Stvaralac "umetničkog savršenstva": Vek i po od rođenja velikog srpskog pesnika i diplomate Milana Rakića
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Pre 150 godina, 30. septembra 1876. rođen je Milan Rakić, veliki srpski pesnik i diplomata.
Jedan od najistaknutijih srpskih intelektualaca s kraja 19. veka potekao je iz porodice učenih ljudi. Njegov otac Dimitrije Mita Rakić bio je ekonomski stručnjak, ministar finansija u vladi Nikole Hristića, koji je takođe bio i autor predloška Zakona o štampi iz 1881. a bavio se literarnim stvaralaštvom.
Prvi je preveo "Jadnike" Vikora Igoa na srpski, a bio je i član Društva srpske slovesnosti.
Majka Ana bila je kćerka Milana Milićevića, poznatog književnika, etnološkog i pedagoškog pisca, člana ne samo Srpske kraljevske akademije, već i Akademije u Petrogradu i zagrebačke Jugoslavenske akademije, upravnika Narodne biblioteke Srbije, jednog od osnivača Srpske književne zadruge, predsednika Srpskog arheoloskog društva.
Milan Rakić studirao je prava u Beogradu i Parizu da bi se potom posvetio diplomatskoj službi, gde je počeo kao pisar u Ministarstvu. Od maja 1905. bio je konzul u tada turskoj Prištini, potom u Skoplju, Solunu, Skadru.
Dok je službovao u Prištini, austrijski diplomata Adolf fon Cambauer Rakića je u jednom službenom izveštaju opisao kao inteligentnog i odlično upućenog diplomatu, mirnog i rezervisanog držanja, kako se izrazio, za razliku od drugih Srba.
Kasnije radi pri poslanstvima u Bukureštu, Stokholmu, Kopenhagenu, da bi 1921. postao poslanik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Sofiji, a docnije i u Rimu.
Kao pisac pojavio se 1902. pesmama koje je objavio tih godina neprikosnoveni Srpski književni glasnik, tada pod uredničkom palicom Pavla Popovića, kog će 1905. naslediti Jovan Skerlić.
Naredne 1903. objavljuje prvu zbirku poezije, kao autorsko izdanje - "Pesme", a tek devet godina kasnije "Nove pesme".
Treća Rakićeva knjiga, ponovo nazvana "Pesme", objavljena je 1924. u Zagrebu, u izdanju Nove Evrope koju je vodio Milan Ćurčin, poznati izdavač, rodom Pančevac, kritičar, pisac, leksikograf.
Poslednje "Pesme" za Rakićevog života objavljene su 1936. godine u Beogradu, u izdanju Srpske književne zadruge.
Kao pisac naišao je odmah na topao prijem, prihvatili su ga i hvalili ne samo književni kritičari nego i publika, čitaoci, gotovo nepodeljeno.
Iako je napisao ukupno pedesetak pesama, one su, po rečima Jovana Skerlića, umetničko savršenstvo, a kritičari ga smatraju nastavljačem Vojislava Ilića, uz Aleksu Šantića i Jovana Dučića.
U mladosti, 1904/1905. objavio je više kritičkih osvrta, pišući o Polu Ervijeu, Morisu Metelinku, Viktoru Igoru, kao i o Simi Matavulju, Ivi Vojnoviću, Dragutinu Iliću.
Objavljena je, mnogo kanije, i njegova diplomatska prepiska iz Stare Srbije, sa Kosova, pod nazivom "Konzulska pisma 1905 - 1911".
Bio je dobrovoljac u Balkanskim ratovima, u jedinici legendarnog vojvode Vuka.
Sticaj okolnosti je hteo da se našao na Kosovu upravo kada su srpski ratnici, oslobodioci Stare Srbije, izbili na polje gde se dogodio Boj na Kosovu davne 1389. godine. Dogodilo se da je neko od prisutnih, tu, pred strojem ganutih ratnika recitovao Rakićevu pesmu "Na Gazimestanu".
O tom događaju je ovako pisao:
"Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe.
Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant: 'Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?'
U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se ramenjače.
'Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara! To je Gazimestan na kojem je Obilić...'
Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju.
Diže sablju i poče gromko: 'Na Gazimestanu od Milana Rakića!'
Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i osta viseći kao plamena zastava. Iskaza me celog – planina!
Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta: 'Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je sa nama. Evo ga pozadi, s bombama, u odredu Vojvode Vuka!' I odmah odjeknu komandantov glas: 'Dobrovoljac Rakić, napred!'
Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze, prvi i poslednji put tada".
U članstvo Srpske kraljevske akademije izabran je februara 1922. da bi status redovnog člana dobio tek dvanaest godina potom.
Ovaj svet poeta diplomata, koji je imao sreće da doživi puno ostvarenje nacionalnih ideala generacija, napustio je juna 1938. godine. Imao je tada 61 godinu.
Komentari (0)