Kolumna Laž ili smrt, šta je bolje

Univerziteti nam tonu u pesak ideologije. Snage koje ih vuku na dole su u nijansama drugačije, iako se u zajedničkom imenitelju svode na progresivnu humanističku misao zaposlenu kod inkvizicije. U Sjedinjenim Državama su to propalestinski i prohamasovski aktivizam. U Velikoj Britaniji paradigma diverzitet-jednakost-inkluzija/DEI, koja se odrekla svakog realizma. U Srbiji blokadni plenumi revolucionarne levice na krilima idejno šarene podrške. U nemačkom govornom području totalna nesigurnost o tome kako primeniti antisemitizam, woke i kritičku rasnu teoriju/CRT – doslovno ili kao metaforu? Srpski primer je bio premali da reflektorima osvetli marš osvajačke levice. Zato je to mogao Jason Arday. U slučaju bivšeg profesora s elitnog britanskog univerziteta okupljene su sve relevantnosti akademije izrasle u autodestruktivnu političku snagu.

Jason Arday, profesor sociologije na Cambridgu, dao je otkaz 5. avgusta da ga ne bi dobio. Šest dana kasnije, 11 avgusta, izašlo je američko izdanje njegovih memoara "Velike i nesrećne stvari", ali je autor, zapravo ko-autor (Arday je angažovao pomoć), odbio promotivnu turu i zatvorio se u londonskom stanu. Tri dana kasnije, 14. avgusta, Arday je u tom istom stanu presudio sam sebi, da mu ne bi sudili. Neka me neko ispravi ako grešim, ali to je najpatološkiji primer preventivne lične strategije ikad primenjen.

S tim da ništa od toga više nema veze sa Ardayem. U rezultatu, njegov slučaj je postao razdelnica savremenih belih kultura polarizovanih izmedju samokažnjavanja za grehove prošlosti i realističnog mirenja sa vlastitom istorijom. Rat za narativ svom silom zahteva od akademije, da upotrebim taj termin kao zbirni za sve univerzitete liberalnih društava, srpsko je tu takođe, jednu odluku pre svih drugih. A to je – da li će akademija sebi osigurati pravo da i dalje fabrikuje stvarnosti kao sezonske vrste sladoleda, ili će se vratiti na put meritokratskih standarda?  

Za sada, sve šanse su na strani sladoleda. Ne sumnjam da će sladoledi pobediti i nastaviti predan rad na sunovratu akademije, za šta je otklizavanje Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi dobar primer.

Pobeda emocije nad umom

Arday je bio najmlađi crni profesor koji je ikad dobio katedru na nekom elitnom svetskom univerzitetu, samo 37 godina. Bio je zvezda. Globalna politička levica je njegovo ime upisala na zastave u borbenom antikolonijalnom poretku. Kad se ispostavilo da je Arday isfabrikovao dobre delove biografije, akademska levica se nije pokajala što je nasela na lepe bajke, već optužila sve koji "instrumentalizuju" taj slučaj. Sad naravno levica nema problema da Ardayevu smrt instrumentalizuje protiv svih koji ne misle kao ona.

Bilo je dovoljno loše i prve dve sedmice avgusta, da bi se posle razvilo u histeričnu revoluciju uvređenih i povređenih popravljača sveta. Da se Ardaya ostavilo na miru da i dalje nekompetentno predaje studentima, danas bi bio živ. Zašto mu se to nije dopustilo?

Danas su krivi oni koji primećuju sklonost Levice ka fantastičnoj fabulaciji, umesto da skupa s njom sanjaju rajske prilike. Ili barem ćute.

Posle suicida Jasona Ardaya pregledala sam sva njegova univerzitetska predavanja poslednjih godina koja su dospela na youtube. Namera mi je bila da kroz maksimalno moguću empiriju razumem jesu li britanski mediji "oterali u smrt" jedan briljantan sociološki um, ili naprotiv psihička struktura jednog fantaste i šarlatana nije izdržala nagli upad stvarnosti. Da budem još direktnija, zanimalo me je da li ću kod sebe otkriti rasizam, ili kod njega manipulaciju rasizmom.

Definitivo ovo drugo. Robovi u evropskom srednjem veku nisu bili crnci iz Afrike, nego mi, Sloveni u Osmanskoj imperiji. Nije da mi s juga Evrope nemamo predrasude, ali u njih ne spada rasna komponenta.

Sva predavanja Jasona Ardaya su ista. Najpre desetak minuta stereotipa o strukturnom rasizmu u svakom većinski "belom" društvu i svakoj "beloj" glavi. Nakon toga pola do punog sata ličnih impresija ko ga je u životu krivo pogledao, kad se rasplakao i rastužio, šta učiniti sa onima koji dovode u pitanje njegovu profesionalnu kompetenciju. Za ove poslednje je jednostavno, njih treba "izbrisati kao kancer" iz visokog obrazovanja, citat iz Ardayevog govora povodom sedam ipo decenija Britanske sociološke asocijacije u aprilu ove godine.

Kao vezivno tkivo između ta dva fleksibilna dela služe uputstva isporučena u formi crkvene propovedi o ljubavi među bližnjima, identitetskom okupljanju i kolektivističkom kurikulumu koji mora da "izbriše" memorije zasnovane na nasleđu individualizma.

To nije bila sociologija za druge, već psiho-terapija za sebe.

U analogiji sa srpskim primerom, anonimizacija studentskih plenuma nije politika za druge, već iživljavanje kolektivističkog kružoka nad obrazovanjem.   

Levica, Desnica i zastrašena sredina           

Da li je moguće nameštati rezultate stvarnosti, kao što se nameštaju sportski rezultati? U sportu je potpomognuti ishod, point shaving, dogovor, krivično delo. Moguće je, ali košta koga uhvate, od trajne diskvalifikacije i gubitka ugleda, do novčanih i zatvorskih kazni.

Sa nameštanjem stvarnosti je drugačije. Ono je trenutno vrhunski humanistički princip.

Imala je i Desnica svoje momente, sa eugenikom, rasizmom, robovlasništvom, aparthejdom i slično. Tu je jasna ideološka kategorizacija međutim težak posao. Najpre, nemoguće je arhaično, antičko, ili unutarafričko robovlasništvo podvesti pod desnicu, koja je toliko mlađi pojam, da tek uslovno hvata prilike američkog juga i kolonijalnog imperijalizma. Dalje gde treba odteretiti desnicu je činjenica da je u modernom dobu navedeno radila ekstremna desnica, nacisti, fašisti, niko drugi. To se često zaboravlja kad se danas "ekstremnima" proglašavaju i stranke desnog centra, a one ne eksperimentišu, već se po pravilu drže stvarnosti kao pijan plota.

Zato danas u segmentu fiksiranja društvenih rezultata hara Velika levica. Ona je ne samo agresivno pokupila sve leve opcije, nego kooptiranim strujama zabranila pravo glasa i sa njima se zabarikadirala u antikolonijalnoj woke-agendi. Kad Velika levica vidi nešto nezgodno na šta je upozoravaju njene male levice, ona na njih odmah primenjuje disciplinske mere.

Slučaj profesora Jasona Ardaya je najnoviji, do sada najgrandiozniji primer za ideološki lako-ćemo Velike levice. Ona vidi samo što želi. Što ne želi, misli da je pokrila plaštom nevidljivosti kao čarobnjak, iako je u stvari samo zabila glavu u zemlju kao noj.

Jason Arday, supermen

Arday je rođen 1985. godine u londonskom distriktu Clapham. Može biti da projektujem, prošla sam tamo pre trideset godina, ali mi je Clapham ostao metonimija za beznađe. Jedna slika mi se uselila u memoriju: Muškarac (beli!) s bebom u naručju stoji iza prozora zgrade od kartona. Stoji kao da lebdi u nekom paralelnom univerzumu, gde se nikad ništa dobro ne događa, čak ni kao statistička greška. Preterujem, nije karton, samo kartonska kaša u betonu, ali svi koji su London upoznali odozdo, iz skromnih sredstava, znaju da su loši građevinski materijali u tamošnjim sirotinjskim četvrtima pet puta ispod standarda koji se drugde u Evropi smatra lošim.

Ne znam da li je Arday odrastao u jednoj takvoj zgradi, koliko se sreo sa neimaštinom, ali se svakako sreo sa brutalnim klasnim sistemom u Engleskoj. Uz to je crn, onako duboko kao što to jesu ljudi iz Gane, domovine njegovih roditelja.

Ali njegove laži o biografskim i akademskim podacima su daleko nadišle loše karte koje mu je život u startu bacio u krilo. Bile su ne samo smele, već stalno promenljive fabulacije, da jedino slepo DEI i woke jezgro ne bi na licu mesta prepoznalo tip Minhauzena.

Sa tri godine dijagnoza autizma, zastoj u razvoju, gluvoća i diskalkulija. Da je progovorio sa jedanaest godina, naučio da čita i piše sa osamnaest. Da je posle udarca dobio epilepsiju, a posle sabraćajke mesecima bio u budnoj komi. Da je imao kancer testisa, koji se razvio u dva tumora na mozgu, od kojih mu je jedan izbrisao memoriju, i to neposredno pre odbrane doktorske disertacije, pa je ponovo morao da stiče sposobnosti učenja i govora, pod hitno.

Da je trčao skoro hiljadu kilometara u šest dana u dobrotvorne svrhe; uz to 35 maratona u 30 dana, od toga devet sa napuklom fibulom. Potkoleničnom kosti. Da je skupio 5,5 miliona funti za siromašne. Da je sudelovao je u BBC-jevom dokumentarcu "Seven Up!" dvadeset godina pre nego što je rođen.

Da je u srednjoj školi intenzivno igrao snooker, nešto kao bilijar, čak postao neformalni prvak Londona. Ako nekome ta vrsta terapije dođe poznata, u pravu ste, to je situacija po filmskom mjuziklu "Tommy" Kena Russella iz 75, gde se glavna ličnost, gluv, slep i nem mladić, izleči kroz igru flipera.

Studirao je fizičko vaspitanje, dobio doktorat iz pedagogije 2015. godine, sa tezom o "studentskom profesoru", jer drugi profesori to nisu. Nakon toga je predavao na nekoliko fakulteta, iako ustvari nije, ne u tom rangu. Cambridge ga je angažovao za profesora sociologije obrazovanja, bez provera, uprkos konstantnim javnim optužbama za plagiranje doktorske teze, mršav i nečist istraživački rad. Cambridge, koji je poslednjih godina pod DEI okupacijom, do kraja jula je stajao uz svog profesora, iako je več čitav nacionalni prostor brujao o plagijatima i lažima. Kad je i Cambridge na kraju najavio istragu, Arday se povukao.

Nije bio blag. Na kolege (David Harris, Uni Plymouth) i novinare (Jack Grove, Times Educational) je slao policiju i advokate. To je nepobitna činjenica. Prijavljivao je policiji da ga rasisti jure noževima po kampusu, što je fabulacija, jer policija kaže da takve prijave nije podnosio.

Nije lako pobeći iz Claphama. Ardayu je to pošlo za rukom, samo što je bežao na krivu stranu. Ne u akademsku izvrsnost, već u svet fantazija i jednoroga.

Mislite da se Velika Levica sada oseća posramljeno? Naprotiv, oseća se ojačanom. Nije mislila da je odgovorna ni pre Ardayeve smrti, a pogotovo ne sada kad je podignut u status mučenika za religiju sekularne levice. Njegove pristaše govore o briljantnom akademiku koga su ubili mediji i rasisti. Britanskim i američkim društvenim mrežama kruže peticije sa zahtevima da se medijima propiše koliko puta mesečno smeju da pišu o nekoj osobi, i kako. Da to tehnički nije ništa novo i da se zove cenzura, to autorima peticija i vatrenih govora ne pada na pamet.

Pri tome nije istina da crnih profesora nema u visokom obrazovanju. Ima ih, samo se često ispostave da su konzervativni, kao na primer američki akademici Thomas Sowell, Roland Fryer, ili Glenn Loury. Sa njima ne može da se vodi DEI, CRT, woke, da se zove u dekolonijalizaciju i lustraciju obrazovanja, da se trči sa slomljenom nogom, ili vozi bicikl do Brisela. Oni su naprosto profesori, ne aktivisti, i kao takvi neupotrebljivi za Veliku levicu, koja želi da sve sruši, pre nego što shvati šta i da li uopšte želi da izgradi.

Nije kriv ko čini, nego ko primeti. Zatvorimo oči i pustimo Veliku levicu da nas, sve nadirući iz visokog obrazovanja, urniše u dobroj nameri, u Beogradu i Berlinu, Londonu i preko mora.

Za smrt Jasona Ardaya mi je ljudski žao. Da je izdržao prvi talas sramote, zaradio bi na biografiji. Prodao bi prava Hollywoodu, jer je njen naslov ionako filmski, preuzet iz serije "Spartak". Verovatno bi bio konsultant kod snimanja, možda za inat "rasistima" dobio akademski angažman na nekom drugom fakultetu, možda postao guru.

Drugi bi. Drugi jesu. Ali on nije imao snage da čeka. Zato je iz čitave biografije jedna stvar izgleda neupitna, da je bio ranjeno dete, ne nužno plemenitog karaktera, koje nikad nije odraslo.