Kolumna "Politika kao sudbina": Čuvajte se i kad ne donose darove
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Imam dva saveta za ljude koji se nerviraju zbog toga što se ponovo u nečemu radikalno razilazimo sa "uređenim zemljama“ i susedima iz bivše Jugoslavije. Pod "uređenim zemljama“ mislim na Evropsku uniju, a pod susedima na naše neprijatelje iz građanskih ratova devedesetih.
Prvi je da treba ostati savršeno ravnodušan na moralne lekcije ljudi koji su slepi na masakr u Gazi, kao i naroda koji peva Maksu Luburiću.
Drugi je da treba pomno slušati, pažljivo čitati i dugo pamtiti sve što jedni i drugi pišu i govore povodom smrti ratnog komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića.
Ti su saveti samo na prvi pogled protivrečni i međusobno isključivi. Jer ko ne može istovremeno da radi jedno i drugo, bolje da se u Srbiji ne bavi ni politikom, ni obrazovanjem, a kamoli kolektivnim sećanjem.
Niko od nas ne može da zna kako će srpska istorija zapamtiti Ratka Mladića, ali već sada znamo kako ga je zapamtio narod koji veruje da je zahvaljujući njemu izbegao 1941. i Jasenovac. A posle vesti o njegovoj smrti znamo i da narod u Srbiji nije poverovao u ogavnu opozicionu propagandu o "prekodrinskim“ Srbima kao "Poćorekovim potomcima“ i podmuklim, potplaćenim kradljivcima izborne volje građana ove države. Za to se ne moraju naručivati skupa istraživanja, znamo šta ovaj narod o tome misli po tome kako je reagovao na vest o smrti Ratka Mladića.
A taj narod nije ostao ni slep ni ravnodušan na ratni zločin u Srebrenici. I niko ovde javno ne poriče da su srpske snage počinile taj zločin, ali se samo mali krug ljudi na zapadnim donacijama slaže sa Marinikom Tepić da je odvajanje žena i dece u enklavi i njihov transfer na teritoriju pod kontrolom Armije BiH "početak genocidne namere“.
Na nekom poštenom sudu to bi, u kontekstu evakuacije stanovništva sa zaraćenog područja, pre bio dokaz nepostojanja genocidne namere, o čemu vredi čitati u izdvojenom mišljenju gospođe Nijambe (https://www.irmct.org/sites/default/files/case_documents/210608-appeal-judgement-JUD285R0000638396-mladic-13-56-en.pdf).
Povezane vesti
Reč je o preglasanoj predsednici Žalbenog veća koje je odlučivalo o sudbini Ratka Mladića, koja je tražila da se u konačnoj haškoj presudi srpskom komandantu napiše da u Bosni nije izvršio nikakav genocid, kao što nije učestvovao ni u kakvom "organizovanom zločinačkom poduhvatu“. Gospođa Priska Nijambe iz Zambije u Hagu je prvo nadgledala zakonitost rada sudija i tužilaca Tribunala za Ruandu. To iskustvo ju je naučilo da razlikuje pravi od lažnog genocida, za koji su Srbi u Bosni i Hercegovini u zapadnom javnom mnjenju optuživani čim je u toj YU republici 1992. izbio građanski rat, što će reći, nekoliko godina pre masovnog ubistva ratnih zarobljenika u Srebrenici. Ona nas je podsetila i da su sudije u Hagu svesno ignorisale tvrdnju glavnog haškog demografskog eksperta, Eve Tabo, da su vojnici Armije BiH činili 70 posto žrtava u Srebrenici i da su Mladićeve sudije sve srebreničke žrtve proglasile za civilne. Možda da bi prokrčile put unapred zadatoj presudi za genocid?
Nije dokaz moralnog bankrotstva podrobno se upoznati sa ovim činjenicama. Zločin je zločin i ne sme se poricati.
Naši "vesternizatori“ odnedavno besomučno citiraju Vuka Karadžića o zločinima Karađorđevih ustanika nad muslimanskih stanovništvom u Sjenici 1809.godine: "Istina je da je ovo sve sramota za Srbe, ali je bilo sramota činiti, a kad je već učinjeno, u istoriji ne valja ga kriti”. Te reči se ne smeju poricati. Uopšte nije bitno što na tom Vukovom zapisu slavodobitno insistira neko ko misle da je Kosovo “slavska tema” irelevantna sa stanovišta “pravih” srpskih nacionalnih interesa čiji je najbolji tumač Brisel.
Jer to Vukove reči ne čini manje istinitim.
Ali mora da ima nekog moralnog zločina i u preuveličavanju zločina, zar ne? Pogotovo kada mu je u pozadini politička namera, a prethodnica hitlerizacija Srba i Srbije kao balkanskih monstruma i kasapina.
Kad je general Mladić u pitanju, gospođa Nijambe je u Hagu posebno insistirala na činjenica da nema niti jednog dokaza da je komandant Vojske Republike Srpske znao za osvetničke zločine pripadnika srpskih jedinica nad Muslimanima posle iznenadnog pokušaja proboja 28.divizije Armije BiH. I da pogotovo nema niti jednog dokaza da je izdavao naređenja da se vrše zločini nad zarobljenim Muslimanima. Ona podseća na činjenicu da se i Tužilaštvo u Hagu složilo da je ubijanje zarobljenika počelo nakon što je Mladić napustio Srebrenicu i došao u Beograd, radi sastanka sa pregovaračima UN, posete bolnici i prisustva venčanju. U Dobanovcima je sa Ujedinjenim Nacijama dogovarao razmenu srpskih i muslimanskih zarobljenika po principu „svi za sve“.
I tako dalje, i tako dalje. Greši svako ko se ne pomuči da pročita izdvojeno mišljenje predsedavajuće Žalbenog veća, bez obzira na to što je preglasana. Greši jer mora da zna da je u Bosni i Hercegovini zabranjeno biti gospođa Nijambe. Znamo to jer je pre dva dana 55 hiljada građana Republike Srpske krivično prijavljeno što misli isto što i glavna sudija u Mladićevom žalbenom postupku!
Povezane vesti
Ili što samo izrazi saučešće porodici Ratka Mladića.
Ali kad je sve tako, zašto bismo slušali, čitali, beležili i pamtili sve što o nama kažu oni koji nam dobro ne misle?
Iz predostrožnosti i drugih, pedagoških razloga. Jer je prepoznavanje neprijateljskog narativa važno i onda kad od neprijateljskih velikih sila pokušavate da napravite poslovne partnere ili nove saveznike. Kao što je važno da znate ko ste i kako ste postali to što jeste, i da to nikada ne izneverite.
Isplati se proveriti kako su vodeći zapadni mediji propratili vest o Mladićevoj smrti. Kako su, na primer, objasnili činjenicu da je „genocidni zočinac“ potomak "zaklanog naroda“? Evo kako: u Vašington Postu novinarka Asočijeted presa Jovana Gec objašnjava da je još kao dete "zadojen nacionalizmom“ jer su mu "Hrvati“ ubili oca. Prvi novinar koji je na srbofobiji napravio karijeru i još 1993. zaradio Pulicera zove se Roj Gatman i poučno je ponovo ga videti u akciji. Zašto je Mladić ratovao? Zbog vekovne mržnje, "okrivljavao“ je ustaše za smrt oca i još 40 članova porodice. "Okrivljavao“, jer možeš li genocidašu verovati na reč? Otac mu je poginuo u "prepadu na selo Bradina“. Čijem "prepadu“, ko je tu, zadojen mržnjom, koga napadao? Kod Gatmana to nije jasno, ali je jasno da je i Ratkov otac, komandant partizanskog odreda koji je poginuo pri završnim operacijama oslobađanja zemlje, ratovao na strani „komunista“.
I Njujork tajms se slaže da je Jugoslaviju uništio srpski nacionalizam, i tamo je Neđo Mladić u pripadnik "komunističkog“ otpora.
Komunista zadojen srpskim nacionalizmom, može li gore? Može, ako još gaji i vekovnu mržnju protiv prozapadno nastrojenih Hrvata! Nema bodova za ratno siroče, ako je srpsko, i skromno poreklo mu očas postaje sumnjivo i nekako zlokobno. A hrvatski nacionalizam je, dabome, bio samo odgovor na Miloševićevu Veliku Srbiju!
A čega u vodećim zapadnim listovima nigde nema? Nema traga da je trideset godina Haškog tribunala, hiljada i hiljada svedoka, stotina hiljada dokaza i protivdokaza, bilo šta promenilo u odnosu na početne premise antisrpske propagande u službi antisrpske politike Stejt departmenta. Nema ni traga ekskulpirajućim sudskim dokazima, nema ni traga zločinima hrvatskih i muslimanskih snaga, ni pomena brda dokaznog materijala protiv Rasima Delića, Ante Gotovine, Agima Čekua... Ostala je samo početna premisa: da su Srbi poludeli od nacionalizma, glorifikatori izgubljenih bitaka skloni samoviktimizaciji, glavni krivci za bratoubilačke ratove u kojim je nestala bivša Jugoslavija.
Isto, uzgred budi rečeno, kao i u nekim domaćim medijima koji decenijama žive od zapadnih donacija "za razvoj srpske demokratije“, i u nekim domaćim političkim krugovima pod jakim stranim uticajem, rešenim da Srbiju prevedu u „uređeni svet“. Isto besomučno ruganje Srbima koji, umesto da se "suoče“ sa svojim zločinima, "nariču“ nad svojim tragedijama.
Srbi dakle pate od kompleksa žrtve, od svog su stradanja napravili profesiju, izveli su samoviktimizaciju sa kojom su dosadili i bogu i svetu...
Podudarnost tih narativa nije ni slučajna ni bezazlena. Zajedničko im je to da za njih istorija nije živa stvar. Zapravo ne postoji, sem kao retorička batina za tući neistomišljenike Zapada.
Za jedne heroj, za druge zločinac, general nam je ostavio poučnu lekciju za kraj.
Komentari (0)