Kolumna Autentično pumposlavlje

Novi DSS i Monarhisti na predstojeće izbore izlaze pod imenom "Autentična desnica". Sa tom sintagmom je nezgodno ono što je nezgodno sa svakom samoproglašenom autentičnošću: čovek može da se opiše kao desničar, ali kada mora da objavi da je baš autentični desničar, on očigledno zna da je o tome već otvoren spor. Čovek koji mora za sebe da kaže da je car – gledam ponovo Igru prestola ovih dana – nije pravi car; a ako onda naglašava da je još i autentičan, ne pati nužno toliko od nedostatka krune, koliko od manjka uverenja da kruna još nešto znači. 

Da odmah razdvojimo stvari: koalicija svakako ima pravo da na izbore izađe samostalno. Štaviše, u atmosferi u kojoj se na sve opozicione aktere vrši pritisak da bez pitanja stanu pod jedan studentski barjak, barjak koji je toliko šaren da na kraju ima boju koja se uglavnom dobije kad se pomeša toliko boja – bljutavost, to je i pohvalno. Različite ideje o državi, ekonomiji, Evropi, Kosovu, društvu i međunarodnim odnosima ne mogu biti „podele“ samo zato što nekome kvare sliku opštenarodnog jedinstva. 

Ali pravo da se izađe samostalno nije isto što i posedovanje politike. A upravo je tu problem sa „Autentičnom desnicom“: ona se predstavlja kao povratak politike, autentične politike, a nudi uglavnom spisak (svojih) lepih želja: smena režima, saradnja sa Evropskom unijom, ali bez članstva, domaća privreda umesto stranih investicija, zaštita nacionalnih interesa, nema rasprodaje resursa, nema nastavka evrointegracija. Iako malko opipljivije od „studentske“ priče, politika ipak ne počinje tamo gde se pobroje apstraktni poželjni ishodi. Politika počinje tek kada se kaže ko će ih, sa kim, protiv koga, na koji način i po koju cenu ostvariti. Kao i shvatanje granica onoga za šta cena može i da se plati, a da se zapravo ne ostvari. 

Šta konkretno znači „maksimalna saradnja sa EU, ali bez članstva“ u zemlji čija je ekonomija već duboko uvezana sa evropskim kapitalom, tržištem, bankama i investitorima? Osim ako, naravno, ne znači naše aktualno stanje protiv koga se navodno ova koalicija bori? Kakva se tačno domaća privreda razvija bez jasnog odnosa prema radu, vlasništvu, investicijama, zaduživanju, privatizacijama, uvoznim lobijima i finansijskom sektoru? Kakva se drugačija nacionalna politika vodi bez izbora geopolitičkog pravca, osim one čuvene formule da bismo, valjda, bili svuda pomalo, kao što već sada jesmo? Ne mogu se ozbiljna pitanja rešiti time što im se dodaju pridevi: domaća, suverena, nacionalna, desna. 

To je, zapravo, stara dobra antipolitika, za koju se često pogrešno veruje da je ili ćutanje o politici ili odbijanje političkog diskursa. Ona međutim često govori njenim rečnikom: pominje Kosovo, suverenitet, narod, ćirilicu, tradiciju, domaću proizvodnju. Ali onda pažljivo izostavlja svaki odnos snaga, svaku instituciju, svaki stvarni sukob interesa i svaku cenu koju je za stav potrebno platiti. Umesto plana ostaje moralistička poza, umesto strategije uzvišena nelagoda pred svetom koji je očigledno pokvaren, ali je iz nekog razloga za promenu dovoljno samo da naljutimo na njega i to saopštimo glasno. 

U tom smislu su „studenti“ nekako pošteniji. Oni uglavnom ni ne tvrde da ih politika naročito zanima. Njihov jezik je jezik „lepog“, „dobrog“, „čistog“, „pristojnog“, „normalnog“, iako sve to naravno dolazi uz cenu sad već gotovo fašistoidnog isključivanja drugog. To jeste „bla bla antipolitika“, ali je barem otvoreno „bla bla“, ma koliko bila samozaljubljena u tu floskularnu viziju sebe. „Studentski“ pokret ne glumi da ima razrađen ideološki i politički projekat; njegova politička praznina je, ako ništa drugo, njegova stvarna praznina. 

„Autentična desnica“, međutim, hoće da nam kaže da nije prazna. Hoće da bude ideološka, državotvorna, nacionalna, pravoslavna, no u praksi, proizvodi isti učinak kao i pumposlavlje koje navodno kritikuje: politiku pretvara u moralni test. Na jednoj strani dobijamo lepo, čisto i dobro; na drugoj ponosno, domaće i srpsko. U oba slučaja ostajemo bez odgovora na najjednostavnije pitanje: šta se, zapravo, radi kada se vlast osvoji, a posebno – šta se tačno radi drugačije? 

Pumposlavlje je, između ostalog, upravo to: trenutak u kojem se pumpanje iz taktike pretvara u svetonazor. Tada ćirilica, Vidovdan, patriotske zastave i „Nema predaje“ postaju dozvoljeni, čak poželjni, ali samo kao scenografija jednog politički neodređenog pokreta. Nacionalno osećanje sme da bude emocija, folklor, pesma i fotografija. Sme da bude ikonografija, sve dok zapravo nikada ne dobije političku artikulaciju. Ne sme da pita gde Srbija ide, s kim gradi odnose, šta čuva, šta menja i šta je spremna da rizikuje. Politički simboli se ne gase tako što se zabrane, nego tako što se beskonačno koriste dok ne prestanu da znače bilo šta. 

„Autentična desnica“ nije lek za ovaj problem samo zato što je zvanično odbila, ako joj je ikada i ponuđeno, da se utopi u studentsku listu. Njena samostalnost je legitimna; njena autentičnost je sasvim drugo pitanje. Ako se svede na držanje patriotske moralne visine, onda će proizvesti ono što takva politika gotovo uvek proizvodi: ili apstinenciju, u kojoj svi stoje sa strane i prezrivo zaključuju da su svi isti; ili podršku studentskoj listi, ako se ljudi prepuste psihozi, pa bila ona u tipu euforije ili u tipu cinizma.