Kolumna "Dekonstrukcija": Božić (Igor) u dobrom Društvu

Želeo bih da od srca čestitam doskorašnjem programskom direktoru televizije N1 Igoru Božiću na nagradi za novinarstvo koju mu je dodelilo nemačko Društvo za Jugoistočnu Evropu (Sudosteuropa-Gesellschaft – SOG).  

Zaista, malo ko više zaslužuje ovu prestižnu nagradu od Igora Božića. Možda samo Dinko Gruhonjić, kojeg se, iz nekog razloga, sogovci još nisu setili, ili Dragan Bursać, kojeg su se setili 2021. godine.  

Božić zbog svoje nacionalnosti, nažalost, nije mogao da dobije glavnu novinarsku nagradu ovog udruženja koja je do 2013. nosila ime Rudolfa Fogela, jer se dodeljuje samo „rasnim“ novinarima kojima je nemački jezik maternji, nego onu utešnu, za „novinare iz regiona“, što se dodeljuje od 2021. Da, Dragan Bursać je imao tu čast da je prvi dobije. 

Sada se sigurno pitate zašto je njihova glavna novinarska nagrada do 2013. nosila ime Rudolfa Fogela, koji je od 1959. do 1965. bio predsednik SOG-a, a potpredsednik ovog društva do 1988. godine. 

Zanimljiva je to priča. Naime, SOG je za laureata nagrade za 2013. bio izabrao Andreasa Ernsta, dopisnika „Noje Cirher cajtunga“ iz Beograda. Ovaj je isprva bio vrlo počastvovan, ali je, kao očigledno vrlo prilježan novinar i pametan čovek, odlučio da istraži čoveka po kom je nagrada nazvana. 

Kada je shvatio ko je bio Fogel, obavestio je Društvo da mu ne pada na pamet da primi priznanje nazvano po čoveku koji je bio – nacistički propagandista. 

Jedan raniji dobitnik ovog priznanja, čuveni nemački novinar Mihael Martens, posle ovog skandala (nije se setio 2007, kada je dobio nagradu), ozbiljnije se posvetio životu i delu uglednog Fogela i došao do zaključka da je Ernst bio potpuno u pravu.  

Fogel je, kako navodi Martens, novinarstvom počeo da se bavi 1931. godine, ali „nije bio baš uspešan kao politički komentator sve do dolaska nacista na vlast kada se njegova karijera ubrzano razvija zahvaljujući prilagođavanju novom režimu“.   

Martens je pregledao stotine Fogelovih članaka i zaključio da je od 1936. godine bio profesionalni propagandista nacističkog režima i pisao za više nacističkih listova, među kojima su „Berliner berzen cajtung“ i „Parizer cajtung“ (novine koje su nacisti izdavali u okupiranom Parizu). 

Martens ističe da Fogel nije bio obični ratni izveštač nego je pisao antisemitske i rasističke članke, propagandne tekstove protiv Poljaka, Francuza i Britanaca, te da je opravdavao nemački agresivni rat i osvajanja. Posebno navodi da je Fogel „koristio klasične nacističke stereotipe o Jevrejima kao 'parazitima', 'uništiteljima Evrope' i neprijateljima nemačkog naroda“. 

Nakon sloma Trećeg rajha „nekim čudom“ nije bio krivično gonjen i uspeo je relativno brzo da nastavi profesionalnu karijeru, pa već posle prvih parlamentarnih izbora 1949. ulazi u Bundestag kao poslanik Hrišćansko-demokratske unije, čiji je bio istaknuti funkcioner. 

Posebno je ironično da se u Pariz vratio kao diplomata 1964. godine, kada je postavljen za nemačkog ambasadora u OECD-u. 

Prava poslastica, što se tiče Fogelove biografije, svakako je otkriće nedeljnika „Špigl“ da je učestvovao u prikupljanju novca za bekstvo Alojza Brunera, jednog od najtraženijih nacističkih zločinaca i bliskog saradnika Adolfa Ajhmana, iz Nemačke 1954. godine.

I sad, možete li da zamislite zaprepašćenost, taj šok i nevericu ljudi u Društvu za Jugoistočnu Evropu kada su shvatili ko je čovek čije ime nosi njihova nagrada za novinarstvo? Pošto oni o tome, naravno, pojma nisu imali dok im Ernst nije skrenuo pažnju. 

Ali nije to sve. U ovom društvu ima mnogo ljudi sa sličnom biografijom i istovetnim svetonazorom. 

SOG je 1952. godine osnovao Fric Valjavec, član Nacističke partije i bliski saradnik Karla Haushofera, nacističkog ideologa i mentora drugog čoveka Trećeg rajha Rudolfa Hesa. 

Valjavecu je u tom poduhvatu pomagao Teodor fon Uzorinac-Kohari, izvršni direktor Društva od 1958. do 1967, čovek za koga časopis „Zidosteuropa mitajlungen“ 2014. godine, pod naslovom „Od ustaša do SOG-a – Društvo za Jugoistočnu Evropu i njihov generalni direktor Teodor fon Uzorinac-Hohari“, piše: „Uzorinac-Kohari, koji je bio studentski nacistički aktivista i novinar desničarskih omladinskih novina, otkrio je ljubav prema svojoj hrvatskoj domovini krajem tridesetih godina i priključio se hrvatskom ustaškom pokretu.“ 

Istoričar Aleksander Korb navodi da je Uzorinac-Kohari u NDH otputovao odmah po njenom uspostavljanju 1941. i bio visoko pozicioniran u ustaškoj hijerarhiji gde je bio posvećen pravosudnim pitanjima, uključujući i rasne zakone. 

Korb navodi i da se prisustvo ovakvih ljudi u ovoj i drugim organizacijama može objasniti Hladnim ratom i tadašnjim prioritetima Zapada – oni koji su imali antikomunističke stavove često su dobijali priliku za novu karijeru, bez ozbiljnog preispitivanja njihove ratne prošlosti, i bili su poželjni saradnici zapadnonemačkih institucija. 

Izgleda da nemačke institucije i danas vole ljude sličnog profila. 

„Pohvale koje je o mom radu izneo poslanik Bundestaga Boris Mijatović izazvale su mi nelagodu“, piše Igor Božić u listu „Danas“ opisujući svoje „berlinske dane“.  

Boris Mijatović o kojem Božić piše je poslanik stranke Zeleni u Bundestagu, poreklom je iz Banjaluke i potpredsednik je Društva za Jugoistočnu Evropu, dakle naslednik čestitog Fogela i sledbenik dobrog Uzorinac-Koharija. 

I sad bi čovek rekao „pa da, svakom normalnom bilo bi nelagodno da ga hvali osoba takvog pedigrea“. Ali ne, nije Božiću zbog toga nelagodno. Nelagodno mu je jer je vrlo skroman i „nije navikao na lepe reči“, pošto od „političara u Srbiji uglavnom sluša uvrede, spinove i laži“. A ovaj dobri čovek ga hvali. Preslatko. 

Ali nemojte da pomislite da je čovek „lepog imena“ koje je nosio i komandant Jasenovca zapostavljen u celoj ovoj priči. Iako ga se (za sada) nisu setili kada je nagrađivanje u pitanju, Društvo ga se setilo pri organizovanju onlajn-panela na kojem su učestvovali i Božić i evroposlanik (opet „zeleni“) Vladimir Prebilič. Da parafraziram naslov čuvene televizijske serije – „zelena je nova crna“. 

„Publika je evropska“, naglašava Božić. Koliko je to lepo i uzvišeno! U neka ranija vremena to bi se reklo – arijevska. Skroz u duhu očeva osnivača Društva za Jugoistočnu Evropu, u koji se Božić, izgleda, sasvim lepo uklapa. 

Istina je da Društvo za Jugoistočnu Evropu pokušava da se ogradi od svoje ružne prošlosti. Kao što sam već napomenuo, sklonili su ime Rudolfa Fogela iz naziva novinarske nagrade koju dodeljuju. Na svom sajtu Društvo je objavilo čitav niz tekstova, istraživanja i radova o nacistima koji su ga posle rata formirali, uključujući i one Martensove i Korbove koje sam pomenuo. 

Međutim, lepo je rekao veliki Valtazar Bogišić – „što se grbo rodi, vreme ne ispravi“, a naš narod da „vuk dlaku menja, ali ćud ne menja“. Čestitam Božiću. Zasluženo je.