Kolumna "So na ranu": Dijagnoza

Ovo nije priča o pacijentima i lekarima. Ovo je priča o onima kojima treba izlečenje i onima koji leče. Nekad vam život stavi na put baš ono što vam treba. A nekad se desi da se u potrazi za onim što treba vama, ispostavi da je to bila potraga onog kome trebate vi. E, to je ta priča.

Elem...

U životu sam tek nekoliko puta bila kod lekara iz čije ordinacije nisam izašla bolesnija nego sto sam u nju ušla. Jedan od njih je moj ginekolog, čiji sam pacijent otkad sam postala majka, skoro 25 godina, a jedan, opet, bio je doktor samo za jedan pregled, tada lekar opšte prakse, koji se pre 17 godina zadesio u Domu zdravlja na Novom Beogradu kad mi je bilo jako loše, jer ja, kao za inat, nikako nisam uspevala da se razbolim onda kada je moj odabrani lekar bio u smeni.

Ali zato je taj moj "one night stand" lekar od pre 17 godina bio mlad i lep, a ja sam mu tog dana bila ko zna koja po redu. Čuo je kroz odškrinuta vrata svoje ordinacije kako iznemoglo objašnjavam medicinskoj sestri da mi je sada jako loše i da ne mogu da čekam da se moj odabrani lekar vrati sa odmora, promolio je svoju lepu glavu kroz vrata i shvativši da je stvar urgentna, doviknuo: "Primiću vas, sačekajte". Kao vitez.

Ja nisam imala snage, a ni on vremena, da mu objašnjavam kako i zašto mesecima trpim torturu političkih poslušnika koji su tada uređivali najstariji dnevni list na Balkanu, gde sam radila kao novinar, da mi srce više ne podnosi najbolje svakodnevni stres, nepravdu, vređanje, pa i ta pusta razočaranja, pa sam u ona dva minuta našeg poznanstva samo ukratko objasnila: "Da ne mislite da sam luda, ja sam novinar koji doživljava politički progon kao '48-e, ne mogu više da izdržim, loše mi je, srce mi preskače, dajte mi neki lek, čisto da ne šlogiram, ne bih, baš iz inata".

Pogledao me je, između merenja pritiska i popunjavanja kartona, rekao da shvata, uzdahnuo, dao mi bolovanje i dodao: "Šta da vam kažem, Dragana, čuvajte se, jer ljudi su…", pa je zastao kao da traži prave reči i ne nalazi ih i vidno umoran, odjenom dodao reč kojom je zaokružio definiciju ljudskog roda: "…govna". Pogledali smo se, očigledno oboje iznenađeni izrečenim, a onda prasnuli u smeh. Taj smeh iznenadnog olakšanja, kako mog, tako i njegovog, uneo je pravu pometnju u čekaonicu Doma zdravlja u kojoj su neki drugi bolesni ljudi čekali svako svoju presudu, ne sluteći da su upravo prisustvovali, ne pregledu, nego pravom isceljenju.

Iz ordinacije mog lepog i mladog doktora izašla sam nasmejana posle dugo vremena. "Ljudi su govna". Dijagnoza.

Sa osmehom se vraćam kući i posle svakog pregleda kod mog ginekologa, evo skoro 25 godina. Da neko ne shvati pogrešno, ali moj ginekolog jednostavno zna šta meni treba. A treba mi da mi kaže da sam dobro i da će sve biti u redu. Skoro kao muž. Samo što je moj ginekolog to znao i bez da ga ja učim. Muža znam samo par godina duže nego ginekologa, a njemu i danas moram da objašnjavam da kad pitam: "Je l' ne može da se umre od ovog virusa?", treba da kaže: "Ne može".

"Pa, šta, je l' hoćeš da te lažem?", pita me glupo.

"Naravno da hoću, kakvo ti je to glupo pitanje. Što bih te uopšte to pitala, šta misliš?", odgovaram mu ljuta što posle 25 godina života sa mnom nije shvatio ono što je moj ginekolog znao posle našeg prvog susreta. Moj ginekolog za sve ove godine ni jednom nije pomislio da sam ja idiot koji ne razume od čega sve može da se umre i u kolikom sam riziku ja sa svojim bolestima od toga. On zna da takva pitanja postavlja moj strah, a ne moje neznanje. Uz sve to zna da ja sigurno neću otići kod lekara zaduženog da leči strah, jer se bojim da ne naletim na nekog "stručnjaka" koji će pomisliti da sam došla da taj strah pobedim, a ja samo hoću sa njim da se izmirim.

Moj ginekolog sve to zna.

Imala sam i jednog kome sam lečila ženu. Primarijus, radiolog, nekada načelnik u jednoj velikoj bolnici, lekar sa dobrom reputacijom, po preporuci sam i došla kod njega.

Moj kamen u žuči, masnu jetru, duple kanale i ciste u bubrezima, nabrajao je, onako, rutinski, bez ikakvih emocija, tek kao kratke pauze u nekom nevezanom razgovoru sa svojom mladom, lepom, koleginicom, dok sam ja ležala između njih dvoje, kao komad nameštaja, kao da nisam prisutna.

Ali kad je video moje kamenje u bubrezima, konačno je pogledao u mene i zainteresovao se za moj slučaj.

"Jao, i moja žena ima kamenje u bubrezima", rekao je, a onda je u njemu proradio lekar koga je pratila ona dobra reputacija, i pitao me: "Šta radite kada krenu napolje, žena ne može da živi od bolova, ništa ne pomaže".

Tu sam te čekala.

Pre nego što sam stigla da progovorim, mlada doktorica je krenula da se razmeće teorijskim znanjem i knjiškim savetima onih koji nikada nisu izbacivali ni šut iz dnevne sobe, a ne kamenje iz bubrega. Moj iskusni radiolog, međutim, za razliku od mlade doktorke, znao je da je iskustvo nezamenljivo, ne samo u medicini, a pogotovo u tome. Nestrpljivo je sačekao da ona izdeklamuje pročitano, i znatiželjno se okrenuo prema meni. Ja ga pogledam sa mnogo više saosećanja nego što je on mene gledao do pre minut, onda pogledam u mladu ženu u belom mantilu, i sve ležeći na onom stolu polugola, sva umazana onim gelom, autoritativno joj kažem: "Dodajte doktoru olovku i papir".

Ona potpuno zatečena, gleda u njega, on nestrpljivo pokaže ka stolu da mu doda papir i olovku i pun nade sede pored mene spreman da zapisuje. Ja i dalje u ležećem položaju, počeh da uzimam anamnezu, ko, šta, gde, kad, kako, najvažnija novinarska pitanja, doktor mi odgovara, i ja mu, pošto sam ga pažljivo saslušala (a ne kao on mene) lepo, strpljivo, jezikom koji može da razume njegova žena, a pogotovo on, objasnim šta da gospođa radi kad joj krene kamen.

"A može da proba i ovo što mlada koleginica kaže, nemam ja ništa protiv", dodam na kraju. Nije je on više ni pogledao, sve vreme mi se zahvaljivao, ona mala ćutala kao zalivena, a ja se podignem sa stola, obučem se i na odlasku kažem: "Doviđenja kolega".

Onaj moj ginekolog, inače poznat po svojim izlečenjima, radi u jednoj državnoj bolnici u kojoj ima najmanju platu i skoro nikakve izglede da napreduje. Zašto? Pa zato što formula po kojoj se izračunavaju plate u našem zdravstvenom sistemu nagrađuje one koji danas imaju puno pacijenata na kojima bolnica može da naplati puno nepotrebnih pregleda. Tako može da se desi da onaj sa najvišom platom ima i najviše umrlih pacijenata. A moj ginekolog ne trči tu trku. On leči. I ne broji. Nema vremena. Zato što ga troši da sluša beskrajno strpljivo i kad me boli noga, i glava i kad dobijem panični napad, i kad po stoti put pitam je l' mi sigurno nije ništa.

Onog mog nesuđenog lekara koji me iscelio preciznim definisanjem mog problema, videla sam skoro na televiziji. Malo je osedeo, i dalje je lep, i sada je psihijatar. Znala sam. Ne, nema za njega mesta u državnoj bolnici, ima svoju ordinaciju i gle, čuda, zove se Reč. Reč koja leči, ona kojom je mene izlečio, ne baš pristojna, ali baš tačna. I tada za mene lekovita.

Onaj što sam mu lečila ženu, iskusni radiolog i dalje ne treba ni jednoj državnoj bolnici u kojima se na ultrazvuk čeka besmisleno dugo jer nema dovoljno radiologa, a pogotovo ne onih iskusnih.

A onaj moj izabrani lekar iz Doma zdravlja i ja još se nismo upoznali. Priznajem, mojom krivicom. Uvek mi fali nešto kada on nije u smeni.