Kolumna Srpski politikum i nesveto trojstvo

Nesposobnost srpskog političkog tela da prihvati principe funkcionalne države, ili kao sada, uopšte prepozna da se funkcionirajućoj državi već prišlo vrlo blizu, lako je dokaziva. Istorijski, kroz neprestane vanustavne prevrate čiji su rezultati mrtvi ljudi i nove bačene generacije. Statistički, kroz averziju prema svakom kontinuitetu, jer se on grubo prekida bez obzira da li, kao sada, počiva na razumnim ekonomskim i političkim temeljima. Vlasti su smenjive, ali kolektivni mentalitet se žilavo učaurio u tri rečenice nesvetog srpskog trojstva: „Što ti je naš čovek“, „Za svakog po nešto“ i „Daleko im lepa kuća“. Promeniti vlast, a ostaviti te tri rečenice da i dalje truju politički pejzaž, nema mnogo smisla.     

Na prvi pogled, to su obični idiomi narasli do proste rečenice. Nevine fraze uzdignute na nivo poslovica, biseri koje je narodni duh jednom iznedrio, pa zaboravio da ih vrati u nedra, eventualno izbriše kad su počeli da prave štetu. Svi koji prilaze nesvetom trojstvu na tako relaksirani način, čine veliku grešku. Da postoji zakon koji sankcioniše slabu sposobnost sinteze, teškoće u povezivanju tački u liniju i drveća u šumu, odgovarali bi pred sudom.  

Nisu to nikakve narodne mudrosti. To su nagazne mine koje su se iz kolektivne memorije uselile u politiku i sad tamo isijavaju kao radioaktivni otpad. Ma šta uselile, pre obile bravu i provalile vrata da se kao ilegalni skvoteri rašire u kući nacionalne politike.  

Nesveto trojstvo, i to je ustvari problem, nije nešto što je ograničeno na poziciju ili opoziciju, stranke i pokrete. Ono ne dopušta da ga se ugura u neku klasičnu ideološku paradigmu, nije ni pojedinačno ni specifično. Da jeste, bilo bi dovoljno da snaga koja ga nosi izgubi izbore. Na žalost, te tri rečenice ne tvore osvešćenu strukturu, nego imaju karakter prethodne matrice, starije od konkretnih političkih opcija kod Srba.  

Ontološki bi nesveto trojstvo odgovaralo onome što Durkheim zove socijalnim substratom ili morfolgijom. „Substrat“ je kod njega preduslov za formiranje simboličkih sistema, jednom rečju kulture. Durkheimove substrate je najlakše zamisliti kao meku mahovinastu podlogu sa koje se uzdiže delatna svest jednog društva.  

Što ti je naš čovek 

Godinama slušam tu krilaticu o „našem čoveku“. Ima nekoliko varijanti, meni su poznate dve. Ta glavna, „Što ti je naš čovek!“ i egzaltirano glumljena podvarijanta „Ma nema to, to ti je naš čovek, pa to ti je!“.  

Ako neko od trenutne elite, one koja psuje, kune i preti flambiranjem neistomišljenicima, slučajno čita ovaj tekst, moram još jednom da insistiram na univerzalnosti tog idioma. Njega svi upotrebljavaju za karakterizaciju „srpskog čoveka“, šta god to bilo. Nekad za uslovno neobrazovanije, nerafinirane i slabo socijalizovane, danas bi se reklo ćacije. Nekad za samoproglašenu intelektualnu elitu, kad u nepažnji otkrije svoje meko jezgro, opsuje sočno, ukrade u Zari, baci ciglu u stranački izlog, gađa kamenicom novinara, prevrne smrdljivi kontejner na ulicu, ili slične katarzične stvari. Atribut „samoproglašena“ je neophodan, jer se prava nikad neće javno deklarisati elitom, iako neće imati ništa protiv da je drugi tako nazovu.  

Sećate se „Šovinističke farse“, pozorišnog komada iz osamdesetih? Intelektualni Srbin i intelektualni Hrvat se pod alkoholnim parama svađaju čija je nacija bolja. Kad se Hrvat koga igra Predrag Ejdus dovoljno napije – on progovori srpski. Moglo bi se to razumeti kao familijarnost tuđeg kulturnog prostora, kao priznanje da su Hrvati, kad sa njih spadne kontrolisani nacionalni identitet, ustvari Srbi. Moglo bi, premda je prvo redundantno, drugo infantilno.  

Lično sam tu videla drugačiji princip na delu, kad se srpski narodni duh suznog oka otvori prema izmotavanoj braći i kaže „Ma što ti je naš čovek, makar bio i Hrvat“. Ista finansijski uspešna formula je nedavno primenjena u filmu „Svadba“ i dirnula me na isti način, kao primitivna i još gore netačna. Nisam videla „Svadbu“, ali verujem analizi Đorđa Matića.     

„Što ti je naš čovek“ se obično izgovara s jedva prikrivenom nežnošću, potreseno i svečano. Kao, vidi samo to, svi drugi narodi imaju istoriju prošaranu imperijama, akumulirano bogatstvo, disciplinu, stil i lakoću u poštovanju pravila, a onda dođe „naš čovek“, pa im zakiseli kupus u haustoru. Ili istrese stolnjak preko terase, izbaci smeće kroz prozor automobila, u tajnosti podigne četvrti sprat na trokatnici.  

Još konkretnije. To je kad Studenti u blokadi gaze i vređaju sve autoritete koji im nisu po volji, od škole do države;  kad od institucija priznaju samo vaninstitucionalnu instituciju samih sebe; kad za takvu obest dobijaju pljesak od tima podrške. Jer podrška se mobilizuje ne iz razuma, ne iz racionalnog, već iz substrata. Iz mahovine na kojoj se koči tabla ponosa „Što ti je naš čovek!“.  

Što ti je naš čovek, pre će sve da rasturi nego da posluša. Objektivno, to trenutno i nije neka hrabrost, jer da se taj intenzitet neposluha dve godine valja austrijskim ulicama, ponestalo bi i zatvora i batina.  

Za svakog po nešto 

Drugi neuništivi idiom na mahovinastoj podlozi srpskih kulturnih sistema je „Za svakog po nešto“. Sretala sam ga tako, kao običnu konstataciju, koju bi izgovarali urednici srpskih medija u poslednjoj fazi komunizma. Nekad bi se, ako poruka nije shvaćena na pravi način, jasno čuo i uskličnik na kraju, kao zapoved koja to ne bi htela da bude, ali mora da se posluša. 

U odbranu komunizma, jedinu za koju sam sposobna, to pravilo nisu izmislili komunisti. Taj poklič dolazi iz prethodnog, pretpolitičkog substrata srpske kulture, i kao takav deluje i danas. On je spomenik uvrnute jednakosti, čija funkcija nije da opstruiše profesionalizam, izuzetnost i vrhunska dostignuća, jer to ni kod Srba nije moguće, a ni poželjno - nego da ih obezvredi. Da ih u društvenoj percepciji saseče na prosek.  

Neki će reći da takvo omalovažavanje izvrsnosti i jasnog izraza dolazi iz specifične interpretacije pravoslavnog hrišćanstva. Nije, nema veze sa religijom, nego sa mahovinom.  

Moj prvi urednik na Radio Beogradu, Bora Ilić je, iako žestok titoista i komunista, bio visoki sveštenik u sekularnom hramu Za-svakog-po-nešto. Imao je i vukovsku podvarijantu „Piši tako da te razume seljak ispod Kopaonika“, što je uvredljivi primer kulturnog rasizma, i to od čoveka kome je u biografiji pisalo da od škole ima prvu godinu Pravnog fakulteta. 

Bez želje da empirijski pokrivam svakodnevicu seljaka ispod Kopaonika, dovoljno je da spomenem seriju „Moj rođak sa sela“, koja je neiscrpni sociološki rudnik. Tamo se vidi da seljaci u Šumadiji, pretpostavljam i oni ispod Kopaonika, imaju dovoljno ispunjen život i bez da ih se silom posadi za sto na kome se služi za svakog po nešto.  

Stranke, posebno pred izbore, odašilju signale koje do elektorata dolaze kao ponuda za svakog po nešto. Ali ovde se ne govori o tome. Tako se ne ponašaju samo srpske stranke, to je generičko pravilo svih parlamentarnih demokratija na svetu. Osvojiti što veći komada biračkog tela je politički princip, dok je „za svakog po nešto“ pretpolitička energija koja deluje iz neosunčanog prizemlja.     

Zato se Studenti u blokadi slikaju sa šajkačama. Ne tek sada, kad je počela predizborna trka, već sve ovo vreme od kad su se proglasili hiper-institucijom van institucija. Skup na Vidovdan prošle godine je vrhunski dokaz, sa citatima iz biblijske Knjige postanja, Lazarevog izbora, Kosovskog zaveta i slično. Jesu li oni za Evropu? Pa i nisu, ne jasno i određeno, osim kad traže od EU da za inat Vučiću (!) vrati Srbiju na prosjački štap.   

Zato njihovi propagandni uradci ostavljaju utisak Žikine šarenice u tenkoviskom zavodu. Na primer, preko spota puste Tanju Bošković dok peva „Igrajmo taj tango smrti....“, ali je preseku pre nego što spomene smrt, da se ne pomisli kako oni prete. Odjekuju trubači, Moravac, „Kondorov let“, „Igrale se delije“, Balašević, jugoslovenski novi talas i internacionalni rock, za svakog po nešto. Idu u vatrogasne domove na seminare o gašenju vatre. S domaćinima razgovaraju o uzgoju jabuka i breskvi, o problemima sa kojima se susreće stočarstvo. Ne znam zašto se još zovu studentima, kad niko tu već dve godine ništa ne studira osim kobajagi.   

Uprkos njihove mladosti, tu deluje ne samo istorijski umoran um, nego u prvoj liniji agresivna uravnilovka u kojoj svako mora da nađe nešto za sebe, po cenu komunalne stagnacije i močvare.    

Daleko im lepa kuća    

To je najstrašniji elemenat nesvetog trojstva, ta usputna mahovinasta izreka „Daleko im lepa kuća!“. Ona uvek ide sa uskličnikom na kraju, bez obzira da li se izgovori ili napiše. I nikad nije konstatacija, već zahtev i naređenje, ovog puta ne na unutra, ne Srbima, već svetu.  

Odatle njena virulentna destruktivnost. Jer „Što ti je naš čovek“ i „Za svakog po nešto“ su poluge internog tipa. One služe za disciplinovanje Srba od strane Srba, a tu su uloge izmenjive, ko je gori sad bi doli, pa iznova.    

Ne i „Daleko im lepa kuća!“. To je naravno pretnja, ali posebnog tipa. Ne vojna i ratna pretnja. Nisu Srbi tako uspešni ratnici kao što vole da veruju. Kako i da budu, mali narod, izlazili sve manji iz ratova, od kojih neke nisu ni morali da vode. Sudbinski gledano, Srbija je osuđena na mir diplomatiju, ne na rat i direktnu konfrontaciju. Ali šta da se radi, to drčno i samouvereno, gde su drugi narodi s oprezom zastali, oni će da ulete kreativno, što ti je naš čovek!  

„Daleko im lepa kuća!“ je pretnja kojom Srbi drže svet na distanci.  

Putuje se sve u šesnaest, nije to problem. Podrazumeva se i da je Srbija otvorena zemlja, da su njene institucije isprepletane sa evropskim, za zapadnim, lično bih volela da su i više. Ali opet, „Daleko im lepa kuća!“ se ne javlja iz polja delatnih kulturnih i političkih institucija, ne kao plan i program. Ta mefistofelska rečenica dopire odozdo, iz pretpolitičkog, iz sumnjičavosti prema evropskoj bandi koja ih, tako je uneseno u emotivno računovodstvo, prepustila Osmanlijama.   

Paradigma lepe kuće sprečava punu svest o organskoj povezanosti Srbije sa svetom. Od srca se nasmejem kad čitam tekstove samozvanih „patriotskih medija“ na temu propast Zapada. Čitalački komentari su još naivniji. Iz navedenog je jasno da su očekivanja kako će se „propast Zapada“ odvijati u stilu pozorišne predstave, koju će Srbi posmatrati s balkona.  

Kad i ako Zapad propadne, a jeste, na putu je, povući će kao Titanik i Srbiju za sobom. Biće to kataklizma, ne teatar. I inače te priče o propasti treba uzimati sa zrnom soli. Velike kulture propadaju vekovima, ne isplati se čekati. Osim toga, radovanje propasti? Pa saobraćajna mreža u Evropi se tek nedavno oporavila od propasti Zapadnog Rimskog carstva, da ne idemo dalje.    

Prvi srpski političar koji je zaista spustio mentalne barikade prema Evropskoj Uniji je Aleksandar Vučić. Naravno uz uvažavanje nekih nacionalnih istorijskih interesa (Republika Srpska), ili državnih (Kosovo), ali mimo toga je on prizemljeni realista.  

I drugi su Srbiju otvarali i otključavali, ali su to činili iz svesnog političkog principa. Vučić je otišao dalje, tehnički spustio se niže, do mahovine, i tamo zgazio glavu zmije „Daleko im lepa kuća!“.  

Rezultat: Nije pobedio EU, ali je organski uveo u domaću politiku. Uspeo je da navikne srpske glasače, nadam se dovoljno njih, kako je Evropa samo pobunjena srpska opština, ili obrnuto, Srbija neposlušna evropska opština.  

I jedno i drugo je u redu, dok god niko nikog ne tera u tri lepe kuće.