Kolumna Rasprava sa simulakrumom

Pre nekoliko dana saznala sam da sam odbila poziv Srpske napredne stranke da se nađem na njenoj izbornoj listi, ali da sam, "kao neutralna", ipak pozvala neodlučne birače da za tu listu glasaju. Nisam to saznala od Srpske napredne stranke, niti iz sopstvenog sećanja, nego sa lažnog profila na mreži X koji nosi moje ime i fotografiju, a na koji su mi skrenuli pažnju pre nekoliko meseci. Iako mi je više ljudi tad sugerisalo da napravim svoj X i da ga prijavim, videla sam to kao gubljenje vremena – ja zaista ne mogu da dočaram koliko mene boli svaki sekund mog života koji moram da potrošim na takve i slične fenomene.  

Ova objava je, u trenutku kada pišem kolumnu, već prestigla sto deset hiljada prikaza. Tu je i stotine reakcija, rasprava i najviše, naravno, uvreda upućenih tom karikaturalnom profilu. Broj prikaza ne govori koliko je ljudi u laž poverovalo, ali broj onih koji su se "sa mnom" tu ozbiljno posvađali bio je dovoljan da mi ovog puta sve to postane zanimljivo, jer mi je otvorilo ponovo jeste staro pitanje – zašto je ljudima toliko potrebno da "pobede" nečiji simulakrum? 

Ukoliko su moji stavovi zaista toliko glupi, neutemeljeni i politički odvratni, čemu sav ovaj trud? Materijala u kojem iznosim svoje stavove i argumente ima na pregršt, za moj ukus i previše. Zašto onda ne uzeti nešto što sam stvarno rekla i pokazati u čemu grešim? Čemu potreba da se pored svega toga proizvode izjave koje nikad nisam dala? 

Naravno, tu je uvek "straw man" - poznata polemička podvala u kojoj tuđi argument prepravite u njegovu slabiju, gluplju ili ekstremniju verziju, pa tu verziju pobedite. Čini mi se da sam prethodne dve godine više vremena provela objašnjavajući se sa ljudima da to što oni pišu nije ono što sam ja napisala i rekla – ponekad bih morala da kopiram citat koji bi se nalazio u doslovno samom postu koji ta osoba komentariše. Ovde je postupak samo dobio malo ambiciozniju formu: falsifikovanom argumentu obezbeđen je i falsifikovani govornik. 

Mi često živimo u iluzijama razumevanja tuđe svesti – one su nezgodne, ali i hiperpotrebne da bi društvo postojalo. No, kada zavlada masovna psihoza, naše nerazumevanje nije više toliko vezano za različitosti i sam kontekst, koliko za potrebu da iskonstruišemo sopstvenog, umišljenog ili pravog, protivnika, ne zbog njegovih argumenata kao takvih, već zbog toga što naša mržnja, ili naši argumenti, naprosto ne stoje ako se obraćaju istini rečenog. 

Važno je, zato, pogledati šta ta izmišljena osoba tačno izgovara. Pored laži oko liste, za koju i dalje nisam sigurna da razumem čemu je služila, ona podržava SNS "kao neutralna". U te dve reči staje čitava optužnica: navodna nezavisnost, lojalnost koja je prikrivena, licemerje koje samo čeka trenutak da se razotkrije. Iako sam do sad desetinama puta pisala i govorila da "neutralnost" ne postoji, i da je to pogrešan termin – da ljudi mogu biti protiv obe opcije iz duboko političkih razloga, ovde je bilo potrebno da stoji "kao neutralna" kako bi naši tviter Šerloci mogli da provale podvalu. 

Takođe sam više puta rekla i napisala da, ako do trenutka raspisivanja izbora histerija pobedi i uspe da se nametne tzv. referendumska atmosfera i zlostavljanje ljudi da izađu na izbore – da ću glasati za opciju koja jedina može da pobedi "studentsku" listu – to je, svakako, lista SNS-a. Ono što pak nikada nisam radila niti ću: pozivala bilo koga da glasa za bilo koga. 

Indikativan je, međutim, i ostatak ovog lažnog profila, koji piše o "štrokaderima kao zlu", "piculićima", "blokaderskoj sekti", "skupštinskim bebama", "ljigavim skotovima", i ostalim sintagmama koje nikada i nigde nisam upotrebila – ne zbog toga što to nije moj stil (a nije) – već zato što to uopšte nije na liniji kritike koju gajim prema svim ovim dešavanjima. Provesti mesece u objašnjavanju toga kako politika nije borba dobra i zla, i kako takva vrsta moralizma u stvari predstavlja antipolitiku, ne ide sa time da se napiše "štrokaderi su zlo". 

Ali zašto je onda baš to napisano? Zato što glavni zadatak simulakruma nije da liči na mene, nego da liči na očekivanje onih kojima je namenjen. U tom pogledu loša kopija može da bude mnogo uspešnija od originala. Naime, pomenuti diskurs upravo jeste diskurs ovih političkih podela – a mene, kao i ljude koji su ostali koliko-toliko otporni na sve ove manipulacije, takav diskurs nije preterano zanimao. 

Stvaran protivnik je nezgodan upravo zato što nije potpuno na raspolaganju – može da kaže nešto neočekivano, da odbije podelu koja mu se nudi, da se sa vama u nečemu složi, a u nečemu drugom ne. Može, što je najneprijatnije, da ima dobar argument za zaključak koji vam se ne dopada. I da ne govori jezikom koji je vama potreban da biste mogli da ga adekvatno napadnete, da ne biste morali da se zapravo pozabavite argumentom, jer taj argument, ma koliko možda i ne bio ne znam kako radikalan, očigledno je dovoljan da vam sruši svet. 

Zato se ovakva rasprava mora voditi protiv tih izmišljenih, ali poznatih stavova. Njihovi pravi sagovornici su ljudi koji se već slažu i koji jedni pred drugima potvrđuju ispravnost sopstvenog suda. Uvreda upućena lažnom profilu istovremeno je poruka stvarnoj publici: vidite da sam je prozreo, vidite da nisam naseo, vidite na kojoj sam strani. Mora se istaći da u tome ima izvesne komike: čovek koji je upravo naseo na falsifikat nastupa kao neko koga je nemoguće prevariti. 

Za sve to zapravo i nije neophodno da svaki učesnik bude prevaren. Neko može da posumnja u autentičnost naloga, a da ipak smatra da objava pogađa suštinu. Možda nije rekla baš to, ali tako ona misli. Tu falsifikat dobija zanimljivu povlasticu: od njega se više ne traži da bude istinit, nego da bude karakterističan. Stvarna osoba može da ospori autorstvo rečenice, ali ne i navodno poznavanje njene suštine. Šta god da kaže, njen dvojnik je već objasnio kako stvari zapravo stoje. 

Nemam, prema tome, naročitu potrebu da svojim kritičarima preporučujem ljubaznost ili da im zameram agresivnost i jednoumlje. Jasno je da je za popularnost ove objave bilo dovoljno da na trenutak dobiju osobu za koju su već odlučili da ja jesam. Mogu samo da im poručim da se nadam da su uživali u svemu tome. U pravom susretu sa mnom, sumnjam da bi.