Kolumna "Kad fazani lete": Ubistvo Mocarta
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Neke teme mogu da ti deluju neinteresantno jer ti se čini da nemaju nikakve veze s tobom. Već decenijama američki autori – i pisci i filmski režiseri – često se bavi masakrima vatrenim oružjem. Dva primera, a moglo bi ih biti mnogo više jesu Gas Van Sant i Pol Oster. Kako mi je Oster jedan od najdražih pisaca uopšte, o čijim brojnim knjigama sam pisao, a jednu sam (skupa sa Ivanom Đurić-Paunović) i preveo, kome sam, uz Brusa Springstina, posvetio celi odeljak svoje knjige “S vremena na vrijeme”, pročitao sam njegovu “Naciju okupanu krvlju” i pisao o njoj, manje zbog teme, a više zbog Ostera. Prošle nedelje sam, međutim, novu knjigu Malkolma Gladvela uzeo da čitam podjednako zbog pisca i zbog teme.
Knjiga je objavljena krajem septembra uz veliku, dostojnu i zasluženu pažnju. Zove se “Američki način ubijanja”. Bavi se epidemijom zločina i ubistava vatrenim oružjem u SAD. U Kanadi i Evropi takvih je zločina izrazito manje. Gladvel nam ilustruje i dokazuje da nisu Amerikanci suštinski drukčiji ili nasilniji od Kanađana ili Evropljana, samo im je vatreno oružje mnogo dostupnije. U svom već dobro prepoznatljivom stilu koji kombinuje široku eklektičnu erudiciju sa puno anegdota i strastvenim terenskim istraživanjem, Gladvel mnoge stereotipe razotkriva kao lažne. Primera radi, veliki evropski gradovi po pravilu imaju duplo više policajaca od po stanovništvu uporedivih američkih, ali zato su američki zatvori istovremeno i brojniji i puniji i okrutniji, a i kazne su mnogo drastičnije. Takođe, on kroz lingvističku i kulturno-istorijsku analizu ubedljivo pokazuje da se famozni Drugi amandman zapravo pogrešno i tendenciozno tumači.
Kad pravi komparacije, Gladvel ističe da je ono što je u Americi praktično svakodnevica, u drugim zemljama biva tragični presedan koji se pamti decenijama. Čitao sam knjigu s nekim neobičnim osećanjem, skoro strepnjom ili ambivalentnim iščekivanjem, da li će Gladvel pomenuti slučaj sa Osnovnom školom “Vladislav Ribnikar”. To se ipak ne desi, ali značajno mesto u knjizi ima slučaj koji bismo iz naše perspektive mogli prozvati “škotski Ribnikar”, mada škotski slučaj prethodi srpskom. U pitanju je čuveni Danblejnski masakr, tragični događaj iz 1996. godine, kad je u osnovnoj školi u istorijskom gradiću Danblejn, blizu Stirlinga, izvesni četrdesettrogodišnjak vatrenim oružjem ubio šesnaest učenika i jednu učiteljicu, ranivši još petnaest osoba, i dece i odraslih. Da stvar bude tragičnija, četrnaestoro ubijene dece su imalo je samo pet, a jedno šest godina.
Ima jedan detalj iz priče koji odjekuje naročitom simbolikom. U momentu masakra, učenici škole su bili dvojica braće iz porodice Mari, Endi i Džejmi. Endi je bio u školi u vreme kad se masakr desio i sakrio se u učionici. Imao je devet godina. To je isti onaj Endi Mari koji je postao najbolji britanski teniser u poslednjih nekoliko decenija.
Čuveni francuski pisac i pilot Antoan de Sent Egziperi, najpoznatiji po “Malom princu”, autor je čudesne knjige “Zemlja ljudi”. U njenoj poslednjem poglavlju, on ispisuje moćnu parabolu o “ubistvu Mocarta”, gledajući siromašnog dečaka koji, po svoj prilici, neće imati priliku da razvije svoje potencijale. Kažem “po svoj prilici”, jer dok je živa glava, kako se to kaže, sve je ipak moguće, barem teoretski.
U filmu “Unforgiven” Klinta Istvuda, glavni protagonista Vilijam Mani bio je alkoholičar i ubica dok ga njegova žena Klaudija nije “izlečila”. U vreme radnje, on ne pije već deset godina. Kad čuje da mu je ubijen prijatelj, uzima flašu s viskijem i počinje da ga pije kao vodu. Malo pre toga izgovara ovo: “Vraška je stvar ubiti čoveka. Uzmeš mu što ima i što je ikad mogao da ima”.
I nekako koliko god to bilo jasno i suštinski očigledno, na ovaj način još jedanput sagledavamo svu veličinu tragedije u “Ribnikaru”, i to ne u nekom banalnom smislu, u kontekstu ove analogije, a u zemlji koja je dala teniske šampione i u muškoj i u ženskoj karijeri, da je neko od te ubijene dece moglo da postane novi Novak Đoković ili Ana Ivanović ili Monika Seleš. Ne potcenjujući, naravno, nipošto tragediju sa nadstrešnicom, ipak mi se čini da je temeljna novija trauma srpskog društva upravo “Ribnikar”. Ne ulazeći uopšte u pitanje čega je tačno posledica rušenje, to je uostalom posao za istragu i sud, uz sve moguće hiperbole, ipak je reč o nesreći. A “Ribnikar” je nasilje. Pisac Tvrtko Kulenović u svom romanu “Istorija bolesti” opisuje kako je Danilo Kiš bio besan kao ris kad je tematiku njegove “Grobnice za Borisa Davidoviča” uporedio sa velikom tragedijom kojoj je sam svedočio kad je tramvaj pregazio trudnu ženu. Kiš je, prema Kulenovićevom svedočenju rekao, ti pričaš o nesreći, a ja govorim o nasilju. Skoro zaboravljeni slogan sa prošlih izbora “Srbija protiv nasilja” čini mi se ima veću simboličku težinu od svih svežih slogana.
Jedna od ključnih Gladvelovih teza jeste ta da ogromna većina krvnih delikta nije rezultat predumišljaja nego sticaja okolnosti, pa stvar ako je dostupno vatreno oružje na gori način eskalira. Podseća to pomalo na onu Andrićevu opasku da se rat ljudima ponekad i omakne. Čini mi se da iz te brazde valja povući pouku za nas ovde i sada. Podele u društvu su normalne i prirodne, ali ono što nije normalno i prirodno je atmosfera nasilja. Treba da se pokuša menjati takva atmosfera, nezavisno od ovih ili bilo kojih budućih izbora. Potencijal za zlo uvek postoji, treba raditi na tome da mu se potencijal za ispoljavanje što je moguće više suzi.
Povezane vesti
Komentari (0)