Kolumna "Kad fazani lete": Totalitarizam javnosti
Komentari
24/04/2026
-09:10
Pre dve-tri nedelje navršilo se tačno stotinu godinu od smrti Đovanija Amendole. Nije, čini mi se, ta godišnjica previše notirana niti potencirana, što ne znači da je Amendola zaboravljen. Ipak je on, prema većini izvora, prvi čovek koji je upotrebio termin poslednjih decenija i godina jako često i s razlogom prizivan, termin "totalitarizam". Amendola (1882-1926) je bio novinar, profesor i političar, a o totalitarizmu je govorio i pisao u kontekstu Musolinijeve vlasti. Nakon Amendole, totalitarizmom se iz raznih uglova bavio ceo niz autora i autorki: od Hane Arent do Vaclava Havela. Nije ovo akademski esej niti seminarski rad, nećemo ovde navoditi različite definicije totalitarizma i uspoređivati ih međusobno, nego ćemo pokušati fenomenološki da odredimo u čemu se, između ostalog, razlikuje svakodnevni život u totalitarnom poretku u odnosu na netotalitarni. Jer nekakav politički poredak u svakom društvu ipak postoji. Uostalom, i anarhija je neka vrsta političkog poretka. Ali politika je način uređivanja međuljudskih odnosu u društvu, a za svakog pojedinca ostaje ili bi barem morao da ostane neki privatni prostor u koji politika nema upliva.
Oto Vajninger je onomad pitanje pušenje duvana naveo kao paradigmu trivijalnog, odnosno primer navike koja niti je moralno prestižna niti priziva osudu. U stotinu i kusur godina, to se drastično promenilo, ali možda može biti šlagvort za zgodan primer. I netotalitarna država može da zabrani pušenje u bolnicama, na aerodromima, u javnim ustanovama, s ciljem zaštite nepušača od posledica pasivnog pušenja. Može da manipuliše cenom, sa idejom da pušenje predstavlja dodatno opterećenje za zdravstveni sistem. Međutim, zabrana pušenja u privatnim prostorijama i na otvorenom prostoru već ima totalitarne odlike pošto se upliće u lične slobode pojedinca.
Intimnu i privatnu sferu takođe predstavlja pitanje seksualnosti i ličnih odnosa generalno, ako se u to ne upliću neke zakonski zabranjene prakse. Nije uvek bilo tako. Primera radi, ne tako davno zakonski je bio zabranjen homoseksualni odnos, čak i punoletnih, obostrano saglasnih osoba. Pitanje prostitucije je različito regulisano u različitim netotalitarnim državama i bilo zabrana bilo legalizacija ne čine taj poredak sam po sebi totalitarnim ili netotalitarnim. Zabranjene su pedofilija i još neke druge "filije", zabranjeno je seksualno nasilje, ali ono što odrasli ljudi svojevoljno rade, makar za neke ljude bilo perverzno, nije nešto u šta vlasti trebaju da se petljaju, kao ni u izbor prijatelja, drugova i znanaca, ljudi s kojima provodimo vreme. Takođe, poreci koji nisu totalitarni nemaju potrebu da nadziru privatne razgovore ljudi koji nisu pod istragom.
Neka me neko demantuje ako grešim ili prešućujem nešto, ali ne mogu se setiti primera da je, barem u kontekstu ovde nabrojenih tema, vlast u Srbiji poslednjih godina nastupala totalitarno. Međutim, to ne znači da totalitarizma nema. Totalitarizam nam dolazi iz konteksta koji se u vreme Hladnog rata proglašavao glavnim protivnikom totalitarizma: iz sfere medija i javnosti.
Proglašavanje nedopustivim da se neko druži s nekim koga se posmatra kao političkog protivnika, pa ne i samo to, nego da se s političkim protivnikom uopšte razgovara, je nešto što se pojavljuje što u mejnstrim medijima, što među porukama koje odašilju uticajni pojedinci sa društvenih mreža za čijim se primerom, baš zbog navedene uticajnosti, povode mnogi.
I nije ovo zapravo ni nešto što pronicivi i dalekovidi umovi nisu mogli da predvide. Još krajem osamdesetih godina prošlog veka, Milan Kundera je pisao da na tadašnjem evropskom istoku privatnost ugrožava tajna policija, dok na evropskom zapadu to čine tabloidni mediji. Pobeda Zapada donela je i globalnu pobedu tabloidne svesti.
Kao da je smrt, u tom smislu, ostala jedini tabu, mada i tu postoje simptomi promene. Paradoksalno, veliki deo javnosti etikeciji bi se mogao učiti od prezrenih ("politika je kurva") političara. Boris Tadić i Ivica Dačić najpre su bili veliki politički protivnici, zatim politički saveznici (famozno pomirenje "dva bola"), a sada su opet politički protivnici. Ipak, primera radi, na komemoraciji Dušku Vujoševiću, pozdravili su se pristojno i srdačno. To ne znači da misle jedan o drugom išta dobro, ali ako ništa iz poštovanja prema pokojniku znali su da postoje situacije u kojima je forma sve što nam preostaje. Istovremeno, bilo je vajnih influensera koji su se u onom javnom prostoru koji im je dostupan zgražavali nad "pravom" Gorana Grbovića da Vujoševića žali jer, eto, imali su poslednjih godina različite političke pozicije. Pojma nemam o tome kakav je njihov lični odnos bio poslednjih godina, ali sam siguran da je ono što ih je vezalo neuporedivo jače nego bilo šta što je eventualno vezalo Vujoševića i od besa slepe "ratnike na tastaturi".
Povezane vesti
I oni koji su prošli kroz sibirske gulage i nacističke logore u svojim memoarima se često prisećaju trenutaka neke čudnovate, skoro alogične radosti. Mi poslednjih godina svedočimo tome kako ljudi koji žive kao poslovični bubrezi u loju truju sve što su podložni tom otrovu idejom da je život u Srbiji danas gori od života u paklu iz živopisnih propovedi onog Džojsovog sveštenika iz "Portreta umetnika u mladosti". Svet koji oni opisuju u stvarnosti ne postoji, barem ne u njihovoj objektivnoj stvarnosti. To nije totalitarizam, to je nešto što očito postoji, a čemu još nedostaje ime, nešto što traži svog Amendolu, da baš ne kažem Adama.
Komentari (0)