Kolumna "Dekonstrukcija": Nemački novinarski dron

Prodaja američkog političkog portala „Politiko“ nemačkoj izdavačkoj kući Aksel Špringer za više od milijardu dolara bila je 2021. velika priča o kojoj su nadugačko i naširoko pisali najuticajniji svetski mediji. Tako su u javnost, onako usput, gotovo slučajno, procurile neke informacije koje bi medijski magnati i sile koje stoje iza njih najradije prećutali i sklonili od očiju publike.  

"Njujork tajms“ je, tako, između ostalog, objavio informaciju da su novinari koji rade za Aksel Špringer u obavezi da potpišu „izjavu o misiji“ u kojoj se kunu majkom, ocem i decom (rođenom i nerođenom) da će se u svom radu pridržavati vrednosti do kojih ova kompanija drži.  

I sad vi mislite da su te „vrednosti“ objektivno, nepristrasno i kakvo sve ne novinarstvo. Ali ne. "Gospodin Olbriton (Robert, osnivač 'Politika') je istakao da zaposleni u 'Politiku' neće biti predmet jedne izvanredne osobine nemačke kompanije – 'izjave o misiji' koju su zaposleni obavezni da potpišu u znak podrške transatlantskom savezu i Izraelu, pored drugih favorizovanih vrednosti“, pisao je 29. avgusta 2021. Ben Smit u tekstu „Unutar 'Politikove' drame od milijardu dolara“ za „Njujork tajms“.  

Kakve su druge „favorizovane vrednosti“, možemo samo da nagađamo, ali dovoljno je da znamo da one postoje i da se njihovo poštovanje u jednom zapadnom mediju mora garantovati potpisom. 

Aksel Špringer nije vlasnik „Frankfurter algemajne cajtunga“, ali i u tom mediju po svemu sudeći postoji obaveza poštovanja „favorizovanih vrednosti“. Doduše, ne tako formalno nametnuta. O tome je detaljno pisao bivši urednik spoljnopolitičke redakcije ovog lista Udo Ulfkote u knjizi „Kupljeni novinari“ iz 2014. godine (Informatika, 2023). 

Ulfkote je u FAZ-u proveo punih 17 godina (1986-2003) i upravo činjenica da piše o svom neposrednom iskustvu i ne libi se da prizna i sopstvenu krivicu, daje dodatnu težinu njegovim navodima. 

Ulfkote ne tvrdi samo da nemački mediji ponekad greše, da su pristrasni ili da pojedini novinari imaju političke simpatije. Njegova teza je mnogo radikalnija: da iza dela medijskog izveštavanja postoji mreža odnosa u kojoj se prepliću politika, obaveštajne službe, velike kompanije, lobi organizacije i novinari. U samom podnaslovu knjige on govori o tome kako „političari, tajne službe i visoke finansije“ usmeravaju nemačke masovne medije. 

Ulfkote tvrdi da je kao novinar učestvovao u sistemu u kojem su spoljni politički i ekonomski interesi imali ključni uticaj na način na koji je medij izveštavao o događajima i usmeravali izbor tema i način njihovog predstavljanja. Prosto rečeno – da je u FAZ-u bio razrađen veliki koruptivni sistem i da je i sam bio „podmićivan“ za izveštavanje. 

Hrabro je ne samo to što on sebe ne predstavlja kao posmatrača koji je otkrio tuđi greh, već pokajnički priznaje sopstveno učešće i profesionalnu odgovornost. Hrabro je i to što se ne libi da imenuje brojne novinare koji su bili pod uticajem političara, kompanija i fondacija.  

U knjizi se ističe da se ne radi samo o pitanju novca i da novinar nije nužno „kupljen“ samo onda kada mu neko direktno stavi pare u džep. Mnogo suptilniji mehanizam, tvrdi on, jeste stvaranje mreže uticaja. 

U svojoj knjizi posebno se bavi organizacijama kao što su Atlantski most, Trilateralna komisija, Nemački Maršalov fond, Američki savet za Nemačku, Aspen institut i druge institucije kroz koje se novinari povezuju sa političkim i ekonomskim elitama.  

Ulfkote navodi da novinar ne mora da dobije eksplicitnu naredbu: „Napiši to i to“. Dovoljno je da godinama bude deo istog kruga ljudi, da dobija pristup uticajnim političarima, da bude pozivan na konferencije, putovanja i skupove, da gradi kontakte sa predstavnicima institucija i da vremenom usvoji pogled na svet koji odgovara krugu u kojem se kreće. 

Ulfkote je upravo u tome video jedan od najvećih problema savremenog novinarstva – kontrola informacija ne mora da izgleda kao cenzura. 

Tvrdio je da su pojedini novinari i mediji bili deo šireg sistema u kojem su zapadne obaveštajne i političke strukture nastojale da oblikuju javni diskurs. On kao jedan od primera navodi sopstveno iskustvo ratnog izveštavanja i kontakte sa zapadnim političkim i bezbednosnim strukturama.  

U tom kontekstu njegova kritika FAZ-a dobija širi smisao. Nije pitanje samo da li je neki tekst bio tačan ili netačan. Pitanje je ko određuje okvir unutar kojeg novinar uopšte bira šta je važno, a šta nije, ko je agresor, ko je žrtva, čiji se argumenti smatraju legitimnim, a čiji propagandom. 

Istina je da Ulfkote u knjizi ne pominje Mihaela Martensa. Ali to najverovatnije nije zbog toga što ne bi imao šta da mu zameri, nego zbog toga što je Martens u FAZ došao nedugo pre Ulfkoteovog odlaska iz ovog lista. Dovoljno je pogledati biografiju ovog čuvenog novinara da bi se shvatilo da se on savršeno uklapa u milje koji Ulfkote opisuje – on je u FAZ došao pošto je od 1995. do 2000. radio kao urednik raznih novina na nemačkom jeziku u Kirgistanu, Kazahstanu, Ukrajini i Rusiji – „uz podršku“ nemačkog ministarstva spoljnih poslova. 

I to je kontekst u kojem (uz onaj istorijski o kojem je vrlo podrobno juče pisala Ljiljana Smajlović) treba posmatrati dva, a ne jedan, skandala koje je Martens napravio u vezi sa posetom predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog Srbiji. 

Moglo bi se reći da je drugi njegov skandal – onaj koji je više uzburkao javnost – kada je na zajedničkoj konferenciji predsednika Srbije i Ukrajine postavio pitanje o tome „šta mi Evropljani možemo konkretno da učinimo kako bismo vam pomogli da ubijete više Rusa?“ „Naravno, više ruskih vojnika“, dodao je. 

Ovim pitanjem i „naivnim“ preciziranjem da se ubijanje odnosi na vojnike, Martens je uspeo da obruka samo sebe i da među prisutnima izazove samo „muk i nevericu“ ili vrlo rečitu facijalnu eksrpresiju, kao što je bio slučaj sa predsednikom Srbije.  

Ono što je mnogo gore i što se savršeno uklapa u metod rada „kupljenih novinara“ koji je opisao Ulfkote (nije bitno da li je tekst tačan ili nije, nego da se ostvari određeni cilj) jeste tekst Mihaela Martensa objavljen u FAZ-u dva dana pred dolazak Zelenskog u Beograd u kojem se – bez ikakvog izvora ili argumenta – plasira ideja o zajedničkoj srpsko-ukrajinskoj proizvodnji dronova za – ubijanje Rusa. Vojnika, naravno. 

Izmišljotina – sam Martens u tekstu navodi da „nema zvanične potvrde“ ne precizirajući da ima neke nezvanične indicije – čija je svrha, to je sasvim jasno, ne novinarska obaveza da se prenese određena informacija, nego da se proizvede neki propagandni efekat.  

To je isto kao kada bismo napisali da je moguće da je Martens hermafrodit, „čak i ako za to nema zvanične potvrde“. To s novinarstvom veze nema. 

Ne samo da je to potpuno neprihvatljivo iz ugla profesionalnosti, nego je podmetačina koja je imala za cilj da se stvore mnogo dalekosežnije posledice nego što je moglo da ima ono ratnohuškačko pitanje. Pre svega za Srbiju i srpski narod. 

Ovakvim postupkom Martens se definitivno svrstao u isti stroj sa Rudolfom Fogelom čije ime nosi nagrada koju je primio 2007, a za kojeg je i sam kasnije pisao da je bio „profesionalni propagandista nacističkog režima“, na šta sam, igrom slučaja, ukazao baš u prethodnoj kolumni. 

Martens je za Fogela naveo da je „koristio klasične nacističke stereotipe“. Dobro, a šta je Martensova upotreba pojma „horde“ za Ruse, kada objašnjava suštinu svog glupog pitanja? Nije li to "klasičan nacistički stereotip“ (opet videti tekst Ljiljane Smajlović)?