Kolumna "Politika kao sudbina": Mala ekskurzija u Iran

Tvrdim, iako za to nemam empirijskih dokaza, da naš svet silno saoseća sa narodom u Iranu. Šta je onaj narod kriv što bombe padaju po njemu?

Saznanja su mi anegdotalne prirode i zasnivaju se na ličnim kontaktima, ne pozivam se na istraživanja javnog mnjenja, a nisam ni čula da neko povodom američko-izraelskog napada na Iran anketira građane Srbije.

A i zašto bi? Ni Srbiju niko ne pita na čijoj je strani.

Naši ljudi koji su imali sreću da posete Iran poslednjih dana javno prepričavaju utiske i porede beleške. Neki su imali posla u Iranu, drugi su bili gosti iranske vlade. Slušam ih sa rastućom nelagodom. I ja sam, davno, bila u Iranu, ali ne kao gost iranske vlade, već kao gost agresora na Iran.

To tek od skora uviđam, sa najvećom nelagodom. Jer da me je neko pre samo par godina pitao, rekla bih da sam u Iranu bila kao ratni izveštač.

Bila je zima rane 1982.godine, a Sadam Husein je pristao da da intervju novinarima sarajevskog Oslobođenja među kojim sam se i ja našla zahvaljujući tome što sam, iako početnik, jedina tečno govorila engleski. Irak je trebalo da bude naredni domaćin samita nesvrstanih, što je na kraju propalo budući da je Sadam Husein dve godine ranije napao susednu državu i zauzeo pojas iranske teritorije pod izgovorom da Iran iz pograničnih mesta emituje propagandu kojom želi da podbuni većinske iračke šiite protiv basističke vlasti u kojoj su preovladavali manjinski suniti.

Naš je plan propao jer smo u Bagdad sleteli na dan kada je počela iznenadna i snažna iranska kontraofanziva. Irački predsednik je pojačao mere lične bezbednosti i prestao da se pojavljuje u javnosti. U iščekivanju njegove odluke i povoljnijeg razvoja događaja na frontu, domaćini su nam ponudili obilazak "mirnog dela fronta", udaljenog od Basre u kojoj su se vodile glavne borbe.

Za mirni deo fronta važio je potpuno razoreni gradić nekih pedesetak kilometara u unutrašnjosti Irana, koji je nekad imao moćnu radio stanicu čije nam je ruševine irački komandant posebno ponosno pokazao. Hteli su i kod nas da izvoze Homeinijevu islamsku revoluciju!

Kad ste mladi i ludi, čini vam se nemogućim da poginete u tuđem ratu, u sukobu koji vas se ne tiče, pa se nisam plašila ni borbenih aviona ni razmene artiljerijske vatre. Zapamtila sam da se irački general koji je komandovao frontom žalio da jedva čeka kraj borbi da ide u Igalu na rehabilitaciju jer ga je još mučila nožna rana iz prve godine rata. Pitala sam ga o onome što je mene tada najviše mučilo: smeta li mu što Jugoslavija oružje prodaje obema stranama u sukobu? Bio je spokojan i delovao kao da nam ne zamera: Mi verujemo da Beograd ne priča Iranu šta je prodao Iraku, a samo je to važno.

Ratni izveštač? Kad bolje razmislim, pre bi se moglo reći da mi je davni irački agresor na Iran priuštio kratak izlet u Iran i više mi nije ugodno kad se toga setim. Nije mi ugodno zato što se dobro sećam da mi tada uopšte nije bilo neugodno što sam tu, na nečijoj suverenoj teritoriji, kao gost okupacione vojske. Znam da mi na tome ne bi zamerila nijedna katedra za novinarstvo ili redakcija na svetu, ali mi svejedno ne da mira. I setim se tog kratkog izleta kada god me posao odvede u iransku ambasadu, kao prošle sedmice na konferenciju za štampu.

A štrecnula sam se kada sam američkog predsednika ove sedmice čula kako svoj napad na Iran, koji je proizveo desetine hiljada žrtava, zadovoljno naziva "kratkom ekskurzijom", izletom tokom kojeg je navodno već postigao svoje glavne ciljeve.

Vidim da naš svet saoseća sa Iranom pod bombama, pa makar i iz straha da se ovaj rat i njegove užasne posledice nekako ne preliju i na nas, dakle i iz brige za sopstvenu kožu. Ali vidim i onaj naš svet koji dobro pazi da ničim ne ospori moralno pravo "izletnika" da popravljaju tuđu zemlju i njen režim ubijanjem njenih lidera i njene dece. Dece mnogo mlađe od onih kojim danas u Srbiji tepamo da su "naša deca".

Vidi se to po nečijoj iznenadnoj brizi za iranske devojčice koje familija udaje sa 15 godina, ali i po izostanku brige za celu školu mnogo mlađih iranskih devojčica koje je "tomahavk" lišio života pre nego što su stigle da navrše makar tih 15 godina. A vidi se i po tvrdom izbegavanju činjenica koje govore u prilog tome da su žene u Iranu kudikamo obrazovanije i u boljem položaju od žena u državama regiona koje važe za američke partnere i strateške saveznike.

Donekle teši što nismo frikovi sveta, jer u većini zemalja sveta danas možeš da nađeš ljude koji bi voleli da američka vojska dođe da im invazijom ili bombama ukloni vlast.

Ako spadaš među te ljude, pravićeš se da veruješ da se promena režima vrši u korist zapadnih vrednosti i demokratije, iako je upravo CIA još 1953. organizovala državni udar protiv prvog demokratski izabranog premijera u istoriji Irana.

Neko negde uvek želi nasilnu promenu režima. Neko će kod nas uvek želeti takvu promenu režima, kakav god režim bio.

I praviće se da nije primetio da su Amerikanci, posle dvadeset godina ratovanja po Avganistanu, talibane samo smenili talibanima.

A da je Trampova "ekskurzija" u Iran ajatolaha Hamneija zamenila ajatolahom Hamneijem.