Kolumna "Kad fazani lete": Godišnjice i kalendari

U krštenici pesnika Milana Rakića kao rođendan stoji 18. septembar 1876, pa ipak se danas osamnaestog septembra 2026. ne navršava tačno vek i po od njegovog rođenja. Radi se o, kako već naslućujete, razlici između starog i novog kalendara, julijanskog i gregorijanskog. U vreme Rakićevog rođenja u Srbiji je još uvek zvanično na snazi bio onaj julijanski, popularno govoreći - stari. Uostalom, u zaglavljima beogradskih novina, za razliku od onih bečkih, sarajevskih, zagrebačkih, ali i (barem nekih) novosadskih, na dan Sarajevskog atentata nije pisalo 28. nego 15. jun.  

Zašto da se danas setimo Rakića? S jedne strane, uvek je dobro setiti se istaknutog pesnika i značajne figure iz kulturne sfere. S druge pak, jedna moguća priča o Rakiću i njegovoj baštini može mnogo toga da nam kaže i o našem današnjem vremenu. Uostalom, već na prvi pogled lako se nameće utisak o zgusnutosti novije istorije. Takođe, s jedne strane, iz perspektive “velike istorije” stoleće i po je relativno kratak period: u kontekstu današnjeg prosečnog životnog veka to su jedva dva života. S druge, Rakić se rađa u Srbiji koja još uvek nije  međunarodno priznata, dve godine pre Berlinskog kongresa. Sam pesnik nije živeo ni šezdeset dve pune godine, a u taj period je stalo i međunarodno priznanje Srbije i Majski prevrat i pobeda u Balkanskim ratovima i Prvi svetski rat i stvaranje Kraljevine SHS i preimenovanje zemlje u Jugoslaviju i atentat na kralja Aleksandra. Rakić će umreti u Zagrebu nedugo pre utemeljivanja Banovine Hrvatske. Jedva malo nakon Banovine formira se tzv. NDH, sledi rat, oslobođenje, stvaranje socijalističke Jugoslavije i unutar nje Srbije kao republike, a Kosova i Metohije kao najpre oblasti, a zatim pokrajine. Upravo tamo počinje raspad druge Jugoslavije.  

Desilo se, eto, da makar u prvostepenoj presudi baš uoči Rakićeve godišnjice i Srbima simbolički bude priznat status žrtava rata na Kosovu preko kazni za Tačija i članove njegove grupe. Druga polovina prve i prva polovina druge decenije dvadesetog veka, tridesete godine u njegovom životu, kod Rakića su krucijalno vezane baš za Kosovo. On je na Kosovu bio diplomata svoje zemlje u drugoj zemlji da bi za samo nekoliko godina doživeo oslobođenje, doživeo je da se Kosovo vrati Srbiji. Njegova generacija je u vlastitom životu doživela lom postojećeg svetskog društvenog poretka i otvorila joj se mogućnost da usmerava nove tokove istorije. To je bila generacija koja je poznavala Zapad, koja se obrazovala na Zapadu (Rakić je studirao i diplomirao pravne nauke u Parizu), ali za koje je otadžbina bila velika reč, generacija koja je znala šta znači biti dužan svom zavičaju.  

Osim kao pesnik, Rakić je u istoriju ušao i kao diplomata. Nisam slučajno malopre parafrazirao Andrića u kontekstu duga prema zavičaju. I Andrić je bio pesnik i diplomata, onaj koji je Mihizu na komentar o sopstvenom gospodstvu rekao: “Trebali ste, Mihize, upoznati Rakića. E, to je bio gospodin”. Rakić je od Andrića bio šesnaest godina stariji, ali obojica su bili na tragu ideje o “kosovskoj misli”. To što je “kosovska misao” bila za ljude poput Andrića i Rakića sasvim je drukčije od današnjih simplifikovanih dihotomija po tom i drugim srodnim pitanjima. Na različite načine i Rakić i Andrić su gradili prvu Jugoslaviju. Andrić je živeo dovoljno dugo da postane i ključna umetnička karijatida one druge. I jedan i drugi su bili rodoljubi ne prestajući istovremeno bivati kosmopoliti. Čak i kada izgleda da su naši krajevi zaboravljeni od sveta, to ne znači da mi ovde treba da zaboravljamo svet. Rakić i istaknuti ljudi iz te generacije su to znali.  

Da se razumemo, i Rakić i Andrić i ini, kao i ljudi generalno, u velikoj meri su bili produkt svog vremena. Hipotetski  gledano, naravno da se oni danas ne bi ponašali kako su se ponašali u drugoj epohi. To je, međutim, pouka i nama današnjima da svaku istorijsku lekciju treba uzimati “sa zrnom soli”, kako se to kaže, dakle, ne doslovno. Banalizovano do kraja, ako su se ovdašnji veliki umovi pre stotinu i više godina zalagali za Jugoslaviju, to ne znači nužno da onaj ko se danas zalaže za Jugoslaviju spada među velike umove. Međutim, obeležje je čak ne nužno velikog, nego tek zrelog uma svest da prošlost ne može da se promeni. A, eto, recimo, i usvajanje novog (gregorijanskog) kalendara u Srbiji je “čedo” jugoslovenskog perioda. Da li odbacivanje jugoslovenskog nasleđa znači i želju vraćanja na stari kalendar? Republikansko društveno uređenje ne samo da je posledica Jugoslavije kao takve, nego druge Jugoslavije, one socijalističke. Deo javnosti iskazuje želju za povratkom kraljevine, ali ipak nisam primetio artikulisane pozive na povratak na stari kalendar. Ja volim da se (polu)šalim da je kralj Aleksandar izišao u susret Hrvatima i Slovencima s vremenskom zonom, jer bi Srbiji možda više odgovarala zona u kojoj su Grci, Bugari i Rumuni, ali danas bi bilo teško promeniti stanje kakvo se već duboko ustalilo, usprkos činjenici da su se neke druge okolnosti promenile. Čak i oni koji prihvataju narativ o “istorijskoj grešci” morali bi biti svesni važnosti toga da se prethodno iskustvo integriše u svest o sadašnjosti, umesto da se ignoriše i odbacuje. Samo iz takve pozicije, može da se osmišljava i sprovodi racionalna politička strategija, ako treba i takva koja može realistično da planira i povratak teritorije Kosova i Metohije pod efektivni suverenitet Republike Srbije.