Kolumna "Politika kao sudbina": Peti ili 25.oktobar
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Ne ide mi u glavu zašto bi dr Ilija Srdanović odbio TV duel sa Aleksandrom Vučićem.
Zar on ne vidi da je Srbija podeljena? Da javno mnjenje više ne postoji? Da je na svojoj strani bezbedan?
Njegov tabor veruje u superiornost svog političkog oružja. Zar prvi na listi ne veruje?
Jer ako se ikada smelo izaći pred svoju javnost stavljajući sve na kocku, to je sada. Kada je nacija polarizovana, kao sada, kada je ulog previsok, kao što je sada, kada vreme curi, kao sada, kad imaš svoju publiku koja će ti uvek dati za pravo, gde je rizik? Kakve su uopšte šanse da neko od tvojih sam sebi prizna da je u nečemu pogrešio, a kamoli da te prokaže ili kazni? Sve su šanse da niko i ne vidi ako nešto zabrljaš!
A i da vidi, neće glasno reći. Pa neće valjda smrtnom neprijatelju da daje municiju?
Ovo važi i za Srdanovića i za Vučića. Ovi ljudi što ih nose na ramenima, do izbora ih neće pustiti da padnu, šta god duel pokazao.
Uostalom, kada se poslednji put desilo da cela Srbija vidi istu stvar? Više nije tako ni kad Nole igra!
Povezane vesti
Možda bi jedino videla isto da neprijatelj udari preko neke od naših granica.
Ne radi se o tome da su ljudi lažljivi i pokvareni, a još manje da je Srbija "bolesna“, kao što, nažalost, tvrdi naš doktor Srdanović. Ali sve i da je to "bolest“, reč je o bolesti koja bi njemu u ovoj stvari išla na ruku. Ljudi bi i u duelu videli ono što žele da vide. Ne znam da je bilo boljeg vremena za bavljenje politikom. Svako ima svoju javnost i svoje novinare, niko nikom ne polaže račune i ne postavlja neprijatna pitanja. Samo nekad greškom, iz stare navike. A i to se desi samo sa novinarima koji su navike sticali u nekom drugom vremenu.
A u nekom drugom vremenu, zašto ne reći, već zbog ogromnog iskustva bi jasna prednost u startu bila na strani Srdanovićevog izazivača, koji sam za sebe kaže da je 2zoon politikon“, "politička životinja“. Tako bi bilo sve i da gospodin Srdanović poseduje neki neverovatan urođeni politički talenat koji nije još pokazao. Aleksandar Vučić je toga bio svestan kada je pred polazak u Njujork i svoj najavljeni odlazak sa funkcije šefa države, prvom čoveku na Studentskoj listi ponudio TV duel. Toga bi bio savršeno svestan i predsednik bez ogromnog ega, da takav negde postoji.
Ali je tačno i to da bi svaka od naše dve političke čaršije uspešno hvalila svoga konja, kakav god duel ispao. A lekar iz Novog Sada bi sedeo preko puta Vučića kao običan čovek koji je izašao na megdan neviđenoj političkoj sili koja ispod sebe ima dugo građenu piramidu moći nad Srbijom. Bio bi sam protiv sile i nepravde, pojedinac protiv univerzuma, simbol pobune mlade generacije protiv statusa kvo, establišmenta, okoštalog sistema, birokratije, korporativnog sveta, duboke države, konfidanta velikih sila, mreža svakojakih uticaja. Pa šta ako bi ispao nevičan ili politički nespretan? Ljudi koji u njega polažu nade ne traže njega već ne-Vučića. A to mu niko ne može oduzeti, dok mu sve drugo može otpisati na neiskustvo.
Šteta za njegovu političku stranu. Vredelo je hazarda jer bi svako ko ima bilo kakvu primedbu na stanje u zemlji, u njegove crte učitavao ono što mu nedostaje, ono čega mu fali. Oni koji žele revoluciju svakako ne mogu da znaju kakvo bi lice ta revolucija mogla da ima 2026, pa onda zašto ne Srdanovićevo? Svakako ne žele nešto ozbiljno, iz 1789 ili 1917. Ako smo ih dobro razumeli, žele petooktobarsku koju su želeli, a nisu dobili njihovi prethodnici iz 2000: da prvo neko osvoji glasove, a da se onda primene revolucionarne metoda (koje mogu, a ne moraju da uključuju jahanje, odstranjivanje iz javnog života, izbacivanje iz poseda, proterivanje sa škola i fakulteta). Baš kao da su vlast osvojili puškom, a ne pomoću čoveka bez putera na glavi i glasova koje je bez puške osvojio, obećavajući narodu da neće biti revanšizma niti izručenja Miloševića Hagu.
Ipak, treba pošteno reći da kod TV duela postoji i onaj jedan svež izuzetak od pravila koja važe za duboko podeljene nacije. I Džo Bajden je do prve debate sa Trampom pre dve i po godine mislio da ništa ne rizikuje, da su karte već podeljene. A onda je cela jedna užasnuta nacija odjednom videla isto, političku činjenicu koja se više nije dala sakriti: starca okrnjenih kognitivnih sposobnosti i dijagnozu koju je do tog časa vešto krio.
Kod Srdanovića postoji i to da je izabrao nesrećan izgovor. Ima "mnogo ozbiljnija posla“, "važnija posla“, neće da gubi vreme, da ulazi u blato, da se rve sa političarima, Vučić nema "dovoljno kredita“ da nudi duel, da li mu je uopšte ponuda "moralna“, "etička“, "dozvoljiva“ (?), kad je „na tako banalan način“ iznesena, i kako može predsednik svom građaninu tako nešto da ponudi... Nije njegova obaveza kao kandidata “da razgovara sa bilo kim sa kojim to nije predviđeno” u programu predizbornih aktivnosti, već će razgovarati "sa ljudima koji imaju nešto da kažu i nešto znaju“, a "ako su već sve rekli, nemaju šta dalje sa njima govoriti“, jer imaju "pametnija i važnija posla u pravljenju bolje Srbije“.
Povezane vesti
A možda je još i najmanje simpatično objašnjenje da je dosta govorio i da Vučić nije taj "kome se ja obraćam“.
Da, jasno nam je da se političari danas obraćaju samo svojima, i da je Srdanović dospeo na vrh studentske liste kad su karte već odavno podeljene i kada se svoji obraćaju samo svojima. Kao što mi je jasno da ne spadam u te kojim se doktor "obraća“. Ali se lista kojoj je na čelu zove studentskom listom, što obavezuje. Jer, kao što ovih dana reče Zdravko Ponoš, koji je to morao da zna davno pre nego što je odlučio da javno izgovori, "politička borba je jedno, a studiranje je nešto drugo“.
Studiranje je ono kada se susrećete sa mnogo veoma različitih ideja, studiranje je ono što se dešava dok vas uče da nema nauke dok se ne čuje debata između ljudi sa različitim mišljenjima i ideologijama. Student tako uči ono što se zove kritičko mišljenje, uči da bude kritičan prema svemu što čita, ali je najvažnije možda to što uči i kako da pristojno razgovara sa ljudima sa kojim se ne slaže.
Za moju generaciju je to bio Zapad, mesto na kom se sticalo ono što se zvalo „liberalno obrazovanje“. To je za nas, ili za taj društveni stalež, ako više volite, privilegovani stalež koji je imao priliku da se školuje ili putuje po Americi, bio razlog što smo se zaljubljivali u Zapad. Otkrivali smo kako može da izgleda obrazovanje kada svi odgovori nisu već pronađeni i kada ne postoje samo jedna ispravna teorija istorije i dijalektički materijalizam. To, a ne epe stvari i veće plate, kuće i automobili.
I za kraj, poslednje, ali ne i najmanje važno. Kada je u suprotnom taboru izvrgnut ruglu zbog svoje male kolekcije izgovora da ne debatuje sa Vučićem, Srdanović se još pohvalio kako je predsednika zaboleo njegov „ignor“.
Što verovatno nije samo mene podsetilo na čuvenog američkog filmskog mogula Sema Goldvina i njegove „goldvinizme“, naizgled paradoksalne, duhovite i široko citirane opaske od kojih jedna od najčuvenijih i najcitiranijih glasi: „Ne obraćajte pažnju na njih - ma nemojte ih ni ignorisati!“. Goldvin je, dabome, govorio o filmskim kritičarima i sugerisao da je ignorisanje dobra taktika.
Koja se ne postiže time da trubite o svom tobožnjem ignorisanju. Ono se time, naprotiv, poništava.
Komentari (0)