Kolumna "Kad fazani lete": Kortikalno slepilo ili bolest kao metafora

Odrastao sam kao dete dvoje lekara specijalista u malom gradu. Moji roditelji su zaradili penzije radeći u lokalnoj bolnici kao otorinolaringolog i mikrobiolog, veliki deo radnog veka jedini takvi ne samo u svojoj ustanovi, nego i u celom tom delu centralne Bosne. Na svoje poznanike, prijatelje i kolege, često su aludirali prema specijalizacijama pa je doktor H. bio pedijatar, doktor. G. ginekolog, a doktor Z. neuropsihijatar.  

Doktor Z. je imao sinove mojih godina, a celom našem društvu je specijalizacija njihovog oca bila najegzotičnija. U mojoj generaciji u Travniku i okolini, fraza "tebi je mesto kod Z." je i dalje razumljiv eufemizam  kad nekom hoćeš reći da je lud.  

U manjim mestima, kao u onoj glasovitoj pesmi Brusa Springstina, uče te da treba da studiraš ono što su ti i roditelji studirali. Ja, eto, nisam, ali možda zbog radoznalosti, sklonosti čuvanju horizonta ka alternativnim istorijama ili pak zbog tragova socijalnog pritiska, mnogo volim da čitam naučnopopularne knjige o medicini, a unutar tog širokog polja naročito knjige o  - neurologiji.  

Svetac zaštitnik "popularne neurologije" je čudesno darovit i ostvaren lekar i pisac po imenu Oliver Saks (1933 - 2015.). Po rođenju Englez iz Londona, Saks je najveći deo života proveo u Americi. Imao je neobičan privatan život o kome do pred samu smrt nije javno govorio. Nikad se nije ženio, sve do sredine svojih četrdesetih je u seksualnom smislu živio monaški, a onda je nekako osvestio svoju homoseksualnost i ostvario dugu partnersku vezu sa piscem i novinarom Bilom Hejsom. Bio je odličan plivač i vrhunski dizač tegova, ali u socijalnom smislu opterećen skoro patološkom stidljivošću koja je bila posledica prozopagnozije odnosno "slepila za lica", relativno retkog poremećaja kad ljudi inače normalnog ili čak natrprosečno dobrog vida i inteligencije ne prepoznaju lica ljudi koje inače dobro znaju, slavnih osoba, pa čak ni vlastito na fotografiji ili u ogledalu.  

Lična motivacija zna biti čudesan motiv da čovek u nekoj sferi dosegne neslućene visine. Saks je globalno proslavio jedan stari citat o tome da je priča o neurološkim bolestima razgranata kao priče iz "1001 noći".  Uostalom, dve njegove knjige ("Muzikofilija" i "Čovek koji je ženu pobrkao sa šeširom") su prevedene na srpski i svakako ih srdačno preporučujem.

I tako, kad se pojavi neki dobar novi "neurološki pisac", najveća moguća pohvala je “Saksov naslednik”. Veliki angloamerički mediji pisali su poslednjih meseci o Priji Anand, autorki knjige “Električni um” kao o “Saksovoj naslednici”. I posle čitanje njene knjige, moj je utisak da se ne radi o pukom preterivanju, odnosno da je Anandova izuzetno darovita i da je sjajno ispreplela priču o sopstvenim relativno sitnim neurološkim problemima sa “istorijama bolesti” nekih od njenih pacijenata i čuvenim istorijskim primerima.  

Sve ovo pišem zapravo zbog jednog istorijskog primera, zbog žene koja je živela u drugoj polovini devetnaestog veka, o kojoj je pisao austrijski neurolog Gabrijel Anton, a koja se zvala Ursula Merc (!). Nesrećna žena postala je slepa kao šišmiš, što se kaže, zenice joj nisu reagovale na snop svetla uperen direktno u oči, ali ona je sve vreme poricala da je slepa. Sudarala se s nameštajem i nije mogla reći koji joj je predmet pred nosom dok ga ne opipa, ali je odlučno odbijala da prizna da je slepa. Anandova vrlo kritički piši o lekarskoj sklonosti korištenju pojma "poricanje". Jer nakon što je gospođa Merc umrla, napravili su obdukciju i otkrili kako je uzrok njenog slepila degeneracija u korteksu, u onom delu mozga gde se slika formira, Čitav komplikovani "vidni sistem" kod nje je bio ispravan sve do "kratkog spoja" na samom kraju. Paradoksano, njen problem nije bio psihološki, nego fiziološki, tačnije neurološki, nije njena psiha nju ubedila da ipak vidi, to je mislilo njeno "telo".  

Tu bolest, kortikalno slepilo, neurologija je kasnije "fajlovala" kao deo šireg poremećaja koji je veliki francusko-poljski neurolog Babinski krstio kao anozognoziju, odnosno manjak svesti o sopstvenoj bolesti ili deficitu. Kortikalno slepilo danas zovu i "Babinski-Antonov sindrom" upravo prema dvojici navedenih neurologa.  

Suzan Sontag je nezaboravno pisala o "bolesti kao metafori". Duboko sam svestan etičke ambivalencije koja prati tu zavodljivu praksu. Pa ipak, možda i zbog tog imena Ursula Merc u kome se u današnjem dnevnopolitičkom trenutku stapaju Ursula fon der Lajen i Fridrih Merc nisam mogao da pobegnem od asocijacije o kortikalnom slepilu nemačke i evropske spoljne politike, o tome da nije toliki problem što su (metaforski) slepi, nego što nisu svesni svog slepila. I dok sam se zabavljao razrađujući u glavi polušaljivo tu metaforu, pala mi je na pamet za nas ovde mnogo mračnija misao. Možda i najveći deo našeg radikalno podeljenog društva pati od kortikalnog slepila, slepi su, a ne shvataju da su slepi. Jedna od najodbojnijih praksi u ovdašnjem javnom životu je pripisivanje ludila političkom protivniku. Ali ako bismo, čisto hipotetski, pristali na taj topos, možda je ključni problem u tom što ovo sve kod nas (metaforski, naravno, da ponovimo i naglasimo) nije slučaj za psihijatra ili, ne daj, Bože, psihologa, nego za neurologa. Možda su svi ti histerični moralistički ispadi samo odbrambeni mehanizam da se spreči suočavanje sa suviše bolnom istinom? A bol nije simptom istine nego straha od nje.