Kolumna "So na ranu": Srpski mehanizam
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Ma, neću uopšte da krijem. Takva sam osoba da bih volela da je ovaj Vučić toliko pokvaren da je sve ovo unapred smislio. Znači, što se mene tiče, više nema šanse da me neko ubedi da stvar nije dobro isplanirana. Dok mi se ne dokaže da nije, ja sam odlučila da mislim da jeste.
Dakle, onog momenta kad sam čula da je ruski "iljušin" na Preobraženje, i na opšte iznenađenje, sleteo na niški aerodrom, preletevši preko NATO i EU Bugarske i probivši, tako, totalnu četvorogodišnju evropsku i NATO izolaciju i blokadu Rusije, prvo sam se pitala otkud to i kako, a kada su tri dana kasnije javili da dolaze i evropski helikopteri da gase Peščaru, više nisam imala dileme. To je to.
Pa, hajde iskreno, šta je vama prvo palo na pamet kad ste to čuli?
Meni samo jedno – ona noć pre 27 godina, kada su, tri dana posle završetka bombardovanja, ruski vojnici iz Bosne u ludoj trci koja je zamalo završila početkom Trećeg svetskog rata, uspeli da zauzmu prištinski aerodrom Slatina pre nego što na njega stignu vojnici NATO-a.
Oni mlađi koji o ovom događaju možda ne znaju mnogo, sigurno su makar čuli za film snimljen u srpsko-ruskoj koprodukciji pod nazivom "Balkanska međa" rađenom dve decenije posle, koji opisuje ovo epsko zauzimanje prištinskog aerodroma.
A stariji će se možda setiti da je tada na prištinski aerodrom takođe trebalo da sleti jedan "iljušin", prvi od nekoliko desetina ovih nebeskih grdosija kojima su Rusi planirali da dovezu oko 1.500 svojih padobranaca na Kosovo čiji bi zadatak bio da Srbima pruže sigurnost i obezbede da sever Kosova ne bude pod isključivom kontrolom NATO-a. I ti "iljušini", baš kao i ovaj koji je pre nekoliko dana sleteo u Niš da bi gasio požar u severnoj srpskoj pokrajini, trebalo je da gase požar, onaj koji će, uprkos prekidu bombardovanja nastaviti da tinja u južnoj srpskoj pokrajini do dana današnjeg. Za razliku od "iljušina" koji može da ponese 42 tone vode odjednom, što ga čini najvećim avionom za gašenje požara na svetu trenutno u upotrebi, onaj "iljušin" koji je trebalo pre 27 godina da sleti na prištinski aerodorom su pre poletanja uspele da zaustave zemlje NATO-a i EU.
Tada su Amerika i NATO izvršili snažan diplomatski pritisak na okolne zemlje da ne dozvole prelet ruskih aviona. Ovaj zahtev poslušale su i Rumunija i Mađarska, naravno i Bugarska, koja je sada dozvolila prelet ruskog aviona uprkos sankcijama koje traju godinama i koje Srbija – odupirući se velikim pritiscima – jedina u Evropi odbija da uvede Rusiji. Iako zbog tog odbijanja i sama trpi neku vrstu neformalnih sankcija na mnogim poljima, Srbija, iako su to mnogi predviđali, nije poklekla pod pritiscima, kao što je to Rusija 90-tih godina kada je na njenom čelu bio Boris Jeljcin i kada se u nekoliko navrata od 1991, do 1998. godine pridruživala oštrim sankcijama protiv Srbije.
Povezane vesti
Elem, iako je zvanični razlog za spuštanje sankcija Rusiji i propuštanje "iljušina" do Srbije humanitarne prirode, to ipak ne umanjuje činjenicu da će zajedničko učešće ruskih i evropskih snaga na gašenju požara u Deliblatskoj peščari predstavljati veliki presedan u odnosima koji su poslednjih godina kao kod direktno zaraćenih strana.
Da se vratimo našem "iljušinu" od pre 27 godina i onome šta je on tada predstavljao. Dakle, "iljušin" koji je tada trebalo da doveze ruske vojnike na sever Kosova trebalo je praktično na terenu da poništi nezakonite odluke donete u Ujedinjenim nacijama mimo saglasnosti Saveta bezbednosti i međunarodnog prava, a čiji je cilj bio uspostavljanje potpune kontrole NATO-a u južnoj srpskoj pokrajini posle bombardovanja, a time i ostvarivanje ciljeva albanskih terorista.
A da bi "iljušin" sa ruskim vojnicima sleteo, morao se prvo zauzeti jedini aerodrom na Kosovu na koji je teški i veliki vojni transportni avion mogao da sleti. Tako je počela trka za Slatinu.
Posle potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma između NATO-a i SRJ u Kumanovu kojim je završeno bombardovanje, a shvativši da je to jedini način da se izbore za neku stratešku poziciju u južnoj srpskoj pokrajini i tako obezbede bolje pozicije za neke buduće pregovore, Rusi su odlučili da preteknu NATO i zauzmu aerodrom pre njih tako što će preko centralne Srbije, dakle prečicom, poslati svoje vojnike iz Bosne na Kosovo. Na vozilima ruskog konvoja, u kome je u kamionima i lakim oklopnim transporterima bilo oko 200 vojnika, Rusi su prefarbali slovo S u skraćenici SFOR i napisali K, kao KFOR. Konvoj je na svom maršu na Slatinu prošao kroz centralnu Srbiju, gde su ih u gradovima kroz koje su prolazili ljudi dočekivali ovacijama, sa cvećem i suzama. Dolazak ruskog konvoja u Prištinu bio je posebno emotivan i buran. Vojna vozila jedva su se probijala kroz masu okupljenih Srba na ulicama koji su ih dočekali kao oslobodioce. Ljudi su se peli na vozila, grlili vojnike, pucali u vazduh slaveći dolazak Rusa koji su se jedva probili kroz zakrčene prištinske ulice, u trci s vremenom, jer je na Slatinu trebalo stići pre Britanaca.
I Britanci su stigli na Slatinu, ali nekoliko sati posle Rusa koji su im zabranili ulazak na aerodrom, što je razbesnelo američkog generala koji je komandovao NATO-om, Veslija Klarka, koji je tražio od britanskog komandanta, generala Majkla Džeksona da napadne i zauzme aerodrom, na šta mi je, ovaj, navodno, rekao: "Ne pada mi na pamet da zbog tebe započinjem Treći svetski rat".
Džekson je, kažu, posle toga popio piće sa komandantom ruskih snaga, generalom Viktorom Zavarzinom, i tako sebi obezbedio mesto u istoriji, kao jedan od onih vojnika kome je najveće vojno dostignuće to što nije pucao kad se to od njega tražilo.
Stvari su se kasnije odvijale onako kako to obično biva kada se sa fronta premeste za pregovarački sto, pa su izolovani ruski vojnici ubrzo ostali bez hrane i vode, a Britanci, koji su bili oko aerodroma, davali su im logističku podršku i vodu, iz humanitarnih razloga, kako se to obično kaže. Onda su za pregovarački sto u Finskoj seli Rusi i Amerikanaci, koji su odlučili da Rusi dobiju kontingent od 3.600 vojnika, bez sopstvenog sektora, da ostanu na aerodromu koji je imao zajedničku upravu. A to je opet dovelo dotle da se četiri godine kasnije, odlukom Vladimira Putina uz obrazloženje da ostanak ruske vojske na Kosovu nema više ni vojno ni političku svrhu, 2003. godine Rusi povuku iz srpske južne pokrajine, ostavljajući Srbe bez ijednog saveznika na terenu do dana današnjeg. A nije da nam makar jedan saveznik ne bi koristio. Ali, razumeli smo da velika Rusija nije mogla da žrtvuje svoje nacionalne interese da bi spasavala naše.
Povezane vesti
I sad, 27 kasnije, niotkud, iznenada, kada je izgledalo da su odnosi Srbije i Rusije hladniji nego ikada, dobro ne baš ako računamo '48-u, "iljušin", onaj koga nismo dočekali na Slatini, pojavio se na nebu iznad Niša da ugasi vatru, ne samo onu koja bukti u Peščari, nego pre svega onu koju je zapalila nedavna poseta Zelenskog Srbiji.
Namerno sam posegla za ovim patosom, jer to nekako ide prirodno uz nas i Ruse, čak i kada niste neki rusofil, kao što ja nisam, jer, pošteno rečeno, naporni su za komunikaciju kad živite kao komšije, na prvu previše hladni i distancirani, nekad mi se čini da su sličniji Nemcima nego nama, isto bahati kao i Amerikanci ili bilo koji drugi veliki narod, i uopšte, sa Amerikancima makar znam na čemu sam, a sa Rusima se ne bih kladila.
Pa, opet, nema mi ništa slađe nego kad "iljušin" sleti na niški aerodrom, iz njega izadje veeeliki ruski pilot, stane ispred veeelikog aviona kakav nema niko na svetu i kaže da se ovde među Srbima oseća kao kod kuće, dok za to vreme oni evropski helikopteri iz nekakvog evropskog mehanizma, koji očigledno proradi za Srbe samo ako pre toga proradi ruski mehanizam, tek poleću ka Srbiji koja ih je, kako ja shvatam stvari, pozvala tek da se ne bi reklo da se previše oslanjamo na Ruse, kako su nam dan pre toga zamerili iz EU. E, zato bih volela i da je onaj Vučić takav pokvarenjak koji je mogao sve ovo da smisli unapred i da u tom plesu slonova na livadi mi ne budemo večito ona trava koja strada. Što se mene tiče, jasno vam je već, Vučić može da sedi, ne na dve, nego na sve 193 stolice u Ujedinjenim nacijama, ako ima kapacitet, da ne kažem nešto prostije, dok god to nama ide na ruku. Što, uostalom, da i mi nemamo svoj mehanizam. Srpski.
Komentari (0)