Kolumna "Politika kao sudbina": Nataša, laži i video trake

Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo, na X-u tvrdi da "izmišljam i lažem".

Neko će reći, pa šta? Ne odgovara se osobi sklonoj klevetama i već slabog kredibiliteta. Ali ja sam stara škola i nije mi teško. Pa da vidimo, šta je toliko zabolelo gospođu Kandić?

Sahrana Ratka Mladića, posle koje sam u emisiji "Oko" na RTS-u pričala o strašnom utisku koji je na mene ostavila traka egzekucije srebreničkih mladića koju je 2005. godine na suđenju Slobodanu Miloševiću prikazao haški tužilac Džefri Najs, u čiji posed je traka stigla iz ruku Nataše Kandić.

A evo i šta sam tada objavila u NIN-u:

"Video snimak okrutnog ubistva šestorice mladića iz Srebrenice, koji je Najs 1.juna prikazao u haškoj sudnici, bezbroj je puta u proteklih sedam dana emitovan na mnoštvu svetskih i domaćih televizijskih stanica, proizvodeći psihološki i propagandni efekat bombe. Srbi su bili zgroženi kao i ostatak sveta: možda i više jer nisu navikli da o sebi misle onako kako su pripadnike svoje nacije videli na haškoj traci.

U poređenju sa svirepošću egzekucije šest prestravljenih, mršavih, izubijanih momaka u režiji paravojne jedinice Škorpioni, scene iz partizanskih filmova u kojim Nemci masovno streljaju srpske seljake prislanjajući ih uz tarabe, naočigled njihovih porodica, deluju bezmalo vojnički i civilizovano. Kad Azmir Alispahić pristupi dva koraka da i sam bude ubijen, on, a ne njegov srpski dželat, podseća Srbe na 'zaklani narod' koji se isto tako bezglasno strovaljivao u ustaške jame 1941.godine".

U "Oku" sam pomenula da je snimak egzekucije tada prikazivan i na Radio-televiziji Srbije I podsetila na ulogu Nataše Kandić u pribavljanju snimka, te na činjenicu da snimak ipak nije uvršten među dokaze protiv Miloševića, između ostalog i zato što jedino na delu dvosatne trake trake gde je prikazano ubistvo šestorice muslimanskih mladića nije bilo datuma.

Gospođa Kandić je odmah posle te emisije "Oka" tvitovala da Ljiljana Smajlović "izmišlja i laže" i da RTS nije prikazao snimak, "već samo tadašnja B92".

Ne znam zašto gospođa Kandić ima potrebu da laže o lako proverljivim činjenicama, jer su izvori koji dokazuju istinitost moje tvrdnje i danas svima lako dostupni. Navešću ovom prilikom samo dva, kredibilna i autošovinistima, Radio Slobodnu Evropu i Peščanik.

Evo šta o tome kaže autor Peščanika, precizno navodeći minutažu sa RTS i B92:

"RTS 1, dnevnik od 19,30 – period od 1. do 7. juna ukupno četiri puta tema Škorpiona i Srebrenice bila je udarna, prva vest na programu. Ukupno trajanje svih priloga: preko trideset minuta

TV B92, vesti dana od 19,15 – period od 1. do 7. juna pet puta udarna, prva vest. Ukupno trajanje: preko šezdeset minuta".

Dodajem i razgovor za RFE u kom gospođa Kandić i sama kaže da je RTS emitovao delove snimka koji je haški tužilac prikazao na suđenju Miloševiću.

Snimci egzekucije prikazivani su, uzgred budi rečeno, i na drugim domaćim televizijama, ne samo na RTS-u i TV B92.

Naravno da je istina i sve ostalo što sam o sudbini kasete "Škorpiona" rekla u "Oku" i što gospođa Kandić nije ni pokušala da demantuje: da traka nikada nije uvrštena u dokaze protiv Slobodana Miloševića, da su britanski advokati Stiven Kej i Kej Higins osporavali čak i tužiočevo pravo da prikaže delove trake. Prijatelj suda Stiven Kej je i pre ove epizode iz sudnice protestovao što Tužilaštvo pokušava da uvodi nove dokaze optužbe i nakon što je počelo ispitivanje Miloševićevih svedoka odbrane: "Dosta je bilo! Imali ste 300 dana za dokazivanje optužnice. Sad je red na odbranu".

Znajući to, Tužilaštvo 1.juna 2005. nije ni pokušalo da uvrsti traku u dokazni materijal, dobrim delom zato što nije moglo da dokaže kakve veze traka ima sa Miloševićevom optužnicom. Najs je zapravo izveo vešt propagandni trik ogromnog efekta na domaću i svetsku javnost, pa i na mene. Gledaocima nije rečeno da tužilac ne može da dokaže da su Škorpioni bili jedinica srpske policije ili vojske (kamion koji su na snimku koristili bio je registrovan na Vojsku Republike Srpske Krajine). To nije sprečilo novinara kakav je Tim Džuda, koji ovih dana u Fajnenšel tajmsu grmi protiv Mladićeve sahrane, da tvrdi kako je Džefri Najs konačno pronašao "pištolj koji se puši" i pomoću kog će konačno dokazati Mioševićevu krivicu za navodni genocid u Srebrenici.

Isto tako kategoričan bio je i Klintonov ambasador za ratne zločine Dejvid Šefer: "Ovde imate video zapis gde zločin vrše ne bosanski Srbi, počinioci srebreničkog genocida na koje smo navikli, već srpske snage. A postoji direktna komandna linija od njih do Slobodana Miloševića".

Čitalac možda već pogađa da ništa od toga nije bilo istina. Čak šest meseci kasnije, u decembru 2005, Miloševićevo sudsko veće odbiće da traku uvrsti u dokazni materijal dok Tužilaštvo ne pribavi dokaze o poreklu i autentičnosti video materijala. Par meseci kasnije, teško bolesni Slobodan Milošević biće pronađen mrtav u ćeliji Pritvorske jedinice u Sheveningenu, čime je sudski proces okončan. Miloševićevi pravni zastupnici, baš kao kasnije i Mladićevi, uzalud su godinama protestovali što predsedniku Jugoslavije nije omogućeno lečenje u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi.

Nikad nije zgoreg podsetiti se kako je radio Haški tribunal, i gospođa Kandić nam u tome ovde nehotice pomaže. Tribunal je protiv Miloševića digao optužnicu u kojoj je tvrdio kako je bivši predsednik još juna 1991. sklopio "zločinački plan da protera nesrpsko stanovništvo i prigrabi teritorije" i u tu svrhu se povezao sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem, da bi zatim počinio i "genocid" u Srebrenici. Samo što u toj optužnici nije bilo ni traga od Škorpiona, a kamoli dokaza da su Škorpioni bili jedinica MUP-a Srbije i da su po komandi MUP-a Srbije učestvovali u masakru Srebreničana.

I kako je bez takvih dokaza uopšte bilo moguće podići optužnicu za genocid? U normalnom svetu prvo postoje indicije, pa se prikupljaju dokazi, a tek onda dižu optužnice. Dok je u Miloševićevom slučaju prvo pribavljen optuženi, i to protivustavnim izručenjem u režiji prve postoktobarske vlade Srbije.

Ima smisla podsetiti se tog vremena i sada, kada gospođa Kandić više nema nikakvu moć nad srpskim javnim mnjenjem, a kamoli istorijskom imaginacijom nacije. Što u nešto manjoj meri važi i za njene finansijere iz tuđine. Koji sve ove godine ipak nisu bacali novac na rad njenog Fonda za humanitarno pravo, koji im se višestruko isplatio. Ako hoćeš da vršiš strani uticaj u nekoj zemlji i pripremaš promenu režima, uvek je dobro na lokalu imati nekoga kao što je gospođa Kandić.

Njena traka na kraju je u Hagu ipak korišćena protiv drugih srpskih optuženika, ali tek nakon što je njen bezbroj puta presnimavan i montiran sadržaj prihvaćen na srpskim sudovima. Na te sudove je gospođa Kandić imala uticaja jer su njeni sponzori na našu državu posle Petog oktobra imali ogroman uticaj i ucenjivačku moć. Uvek sam bila glasno za to da se našim ljudima sudi u našoj zemlji, pa mi je teško palo saznanje da je čak i nepravedni Haški tribunal u nekim stvarima gajio više standarde od našeg pravosuđa, možda i previše željnog da bude po volji i gospođe Kandić i njenih kontrolora.

Ovo znam iz prve ruke jer sam se na mestu glavne urednice Politike u tim postoktobarskim godinama našla u prilici da pomognem jednoj njenoj novinarskoj žrtvi osuđenoj za klevetu Nataše Kandić samo zato što je citirala izjave gospođe Kandić hrvatskoj štampi. Za pravdu su nam bile potrebne godine jer je sud u Strazburu spor, ali je na kraju Evropski sud za ljudska prava ipak presudio da Srbija mora da obešteti novinarku zbog toga što je srpski sud pogrešio kada je postupio u korist Nataše Kandić.

Znam, reći će ljudi, izabrala si laku, omraženu metu.

Ali ako neko ovde laže, taj neko se zove Nataša Kandić.