čekanje nam postaje način života. Nije to 'Čekajući Godoa', ali jeste čekanje slobode, bega ili rešenja. U tom čekanju oni žive i od njega proizvode događaj. A sve to prati galerija neverovatnih glumaca", rekao je Milovanović.
Povezane vesti
Od pitanja čekanja i zarobljenosti u vremenu, program se potom pomera ka jednom od velikih pitanja ovogodišnjeg Bitefa – pitanju kako nastaje "drugi" i kako zajednica proizvodi sopstvenog neprijatelja.
Upravo tim pitanjem, kako je rekao Milovanović, bavi se Šekspirov "Mletački trgovac", u produkciji KPGT-a (Srbija) i režiji Strahinje Padežanina, koji otvara ovogodišnji festival.
"Padežanin je napravio iskorak prenoseći radnju u fašističku Italiju. To je intrigantan pristup: na koji način društvo proizvodi ‘onog drugog’ i kako taj drugi postaje zlo koje smo sami napravili. U predstavi postoji čitav niz elemenata koji jasno referišu na našu stvarnost. Glavni glumac je Slobodan Beštić, novi Šajlok, i igra ga zaista izuzetno", rekao je Milovanović.
Radnja je smeštena u Veneciju 1938. godine, u trenutak kada fašistički režim u Italiji rasnim zakonima Jevrejima oduzima državljanstvo, pravo na javnu službu i pravo na mešovite brakove – sve u ime homogenosti koju režim predstavlja kao odbranu nacije, ali predstava se ne zadržava samo na istorijskom kontekstu, dok njeno pitanje je i kako nastaje neprijatelj.
Povezane vesti
Ako "Mletački trgovac" govori o proizvodnji drugog, "Albion" Majka Bartleta, u režiji Zafira Radžabe i produkciji Pozorišta mladih Nikolaj Binev iz Sofije, otvara pitanje odnosa prema sopstvenoj prošlosti.
Glavna junakinja pokušava da obnovi porodični vrt kao spomen na sina kojeg je izgubila u ratu, a sa njim i svet kojem je pripadala, a Radžab ovu priču ne čita samo kao priču o gubitku, već kao studiju nostalgije – ne kao osećanja, već kao društvenog mehanizma.
Milovanović postavlja pitanje šta se događa kada pokušaj da vratimo ono što je prošlo preraste granice privatnog sećanja i postane šira društvena potreba i navodi da povratak tada više nije jednostavno vraćanje u prošlost, on postaje suočavanje sa onima koji tu istu prošlost pamte drugačije.
Iz ličnog sećanja i potrebe za povratkom, program prelazi u prostor grada i kolektivnog iskustva u predstavi "Kišinjev noću" Mihaja Fusua, u produkciji Teatrul Fără Nume – Teatra bez imena iz Moldavije.
Ova dokumentarna predstava nastala je iz stvarnih priča stanovnika grada – taksiste, recepcionera, lekara, radnika noćnog kluba, plesačice, bivšeg zavisnika... Fusu od tih priča gradi predstavu u kojoj se granica između dokumenta i pozorišta stalno pomera.
Grad ovde nije kulisa, već dramski lik i to ne grad sa razglednice, već grad koji postoji kada se svetla ugase, jedna sudbina prelazi u drugu, jedno iskustvo otvara sledeće, a Kišinjev se pred nama pojavljuje kao mnoštvo različitih gradova i kao društvo koje nema samo jednu verziju sebe.
Sa realnog grada program se potom pomera ka sasvim drugačijem, gotovo mitskom prostoru.
U "Stalkeru" Avtandila Varsimašvilija, produkciji Tbilisijskog teatarskog centra Liberty Theatre iz Gruzije, putovanje vodi u Zonu, predstava polazi od istoimenog filma Andreja Tarkovskog, ali nije njegova ilustracija, već samostalno pozorišno istraživanje.
Pisac, profesor i Stalker odlaze u prostor u kojem, prema legendi, postoji soba koja može da ispuni čovekovu najdublju želju. Varsimašvili Tarkovskog koristi kao polazište za promišljanje vere, sumnje i granica ljudskog saznanja, dok u svetu u kojem je granice između istine i laži sve teže razaznati, Zona postaje prostor u kojem pitanje želje prerasta u pitanje čoveka koji tu želju nosi.
Od pitanja želje i saznanja program se vraća u porodični prostor, ali sada kroz priču u kojoj su identitet, sećanje i političko iskustvo nerazdvojno povezani.
"Crno zlato" Dejana Dukovskog, u režiji Olivera Frljića i izvođenju ansambla Beogradskog dramskog pozorišta, otvara prostor porodice. Ali ni porodica ovde nije sigurno mesto.
Sin za koga se verovalo da je izgubljen vraća se kao uspešna žena i taj povratak menja odnose među ljudima, ali i njihovu predstavu o sopstvenoj prošlosti, Frljić taj mehanizam naziva tragičkim neznanjem: likovi ne znaju šta čine, a njihove odluke proizvode posledice koje više nisu u stanju da sagledaju.
Kako je naveo Milovanović, političko se ovde ne događa samo na ulici i u parlamentu, već i za kuhinjskim stolom, u rečima koje su izgovorene, ali i u onima koje su prećutane. Identitet nije nešto čvrsto i jednom zauvek određeno, čovek je ono što pamti o sebi, ali i ono što drugi pamte o njemu, a ta dva sećanja ne moraju biti ista.
Jedno od najstarijih pitanja evropskog pozorišta – odnos pojedinca i zajednice – u program se vraća kroz Sofoklovu "Antigonu", u produkciji pozorišta Karma Sahne iz Samsuna i režiji Hakana Alkana.
"Antigona veruje da postupa ispravno. Kreont veruje da brani poredak. Svako od njih vidi samo deo istine, a nijedno više nije spremno da čuje ono drugo – i upravo iz tog nemogućeg dijaloga nastaje tragedija. Alkan ovu staru tragediju postavlja u prostor u kojem se pitanje zakona neposredno sudara sa pitanjem odgovornosti pojedinca. Kada bi jedna strana bila potpuno u pravu, a druga potpuno pogrešila, možda ne bismo imali tragediju. Imali bismo presudu. A pozorište nije sudnica", pojasnio je Milovanović.
Naveo je da zato Antigona ne postavlja samo pitanje granice zakona, već i pitanje granice našeg uverenja da smo u pravu.
U pratećem programu, "Russian Blues" Sofije Gorlove i Antona Šmakova otvara pitanje susreta različitih individualnosti i mogućnosti da se u zajedničkom prostoru pronađu bliskost, sloboda i pripadanje.
Polazeći od iskustva Rusije i Urala, predstava ta pitanja prevodi u širu priču o odnosu prema drugom i potrazi za mestom koje možemo nazvati domom.
Govoreći o predstavama koje je izabrao, Milovanović je naglasio da ih nije povezao unapred zadatom temom.
"Sve su to pažnje vredne predstave i autori. Ono što mi je bilo važno jeste da svaka od njih otvara prostor za razmišljanje. KPGT, recimo, donosi provokativan pristup temi svakodnevice, ali i predstavu o sećanju. Kišinjev noću govori o društvu koje živi noću. Stalker nas vodi do pitanja želje, vere i saznanja. Antigona vraća pitanje pojedinca i zajednice. A Crno zlato teško da može da vas ostavi ravnodušnim", rekao je Milovanović.
Upravo u toj različitosti, prema njegovim rečima, nalazi se i osnovna veza među predstavama.
"Nisam želeo da predstave biram kao ilustracije jedne unapred postavljene ideje. Svakoj sam pristupio kao zasebnom umetničkom svetu, a tek kada je selekcija bila završena, počeo sam da razmišljam šta se događa kada se one nađu zajedno. Tada mi je postalo jasno da ih povezuje jedna važna stvar – nijedna ne pristaje na jednostavno objašnjenje ljudskog iskustva", rekao je on.
Za Milovanovića, slogan zato nije poruka koja publici unapred govori šta bi trebalo da vidi u predstavama.
"Saznavanje ne znači potvrđivanje onoga što već mislimo. Ono počinje tek kada prihvatimo mogućnost da ćemo promeniti mišljenje. Zato je važno imati stav, ali i biti spreman da taj stav preispitamo. Naslov festivala nije uputstvo za gledanje, već poziv da uđemo u proces saznanja", rekao je Milovanović.
Kao i prethodnih godina, i u ovom izdanju će se nakon izvođenja održavati Susreti sa autorima, tradicionalni prateći program u kojem će publika imati priliku da neposredno od umetnika sazna više o predstavama iz glavnog i pratećeg programa.
Ovom prilikom najavljen je i međunarodni žiri festivala: glumac Verner Den (Werner Daehn) iz Nemačke, reditelj i upravnik Nacionalnog teatra "Ivan Vazov" iz Bugarske Vasil Vasilev, Kadri Ezđan (Kadri Özcan) glumac, reditelji i producent iz Turske, dramaturškinja Molina Fotez Udovički i kostimografkinja Irena Belojica iz Srbije.
Na kraju predstavljanja programa Milovanović se vratio na samu ideju koja stoji iza ovogodišnjeg slogana.
"Crvena nit ovog festivala i njegova poveznica jeste upravo ‘Usudi se da saznaš’. To znači da morate imati stav, ali i da proces saznanja mora ostati otvoren. Mišljenje nije nešto što treba braniti po svaku cenu. Ako ono što saznamo ni na koji način ne može da ga promeni, onda nismo ništa novo saznali – samo smo potvrdili ono što smo već mislili", rekao je on.
Govoreći o tome kako bi Bitef mogao da uđe u svoju šestu deceniju, Milovanović je istakao da jubilej ne bi trebalo da bude samo pogled unazad.
"Svaki jubilej istovremeno poštuje istoriju i pokušava da sagleda ono što dolazi. Proći kroz 60 godina Bitefa znači pogledati i njegova nadanja i njegove strahove, ono što je prepoznavao na vreme, ali i ono što možda nije mogao da predvidi. Važno je videti kako su se menjali pozorišni jezici, društvo i teme kojima se pozorište bavilo, ali i šta je ostajalo isto", rekao je Milovanović.
A ono što, po njegovom mišljenju, ostaje isto jeste potreba pozorišta da razume vreme u kojem nastaje.
"Pozorište ne može biti brže od istorije. Njegova vrednost je u tome što može da prepozna promene koje se tek naslućuju i da ih prevede u umetničko iskustvo. Zato je Bitef i dalje prostor u kojem različiti pozorišni jezici, različita društvena iskustva i različita mišljenja mogu da se sretnu. Nit koja ih povezuje jeste znatiželja i spremnost da se suočimo sa trenutkom. A pitanje koje ostaje jeste kakvo društvo nastaje, kakav je njegov dramski potencijal i kako pozorište može da utiče na njega", rekao je Milovanović.
Komentari (0)