Kolumna "Kad fazani lete": Kolo ili Kad čujem reč narod...

Bili su izbori i rečeno je i napisano toliko toga. Na ulicama srpskih gradova, pobedu Studentske liste bučno su proslavljale desetine (u zbiru verovatno i stotine) hiljada ljudi. Najfrekventnija reč bila je “sloboda”.  

Među najboljim stihovima napisanim o slobodi na našem jeziku je bez sumnji i onaj o slobodi kao svesti o skladu nesklada nesavršenih ljudi. Nesavršeni ljudi sebe vide kao savršene, a one druge kao crne vragove. Nažalost, ovde se sklad nesklada odavno izgubio i u tom smislu ne dešava se ništa posebno neočekivano. Kako bi pesnik rekao u istoj pesmi: “Ko ne pamti iznova proživljava”.  

Čitam ovih dana, ne znam više ni po koji put, Kunderinu “Knjigu smeha i zaborava”, i to čak i ne zbog famozne lajtmotivske rečenice o borbi čoveka protiv moći kao borbi pamćenja protiv zaborava; ne, uzeo sam da je čitam opet zbog – kola.  

Iz nekog razloga, slavljenici ovih dana mnogo igraju kolo. Pokušavao sam da se setim gde se u ozbiljnoj književnosti figurira kolo kao motiv. Nobelovac Josif Brodski ima pesmu koja se (u originalu) zove “Kolo” i koja se, igrom slučaja, bavi baš ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije. Pesma je u originalu objavljena uz fusnotu koja kolo opisuje kao “balkanski folklorni ples”. Prvo objavljivanje je bilo u časopisu “Njujork Rivju of Buks”. I ko zna, možda mi je i čuvena polemika oko Dostojevskog tu pomogla da se prisetim Kundera, a zatim i činjenice da se on takođe bavio kolom. (S Kunderom je polemisao upravo Brodski, a upravo u već navedenom časopisu.) 

Već u petoj deceniji života, u pariškom egzilu, Kundera se priseća kako je i sam plesao u kolu, u svojim tinejdžerskim godinama, na pragu dvadesetih: “Plesali smo dva koraka na mjestu, jedan naprijed, a potom digli lijevu na jednu, pa desnu na drugu stranu, a radili smo to gotovo svaki mjesec jer smo stalno nešto slavili”. Kundera govori o društvu koje se podelilo na pola, a sada je pobedila strana koju on u tom trenutku vidi, i to su njegove reči, kao “aktivniju, pametniju i bolju”. Pisac dalje kaže: “Imali su veličanstveni program. Plan sasvim novog svijeta, u kojem će svi naći svoje mjesto. Oni koji su bili protiv njih, nisu imali nikakav veliki san, samo nekoliko moralnih načela, korištenih i dosadnih, s kojima su se htjeli poslužiti da zakrpaju poderane hlače ustanovljenog reda. Nije onda čudo da su oni oduševljeni, ljudi veličanstvena programa, pobijedili one mlake i oprezne, i ubrzo počeli ostvarivati svoj san, tu pravednu idilu za sve” 

Važna napomena: ovde Kundera ne govori o političkim protivnicima u ključu partijske borbe, samo o ljudima kojima manjka revolucionarnog žara. Oni su ti koji bivaju proglašeni neprijateljima novog sveta. Od njih može da ostane samo kapa na tuđoj glavi. Oni nisu dostojni poštovanja ni pamćenja. I da, i dalje govorim o Kunderi i Čehoslovačkoj od pre osamdesetak godina, učitavate na sopstvenu odgovornost.  

Kolo se igra u krug, a krug ima magična svojstva. Krug nije red. “Kad se udaljimo iz reda, možemo se vratiti u njega. Red je otvorena formacija. Ali krug se zatvara i njega napuštamo bez povratka. Nije slučajno što se planeti kreću u krugu, i ako se od njih odvoji kamen, neumitno se udaljuje nošen snagom centrifugalne sile. (...) Postoje ljudi kojima je dano da umru u kruženju i postoje drugi, koji se razbijaju u toku pada”. 

Ima nešto estetski odbojno u slavlju koje kulminira u takozvanom “voziću”. Ova razdragana kola su kružni “vozić”. Tu nema mesta za bilo koga sa ambicijom za bilo kakvu ličnu autonomiju. I to nije kritika jer nije nikakav novum i nije ništa što se nije dešavala već desetinama i stotinama puta. Istorija je, kažu, učiteljica života, ali književnost je još bolja. Andrićeva “Priča iz Japana”, kratki tekst koji je Dedijer nazvao “duhovnim testamentom Mladobosanaca” govori o ovom trenutku tačnije i sugrestivnije od bilo koje kolumne.  

Često se kaže da pobeda ima mnogo roditelja, dok je poraz siroče. Ovde treba razlikovati istaknute ljude sa Studentske liste, pa čak i zvanične onlajn naloge Studenata u blokadi, od postupaka onih koji se ovih dana samozvano predstavljaju kao “pobednici”. Prvi poslednjih dana daju uglavmom odgovorne izjave, dok od strane potonjih stalno stižu pozivi da onaj duh iz boce puštan mesecima ranije zaista požanje ono što se prizivalo. Pseudointelektualne kolovođe i kolovođice ne žele, naravno, da prljaju ruke, oni bi samo da igraju kolo i voajerski užvaju dok oni besprizorni zaista prljaju ruke, kao i toliko puta kroz istorijju. Zašto neki ljudi uživaju u gledanju tuđeg poniženja, zašto u takvim situacijama nema empatije sa žrtvom, spada opet u domen i dijagnostiku lične psihopatolgije. Nažalost, baš na ovim našim prostorima smo se u mnogo radikalnijim situacijima prethodnih decenija i toga onoliko nagledali. 

Možda najritantnija stilistička mantra tih samop(r)ozvanih  kolovođa i kolovođica je stalno polumistično pozivanje na “narod”. Niko to još od vremena Miloševića i “događanja naroda” nije radio tako manipulativno. Po Jerofejevu, 75 stanovništva Rusije čini narod, a ovi ovdašnji taj procenat u kontekstu Srbije ipak smanjuju. Euronews je pristojan medij pa ne mogu ovde da završim tekst kako bih hteo da ga završim, jednim čuvanim citatom Žike Pavlovića, ali čitalac može da vidi kod svakog AI algoritma (proverio sam) kako završava famozna Pavlovićeva parafraza čuvenog nemačkog citata koja počinje sa “Kad čujem reč narod”.