Kolumna "Kad fazani lete": Pisma bez adrese

U knjizi “Zimski dnevnik”, Pol Oster je potrošio nekoliko stranica da navede sve adrese na kojima je živeo. Čitaoci Ive Andrića u skoro koji grad da dođu, a da je pisac u njemu proveo deo života, lako mogu da pronađu tačnu adresu. U policijskim kartotekama svakog od nas postoje adrese na kojima smo bili i jesmo prijavljeni. Kad je o slavnim ljudima reč, njihove adrese su sastavni deo biografskih detalja o njima, a posle njihove smrti nema više ni faktora privatnosti i bezbednosti koji možda, za života, adrese takvih javnih figura drži izvan prostora lake dostupnosti.  

U svojoj novoj knjizi “Hagiografski panoptikum” s podnaslovom “Zoran Đinđić i srbijanski liberali u djelima apostolskim” (izdavač “Most Art Jugoslavija”, Zemun 2026.), Mira Bogdanović navodi da se u brojnim biografskim publikacijama o Đinđiću navode samo tri adrese na kojima je živeo: jedna u Konstancu, u Nemačkoj (Alpenštrase 4) i dve beogradske (Narodnih Heroja 31 te Studentski trg 10). To je samo jedna od ilustracija nepojamnog javašluka Đinđićevih biografa koje u ovoj knjizi Bogdavnovićeva razotkriva suvereno, akribično, stilski superiorno i nadasve duhovito.  

Biografije istorijskih ličnosti su bogat i fascinantan žanr. Dobri biografi ne istraže samo ličnost o kojoj pišu, istraže joj i porodicu, pretke, zavičaj, konktekst i klasu iz kojih ta ličnost dolazi. Oko važnosti Zorana Đinđića za noviju istoriju Srbije dileme nema, čak i ako ima različitih mišljenja o valorizaciji njegove ostavštine. Površan konzument srpskih medija verovatno bi mogao da pomisli kako je Đinđić jedna od istorijskih figura u Srbiji o kojima se najviše zna. Mira Bogdanović nam, međutim, pokazuje do ne postoji nijedna biografija Zorana Đinđića koja zadovoljava najminimalnije standarde puke faktografske istinitosti.  

Iz naslova je jasno da Bogdanovićevoj smeta što su biografije koje analizira sentimentalni površni spomenari bez trunke kritičke distance i profesionalne metodologije. Ipak, i adoracije mogu da se pišu uzorno. Mira Bogdanović najpre primećuje da mistifikacije o rekordnom roku u kojem je Đinđić doktorirao neobično podsećaju na mitove i legende o Vojislavu Šešelju, a zatim demonstrira paradigmu neodgovornog trućanja. U svojoj biografiji Zorana Đinđića, prevedenoj i na engleski da je ceo svet razume, Veljko Lalić piše: “Na Univerzitetu u Konstancu nije moguće pronaći ko je još doktorirao u tako rekordnom roku, ali jeste da je 150 godine pre Đinđića u zvanje doktora promovisan još jedan Srbin, Vuk Stefanović Karadžić”. Kakva čudesna erudicija, pomisliće naivan čitalac. To je isti onaj Konstanc u blizini koga je Andrić čekao prelazak u Švajcarsku ili povratak u Beograd nakon što je Treći rajh napao Kraljevinu Jugoslaviju; kakav simbolički kontinutitet dug više od veka i po. I sve bi bilo super da nam Mira Bogdanović ne objasni da je Univerzitet u Konstancu osnovan 1966, stotinu i dve godine nakon Vukove smrti, a da je Vuk svoj počasni doktorat dobio zapravo u Jeni više od pet stotina kilometara severoistočno. Nije Lalić jedini čiju spisateljsku (ne(veštinu i (ne)upućenosti Mira Bogdanović precizno anatomski secira. Još je gore prošao Mijat Lakićević. Baveći se jednim naučnim skupom o Frankfurtskoj školi na kojem je Đinđić učestvovao Lakićević uspeva da pomeša Ludvisburg i Frankfurt, a usput da Ludvisburg (grad od stotinjak hiljada stanovnika) nazove “gradićem”; po tim i takvim kriterijima, Lakićevićev rodni Zaječar je zaselak.    

Ne treba, međutim, misliti da se fokus Mire Bogdnović zadržava na pikzibnerima. Prava meta njene kritike je Latinka Perović, čijom se bio(biblio)grafijom Mira Bogdanović već bavila. Skoro da bi se moglo reći da je i Đinđić Miri Bogdanović intrigantan kao deo arbitrarne podele na “dominantnu i neželjenu elitu” od koje je Latinka Perović pokušala da napravi nekakav ključ za interpretaciju novije istorije Srbije. Iako joj tema nije Đinđić, nego kako Đinđića drugi vide i prikazuju, skoro nehotice se kroz ovu knjigu ukazuje i Đinđić kao stvarna ličnost, a ne kumir načinjen od neistina i mistifikacija. Osoba koja je živela na tim nezabeležnim adresama njegove biografe očito ne interesuje, njih zanima legenda koju su sami izmaštali, legenda koja njima samima pomaže da se osećaju bolje očešavši se o simulaciju i fikciju. Proglašavajući stare dosetke i truizme velikim političkim “mudrostima”, Đinđićevi biografi lukavo i tendenziozno spuštaju kriterije i sebi samima prepisujući jedni od drugih i međusobno se nazivajući “genijama”. Kod Mire Bogdanović, međutim, to ne prolazi.      

Ima nečeg ilustrativnog u činjenici da je ova sjajna knjiga štampana u samo dve stotine primeraka. Važno je da je objavljena, mada je šteta što na njoj nije malo više urednički rađeno, Knjiga kao knjiga bila bi bolje da je prvi deo štampan zasebno, kao poseban tom. To je celovita i konzistentna analiza objavljenih Đinđićevih biografija; drugi i treći dio su pabirci indirektno vezani za glavnu temu, koji nisu nezanimljivi kao takvi, ali ovde deluju kao višak. Takođe, autorka s pravom kritikuje posvemašnju “šlampavost” nekih od izdanja o kojima piše. Ironično je da bi i njenoj knjizi pomogla bolja lektura, pa se tako jedan dosta očigledan tiplfeler “provukao” i u kratkom tekstu za zadnjoj korici. Ali ponavljam, to su relativno trivijalne stvari. “Hagiografski pantoptikum” je knjiga iz brazde “Časa anatomije” i “Mog obračuna s njima”, polemički “tour de force” kakvih ovoj javnosti hronično nedostaje.