Kolumna "Kad fazani lete": Sport i politika - Kako je počelo

Leto se polako bliži svojoj kalendarski drugoj polovini pa se dosta komotno može sugerisati da je prvu polovinu leta obeležilo Svetsko prvenstvo u fudbalu. Skoro dve nedelje nakon finala i završetka takmičenja, razložno je takođe primetiti da će osim po sportskim aspektima prvenstvo biti upamćeno i po nekim političkim detaljima. Često se postavljalo pitanje da li su stvari koje su ogolile vezu politike i sporta u ovom slučaju generalno gledano presedan, odnosno koliko jesu ili koliko nisu. Pošto se u delu liberalne javnosti već odomaćilo da se Donald Tramp uspoređuje sa Adolfom Hitlerom, bilo je i autora koji su pravili analogije sa Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. Pošto je sutra devedeseta godišnjica otvaranja tih igara, ima smisla napraviti neku malu analizu koliko takve analogije stoje ili ne stoje, naročito jer su neki momenti vezani za to takmičenje duboko utisnuti u kolektivnu globalnu kulturalnu memoriju.  

U danu kad se Olimpijada otvara, Hitler je na vlasti u Nemačkoj tačno tri i po godine, skoro do u dan. Rasni zakoni, kao i brojna kršenja ljudskih prava, već su bili zabeleženi. U raznim zemljama je stoga, uključujući SAD, Veliku Britaniju, Švedsku i Holandiju, bilo rasprava o mogućnosti bojkota Olimpijade, a čak je postojala inicijativa i o održavanju svojevrsne “kontraolimpijade” pod nazivom “Narodna Olimpijada” u Barseloni, ali je tu opciju dokinuo Španski građanski rat. Na kraju je Olimpijadu u Berlinu bojkotovala samo Španija, mada nije bilo ni sportista iz SSSR-a, ali to nije bio bojkot ovog konkretnog događaja koliko posledica šire odluke Sovjetskog saveza da ignoriše “buržoaska” sportska takmičenja. Na Olimpijadi pred Hitlerom pojavili su se sportisti iz, dotad rekordnih, četrdeset i devet država. To je bila velika pi-ar pobeda za naciste. 

Hitleru je bilo jako stalo da se Olimpijada održi i da sve prođe u najboljem redu da bi se u svet poslala slika o moćnoj i uglednoj Nemačkoj. Stoga je bio spreman na vidne, makar i privremene ustupke, To je najbolje videlo u “prigušivanju” posledica rasnih zakona. Sa javnih građevina i bazena te iz parkova uklonjeni su znakovi da su Jevreji nepoželjni, a sa kioska i iz ulične prodaje odstranjena je antisemtiska štampa, uključujući i notorni “Der Stürmer”. Čak su pod zastavom Nemačke nastupili i neke sportisti Jevreji, odnosno Jevrejke, gde je skoro legendaran slučaj Helene Majer, verovatno najbolje mačevateljke svih vremena. Majerova je pre dolaska Hitlera na vlast, u Amsterdamu 1928, za Nemačku osvojila olimpijsko zlato. 1935, posle početka vladavine nacista, ali pre Olimpijade, bila je prisiljena na emigraciju u SAD. Ipak, na Olimpijadi se takmičila za Nemačku, osvojila je srebro, a na dodeli medalja je čak i pozdravila prisutne nacističkim pozdravom sa podignutom rukom. Posle se pravdala da je mislila da time može pomoći rodbini koja je već bila po radnim logorima. Nakon Olimpijade je ponovo u Americi, ali je očito ostala vezana za domovinu jer se vratila posle Drugog svetskog rata, pa je tamo i umrla. Ipak, uz sav trud oko “šmkinkanja”, ružna istina bi i u ovom kontekstu izvirila. Najbolja nemačka skakačica u vis Gretel Bergan, takođe Jevrejka, je bila deo nacionalnog tima i trenirala je za Olimpijadu i mada je ostvarila normu, Atletski savez ju je uklonio sa spiska takmičenja, tobože zbog slabe forme. 

Ogromnoj većini ljudi prva asocijacija na Olimpijadu u Berlinu je Džesi Ovens. Legendarni (afro)američki atletičar osvojio je čak četiri zlata: u trkama na sto i dve stotine metara, u štafeti četiri puta sto i u skoku udalj. Naravno da je to bila i demonstracija sile i performativno demantovanje Hitlerove ideologije o superiornosti bele rase. Ipak, kako to biva s legendama, dosta toga je “nadograđeno”. Nije tačno da je Hitler besno odbio da se rukuje sa Ovensom, pošto se sa pobednicima svakako rukovao samo tokom prvog dana Igara. Nažalost, manje je poznata lepa priča o prijateljstvu Ovensovom sa Luzom Longom, nemačkim atletičarem koji je izgledao kao Hitlerov arijevski ideal, plavokos i plavook i koji je bio najveći Ovensov konkurent u disciplini  skok udalj, a sportski i prijateljski ga je zagrlio nakon što je Ovens osigurao zlato na prepunom stadionu. Ali ipak, najprešućeniji detalj je Amerika u koju se Ovens vratio s četiri olimpijska zlata. Vratio se, naime, u zemlju u kojoj su takođe vladali rasni zakoni, mada ne tako radikalni kao kod Hitlera. Najveća sportska legenda stiže u luksuzni njujorški hotel na prijem sebi u čast i mora da koristi teretni lift, jer crncima nije dozovljeno da korise liftove za ljude, valjda da ne opogane sveti belački prostor.  

Filozof Leo Štraus je još 1953. skovao sintagmu “Reductio ad Hitlerum” da bi ukazao na polemički sofizam kad ljudi protivnika porede s Hitlerom da bi ga izjednačili sa apsolutnim zlom. Otud su preterane i intelektualno neelegantne komparacije Trampa sa Hitlerom (kao što su uostalom i komparacije Putina s Hitlerom). Međutim, treba reći i da Hitlera iz 1936. mi danas, naravno, posmatramo iz perspektive poznatog ishoda, iz perspektive svega što se dešavalo od 1939. nadalje. I konačni sud o Trampu daće istorija, odnosno vreme, “majstorsko rešeto”, ali ako bi sve otišlo dovraga, to da je različitim političkim potezima u vezi prvenstva dao istoričarima materijala da ukazuje na licemerje, zloupotrebe i diskriminaciju (kod potonjeg mislim primarno na reprezentaciju Irana) valjda je nesumnjivo.