Kolumna "Kad fazani lete": Ka zvezdama severa

1998. godine Manu Čao je objavio svoj prvi album “Klandestino”. U pesmi koja je bila naslovni singl, između ostalog se peva: “Krenuo sam ka nekom severnom gradu, da radim neki posao, ostavio sam život, između Seute i Gibraltara, Ja sam crta na površni mora, duh u gradu, moj život je zabranjen, tako kaže vlast”. Ta Seuta iz ove pesme, pre oko mesec danas je postala važna svetska vest.  

Seuta je deo Španije s druge strane Sredozemnog mora, na severu Afrike, preko puta Gibraltara. Iz nekog razloga je poznatija od grada slično geografski i politički situiranog koji se zove Melila, mada i Seuta i Melila imaju srodan zvanični broj stanovnika od po otprilike između osamdeset i devedeset hiljada. Dakle, u samo dva dana, stanovništvo Seute se bilo skoro udvostručilo pošto je 30. i 31. jula na tu teritoriju ušlo između pedeset i sedamdeset hiljada ljudi. To je vrlo brzo postala jedna od važnijih svetskih javnih i medijskih tema.  

Jedan srpski analitičar desno-konzervativnog profila piše ovih dana ovako: “Invazija i najezda. Širom Starog kontinenta sa ova dva pojma označavan je proteklih dana masovni upad marokanskog stanovištva na teritoriju španske Seute.(...)Samo otvaranje ove teme ukazuje na mogući nastavak krize u narednom periodu, makar na nižem političkom nivou ili novim ‘internim prepirkama’. Jer, ako španska vlast nije sposobna da zaštiti svoju teritoriju, lako je aktualizovati i ovo pitanje. Svakako, posmatrajući potencijale moći Španije, jasno je da postoji kapacitet za zaštitu teritorije. Uostalom, prema navodima dobro informisanih madridskih novinara, španska obaveštajna služba upozoravala je nosioce najviših državnih funkcija nekoliko puta prethodnih meseci da se masovni upad može dogoditi. No, kapacitet je jedno, a sposobnost nešto drugo, pošto zavisi i od spremnosti za donošenje političkih odluka.” 

Ovu krizu je, naravno, moguće posmatrati kratkoročno, srednjoročno i dugoročno. U kratkoročnom smislu, bilo je komentara da je ovde Maroko imao neku kalkulaciju “nadahnutu” uticajem Izraela i/ili Sjedinjenih Američkih Država. To je, naravno, moguće, ali nam nije previše zanimljivo.

Najave pojedinih evropskih zemalja o suspenziji Šengena inspirativne su, međutim, i iz srednjoročne perspektive. Zajednički šengenski prostor verovatno je najveći praktični uspeh evropskog političkog projekta. Jedina što je koliko-toliko usporedivo je zajednička valuta, ali ona obuhvata manji broj zemalja, a izvan evro zone su i neke od najvećih i najmnogoljudnijih zemalja članica poput Poljske.

Nasuprot tome, u Šengenu su i neke važne evropske zemlje koje uopšte nisu u Evropskoj uniji poput Švajcarske ili Norveške. A Šengen u suštini počiva na poverenju svake evropske zemlje u graničnu službu bilo koje od zemalja, naročito onih sa dugačkom kopnenom i morskom granicom prema “vanjskom svetu”, ali teoretski to važi i za zemlje poput Češke, primera radi, potpuno okružene drugim članicama EU, a bez izlaza na more, jer neko može da sleti na aerodrom u Pragu, pa kad uđe na teritoriju Češke Republike može bez ikakve kontrole da ide u Nemačku, Austriju, Slovačku, Poljsku i dalje. (Uostalom, iz srpke perspektive, to se pitanje ukazivalo kroz apsudrnost situacije da nekog srpskog državljanina hrvatski graničari ne puste da preko Batrovaca uđe na teritoriju RH, a on u svakom trenutku može i da uđe i da iziđe iz Hrvatske preko Mađarske, recimo, i nikom ništa.)  

Uglavnom, svaka najava suspenzije Šengena ekser je u kovčeg potencijala za snažniju evropsku integraciju. Samo što političke garniture nemaju luksuz “vizije” kad im krize prete gubitkom vlasti. U tom smislu, kad govorimo o “dugoročnosti” u ovom kontekstu, to je svaki period duži od jednog ili maksimalno dva mandata na vlasti, a naročito periodi koji su duži od jedne decenije. A tu su trendovi nepogrešivi. Demografski, ovakva Evropa bez stalnog “uvoza” stanovništva ne može da opstane, ne bi zapravo opstala ni dosad, samo što je taj “uvoz” koliko-toliko kontrolisan.

Dobrodošlica s kojom su dočekane izbeglice iz Ukrajine, ne samo iz cinične perspektive, nije baš sasvim uslovljena humanitarnim razlozima. Banalno govoreći, kao hriščani (ili posthrišćani svejedno, kulturološki hrišćani, čak i ako su nominalni ili praktični ateisti) odnosno belci, Ukrajinci su “viđeni” kao bolji kandidati za asimilaciju. Nije nevažno ni što dominiraju žene i mlađe stanovništvo. Ipak, taj “influks” makar i milionski ne može da popuni neki naročito veliki deo demografske “provalije”. Naročito, jer je i Ukrajina demografska “crna rupa”. Nekad se govorilo da “Hercegovina čitav svet naseli, a sebe ne raseli”. Ukrajina ne može ni slučajno biti takva Hercegovina (pre simboličko-demografsko-geografski može biti današnja realna Hercegovina, ali to je posebna priča).  

Ovakva injekcija sa istoka (Evrope) svakako je, dakle, jednokratna. Uoostalom, podela Istok – Zapad (geo)politički je prevladana sa završetkom Hladnog rata. Jedina relevantna danas je ona na liniji Sever – Jug. Na (globalnom) jugu se još uvek više ljudi rađa nego što umire, tamo je još uvek puno mladih koji bolju budućnost vide skoro isključivo pod zvezdama severa. Otud je Manu Čaova pesma s početka danas relevantnija nego pre blizu trideset godina kad je prvi put otpevana. Kao što vodenu stihiju kad naraste dovoljno, ništa ne može da zaustavi, slično biva i sa ljudskim stihijama. Ne pomaže tu ni mnogo širi “gibraltar” od ovog omeđenog Herkulovim stubovima.