Kolumna "Kad fazani lete": Dve sednice
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Između izbora u Republici Srpskoj (odnosno celoj Bosni i Hercegovini) i Republici Srbiji prošle su tri nedelje, a između konstituirajućih sednica dve Narodne skupštine proći će samo jedan dan. Sednica novog saziva Narodne skupštine Republike Srpske zakazana je za ponedeljak, šesnaesti novembar, a sednica novog saziva Narodne skupštine Republike Srbije je dan kasnije, za utorak, sedamnaesti novembar.
Što bi rekao onaj stari slogan, činjenice su svetinja, interpretacija je slobodna. Navedene činjenice su banalna, skoro servisna, informacija, ali iz nje se, u zavisnosti od perspektive, mogu (raz)granati različita tumačenja. Dve stvari najpre padaju u oči. Iako su mnogi izražavali bojazan da će u Srbiji neko "odugovlačiti" primopredaju vlasti, to se nije desilo, nego je Srbija brža od Republike Srpske čak dvadeset dana. To je još indikativnije, pošto znamo da se u Srbiji vlast promenila, a u Republici Srpskoj nije. Istini za volju, Srbija je nezavisna država gde izborima upravlja njena Izborna komisija, dok je Republika Srpska deo Bosne i Hercegovine, pa brzina formiranja najvišeg zakonodavnog tela entiteta ne zavisi samo od Republike Srpske.
Ima tu, međutim, i nekih intrigantnijih kontrasta i paralela. Primera radi, jedan od najfrekventnijih argumenata u analizama zašto je Aleksandar Vučić izgubio vlast je i onaj da je "dosadio" narodu jer vlada već četrnaest godina, što kao prvi potpredsednik Vlade, što kao premijer, što kao Predsednik Republike. Četrnaest godina jeste dug period, ali daleko od toga da je bez presedana. Uostalom, Angela Merkel je vladala duže. Ali na stranu Angela Merkel, Milorad Dodik faktički vlada Republikom Srpskom pune dve decenije i sada je dobio mandat za još četiri godine, čak i ako je njemu personalno zabranjeno da se bavi politikom u smislu obavljanja javne funkcije sve do avgusta 2031. godine. Dodik je, međutim, i formalno ostao predsednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata, ubedljivo najjače političke partije u Republici Srpskoj i jednoj od dve najjače u celoj Bosni i Hercegovini, tako da njegova moć nipošto nije samo faktički i neformalna.
Daleko od toga da Dodik u Republici Srpskoj nema žestoke protivnike, daleko od toga da nema protivnika u međunarodnoj zajednici, daleko od toga da protiv njega nisu u "političkom Sarajevu", ali je on, eto, ipak ostao u sedlu vlasti. Kako mu je to uspelo?
Neko bi mogao reći da Milorad Dodik ima drukčiji politički stil, da je njegova ličnost kao takva bliža "srpskom kulturnom obrascu". Neko bi, međutim, takođe mogao reći da je Dodikov manevarski prostor puno manji od Vučićevog i da njegovo uklanjanje nikom nije bilo toliki prioritet. Možda je, međutim, najrealnije da je elektorat u Republici Srpskoj manje sklon riziku pošto osećaju da više mogu da izgube, ne možda toliko u kontekstu lične ekonomske dobrobiti, koliko u kontekstu kolektivnih političkih prava. U "klimavim" vremenima, dok postoji strah da će promena ako je bude biti promena nagore, obično pobeđuje "status kvo", a u Srbiji je očigledno vidna većina birača pomislila da će promena nužno biti promena nabolje, pa se desilo ono što se desilo.
Ipak, svako ko zna bilo šta o Republici Srpskoj, zna da tamošnji narod u svakoj prilici prvenstveno gleda ka Srbiji. To se uostalom videlo i po rezultatima izbora u Srbiji, a na biračkim mestima u Republici Srpskoj. Na tom tragu, a bez previše cinizma, može se reći da je Dodika ipak prvenstveno spasio – tajming. Da su tamošnji izbori bili tri nedelje posle onih u Srbiji, verovatno bi Vukanović, koga se, s razlogom ili bez, doživljava kao najbližeg Studentskoj listi među viđenijim političarima u Republici Srpskoj, žargonski rečeno, "pokidao". Bliskost s vlastima u Srbiji, biračima u Republici Srpskoj je mnogo važnija čak i od Putinove podrške.
Da se razumemo, često se zaboravlja koliko je Dodik onomad bio blizak sa Borisom Tadićem. Kako neko već reče, njemu se "namestilo" da dva puta ishod izbora u Srbiji dočeka u štabu poraženih. (Takođe, poraženi su oba puta dosta gospodski priznali poraz.) Ne znači to nužno da će ovaj put "tranzicija" proći jednako glatko. Nema sumnje da će Dodik biti više nego spreman za saradnju sa novim vlastima, ali drugo je pitanje koliko će te nove vlasti biti spremne za saradnju s njim. Jedno je deklarativna podrška narodu s one strane Drine, a personalne i kadrovske preferencije su nešto sasvim drugo.
Ipak, u kontekstu analogija, makar kao fusnotu, vredi navesti jednu intrigantnu razliku. Na svim vanrednim lokalnim izborima, SNS-u je pobeda bila, kako se to kaže, spram mrtve glave, čak i u lokalnim zajednicama posve nemnogoljudnim kao Sevojno ili Mionica. Dodik je višestruko gubio izbore u dva najveća grada u Republici Srpskoj, i u Banjaluci i u Bijeljini, dakle, ali ga to u celini nije previše okrnjilo. Zapravo je u širim okolnostima sada verovatno jači nego pre koju godinu.
Možda bi i za SNS bilo bolje da su barem negde dali institucionalni "ventil" političkim protivnicima. Uostalom, imaju iskustvu iz prvih godina vlasti kad nisu držali ni Vojvodinu ni većinu gradova. Čak i dok nisu držali samo Šabac, i taj Šabac je mogao biti makar mali "ventil". U tom smislu biće zanimljivo videti kakva će biti taktika Studentske liste nakon već izvesne pobede na predsedničkim izborima, da li će ići na "poklapanje" celog sistema. Čini mi se da se odgovor jasno naslućuje, ali srpska politika definitivno zna i da iznenadi.
Komentari (0)