Kolumna "Politika kao sudbina": Budućnost nije što je nekad bila
Komentari
27/05/2026
-10:11
Vorena Zimermana sam upoznala čim je 1989. postao poslednji američki ambasador u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Intervjuisao je on mene jer su ga prijatelji iz porodice Alfreda Frendlija, dugogodišnjeg urednika Vašington posta koji je deo svog nasledstva zaveštao za stipendiranje mladih novinara iz inostranstva, zamolili da im javi utiske o kandidatkinji iz Sarajeva. Kada sam posle stipendije intervjuisala ja njega, objasnio mi je da sam nepotrebno uznemirena time što je predsednik Predsedništva SR Bosne i Hercegovine postao zagovornik šerijatskog prava i osuđivani autor "Islamske deklaracije" i da ta mogućnost SAD ne brine: "Lilijana, Alija Izetbegović je još u kampanji objasnio da nema uvođenja šerijata dok god Muslimani nemaju natpolovičnu većinu".
A uoči rata u BiH, Muslimana nije bilo više od 44 posto u stanovništvu središnje YU republike. Posle je bilo rata, ali šerijatskog prava nije.
Zimermanove utehe sam se setila čitajući kako je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski sa najvišim počastima sahranio nacističkog kolaboracionistu Andrija Melnika u novoosnovani Panteon ukrajinskih heroja. Do pre nekoliko godina Zelenski je izbegavao i da se izjašnjava o vođama "antisovjetskih partizana", kako sada nazivaju Melnika i Stepana Banderu ("tanka je linija koja heroje deli od neprijatelja", samo bi rekao), a pre dve godine otpustio je ukrajinskog ambasadora u Nemačkoj što je za heroja proglasio Melnikovog pandana Banderu. Ambasador koji je veličao Banderu zvao se, uzgred, Andrij Melnik, ali ga ne treba brkati sa "herojem nacije" koji se ovog vikenda vratio kući jer nisu ni u kakvom srodstvu.
U to prvo vreme sa Zapada su prekoravali svakoga ko bi se usudio da primeti da u ukrajinskoj vojsci ima neonacista koji promovišu kolaboracioniste u simbole nacije. Jer je ukrajinski predsednik, zaboga, Jevrejin. Da bi i naši prozapadnjaci tako skakali na sagovornike, što sam i lično iskusila. A dugo, baš dugo nisam primetila da se ističe detalj iz predsednikove biografije koji je u kontekstu rata u Ukrajini nekad smatran relevantnim, da mu se deda borio u redovima Crvene armije.
Dok su sada nekadašnji nacistički kolaboracionisti postali nacionalni simboli, preteče današnjih branitelja ukrajinske nacije.
Pretpostavljam da se ni predsednikovo jevrejsko poreklo više ne poteže kao pre. Zbog državnih počasti ukazanih Melniku protestovali su Ministarstvo spoljnih poslova Izraela, kao i Memorijalni centar Holokausta Jad Vašem.
Islamski fundamentalista ili Hitlerov kolaboracionista, princip je isti: danas je jedino važno jesi li danas na našoj strani.
Povezane vesti
Prošlost nije ono što je nekad bila, ali nije ni budućnost.
Kao ni novinarstvo. Malo sam zavirila u ono što je kod nas pre desetak godina bilo okidač za indignaciju, ono zbog čega su se uzbunjivali duhovi. Vredelo je truda. U Evropu su stizali talasi izbeglica, dobrim delom i zbog rata u Siriji, a na putu za Nemačku i druge bogate evropske države neki su prolazili i kroz našu zemlju. Sve u svemu, nismo prema njima loše postupali, ionako smo im bili samo usputna stanica. Zbog “impresivnog tretmana” koji smo im pružali pohvale smo dobijali od tadašnjeg šefa Delegcije EU u Srbiji.
A i šta drugo da kaže Majkl Davenport, kad je negde u to vreme užasna smrt zadesilo 71 Sirijca. Otkriveni su mrtvi na drumu u Austriji, u slovačkoj hladnjači sa privremenim mađarskim registarskim tablicama izdatim rumunskom državljaninu. Napušteni u strahu od policije, izdahnuli su u hladnjači čija su vrata noktima iznutra pokušavali da otvore.
Vladini i opozicioni mediji su i tada, baš kao i sada, jedni za druge bili crvena krpa. Samo što je u to vreme jedan od pravaca napada opozicione štampe na provladinu glasio da je nedopustivo da srpski mediji migrante nazivaju migrantima, što je inače činila i svetska štampa. Mora "izbeglice", ne može "migranti", valjda što države po međunarodnom pravu mogu da deportuju migrante koji nemaju važećih papira, dok izbeglice od te sudbine štiti Konvencija iz 1951. NUNS je izdavao zabrinuta saopštenja o tome kako ugrožavaju migrante novinari koji im otkrivaju identitet tako to ih intervjuišu. Valjda što će ih u Evropi, ili porodice kod kuće stići duga Asadova ruka. I šef Misije UNHCR-a u Beogradu, Hans Šoder, izdavao je uputstva za novinare: upozorio je sa RTS-a da se u Srbiji iznenadno veliki priliv migranata još ne može zvati "krizom". Jeste da se priliv u samo jednoj godini uvećao za 40 posto, što se i moglo zvati krizom, ali ne u Srbiji: Moramo biti spremni i za slučaj da dođu desetine i stotine hiljada, povrh ovog "stabilnog", kako ga je Šoder nazvao, "priliva" od hiljadu do dve dnevno u Srbiji. Za to vreme, u Davenportovoj rodnoj Velikoj Britaniji, tabloidi su migrante poredili i sa bubašvabama.
I šta još tada u štampi nije valjalo? Curili su podaci iz istrage, mediji su bili puni iskaza svedoka i detalja iz ispitivanja osumnjičenih i okrivljenih, baš kao i danas. No izgleda da su u to vreme podaci curili samo provladinim medijima, pa su se na curenje žalile samo opozicija i njena štampa. A za pravo su im davali evropski predstavnici i ljudi iz organizacija za slobodu medija kada su posećivali Srbiju. Primedbe su bile opravdane: procureli podaci su po pravilu korišćeni u svrhu političke diskreditacije i kampanje. Ali otkako su podaci poslednjih par godina počeli da cure i opozicionim medijima, a ne samo provladinim, otkako se u pravosuđu promenio odnos snaga, otkako cure i podaci koji služe za diskreditaciju vlasti, prestala su saopštenja i protesti protiv curenja podataka iz istrage.
Princip je isti, nijanse su malo drugačije.
Prošle godine je važnu nagradu iz oblasti publicistike dobilo delo kanadskog novinara rođenog u Egiptu, naslovljeno "Jednog dana će biti da su svi bili protiv ovoga". Knjiga je krik Omara al Akaba protiv zločina nad Palestincima. Nisam je držala u rukama, ali naslov je sjajan.
Povezane vesti
Jer su jednog dana u Italiji, svi oduvek bili protiv Musolinija.
Jedino što taj dan nisu svi dočekali.
Komentari (0)