Kolumna "Kad fazani lete": Torinski konji
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Pamtite li april i maj 2010? Sećate li se ičega s kraja aprila i iz prve dve trećine maja pre šesnaest godina? Kažete, može mala pomoć? Pa, evo, nešto u vezi avio-saobraćaja. Ne, nije teroristički napad na Svetski trgovinski centar, to je bilo pre, a nije ni pandemija virusa Kovid-19, to je posle. A, setili ste se vulkanskih erupcija na Islandu zbog kojih je na nekoliko dana praktično obustavljen vazduhoplovni saobraćaj. To je “tangiralo” praktično celu Evropu. Iz perspektive Srbije i Beograda, mnogi će se eventualno setiti otvaranja obnovljenog Avalskog tornja. Prema statistici, u svakoj kalendarskoj godini Avalski toranj poseti nekoliko stotina hiljada građana i turista.
A ako kažemo Torino? Vi kažete Juventus. Pa nije im ta sezona bila baš uspešna: ni u prvenstvu, ni u kupu, ni u Evropi. Istini za volju, na domaćem terenu u aprilu nisu bili loši: pobedili su i Kaljari i Bari. U maju, međutim, u poslednjoj utakmici kući te sezone, izgubili su od Parme.
Nije fudbal; pa šta je onda? Religija, bato. Udarac dlanom u čelo, setili ste se. Torinski pokrov. Šta je Torinski pokrov? Banalno govoreći: to je komad lanenog platna dug skoro četiri i po metra i širok oko 120 santimetara. Po predanju, u ovo platno je umotano Hristosovo telo nakon skidanja s krsta. Istorija relikvije može se pouzdano pratiti od sredine četrnaestog veka, a od 1578. godine čuva se u Katedrali svetog Jovana Krstitelja u Torinu.
Jedna od najpoznatnijih hrišćanskih relikvija nekoliko puta je bila objekat naučnih istraživanja. Krajem dvadesetog veka, neki opiti su pokazali da Pokrov nije star blizu dve hiljade godina, nego “samo” sedam ili osam stotina godina. To su bila radiokarbonska ispitivanja. Kasnija istraživanja na Institutu za kristalografiju ustanovila su da je, na njihovoj skali, platno ipak mnogo starije, odnosno da potiče iz vremena prvih decenija nove ere te da autentičnost nije isključena.
Uglavnom, tokom šest nedelja 2010, od 10. aprila do 23. maja tokom kojih je vernicima i posetiocima generalno bilo dozvoljeno da se poklone Pokrovu (prvi put nakon 2000.), došlo ih je više od dva miliona. Ulazak u katedralu je bio besplatan, ali je postojala preporuka da se naprave “rezervacije”. Brzinsko konsultovanje medijskih arhiva ne otkriva sadržaje gde vrli matematičari računaju koliko ljudi je moralo svakog sata i svakog dana da se pokloni Pokrovu i koliko je to moralo da traje da se “nabere” više od dva miliona ljudi. Pošto Torino ima oko 850.000 stanovnika, pa je za očekivati da je veliki procenat otišao da vidi Pokrov, niko takođe njegove građane, kao ni turiste nije javno opisivao kao primitivce i nazadnjake. Uostalom čak i za nevernika koji bi bio siguran da Pokrov potiče iz trinaestog ili četrnaestog veka, reč je ako ništa drugo o artefaktu neprocenjive istorijske i kulturološke vrednosti.
Naravno, svakom čitaocu je odavno jasno da sve ovo pišem zbog analogije sa skorašnjim izlaganjem jedne druge relikvije u beogradskom Hramu svetog Save. I dobro postoje tu razne razlike zbog kojih bi nam mogli zameriti da, što bi rekao Vuk Drašković, mešamo frogz and grendmaders, odnosno, u vernakularu na kraju dana, jabuke i kruške. I nećemo čak reći da je bi bilo nemoguće da neki (hipotetski) Mario Vaci, profesor filozofije u srednjoj školi “Antonio Pigafeta” u Padovi izjavi da su ljudi koji su u redovima čekali da se poklone Pokrovu u stvari “torinski konji”, ali da, eto, to nije uvreda nego tek fraza koja potiče iz njegovog filozofskog obrazovanja, pošto je, ko biva, aludirao na poslednje dane filozofa Fridriha Ničea pre nego je ovaj, kako se to ponegde kaže, institucionalizovan. Neću sada ovde da upadam u omiljenu retoričku figuru “komentatora u nas” da je hipotetski Vaci kao italijanska hipostaza stvarne i trodimenzionalne Marije Vasić - nemoguć. Nije nemoguć, čak ni ne krši narativnu logiku; ono što je nemoguće je da dobije ogromnu medijsku platformu za lansiranje svojih “smatranja” i da se hiljade, reklo bi se inteligentnih ljudi, ubi u pokušajima da ga odbrani od sopstvene gluposti (tipa “Profesorka je citirala sociološku definiciju”; moš mislit?! Sociološka definicija, da ne kažem.). Nisu mnogo bolji ni ovi koji koriste svaki mogući trenutak za ritualno zgražavanje. Čak je i odavno tabloidno-berluskonizovana italijanska javnost sačuvala neke ostatke “imunog sistema” pa je u stanju da ne troši nužno silnu energiju na krucijalna pitanja kakva su bele čiope i emotivni valunzi nebitnih ličnosti istaknutih jedino po izboru bračnog druga, a i to valjda decenijama unazad.
Postoji kafana u Sarajevu (barem je postojala) gde su znali da se okupljaju lokalne “slavne ličnosti” od političara do umetnika i veselo se dovikuju i šegače nakon što nivo određenih materija u krvnom serumu dosegne stanovitu količinu. Komšije su se bile već i malo navikle, uz neskriven ponos da se tako istaknuta ekipica okuplja baš tu, samo ako nije odveć kasno i ako ljudi nisu odveć glasni. Jedanput je možda bilo i prekasno i preglasno, a među stalnim gostima bio je i jedan mlađi “selebriti”, tih dana na vrhuncu međunarodne slave, lep, uglađen i uspešan, najpoželjniji neženja, samo da je neženja. Uglavnom, jedna komšinica otvara prozor i dobacuje mu: Sine, unesi bar ti malo razuma u to vaše okupljanje. E, to mi je u vreme silnih polemika oko Bogorodičinog pojasa često padalo na pamet. Šta čoveku, da prostiš kolumnisti, ovde preostaje nego da pokuša da unese malo razuma u naše medijsko i digitalno “okupljanje”? Kasno je, baš kasno, za sve i baš smo, svi skupa, preglasni.
Povezane vesti
Komentari (0)