Kolumna "Politika kao sudbina": Punoletstvo i prokletstvo jednog intervjua

Povodom prošlonedeljne, sada već splasle afere oko nesuđenog predsednikovog duela na N1 sa evropskim parlamentarcem po imenu Goci, kolega Filip Rodić duhovito je proglasio “punoletstvo” čuvenog intervjua koji je list Politika u aprilu 2008. objavio sa tadašnjim predsednikom Srbije Borisom Tadićem.

Silno sam ponosna na taj intervju koji je pre 18 godina u Srbiji žestoko uzburkao političke duhove. Ali čime ih je uzburkao i zašto je to i danas bitno? Šta je tako razbesnelo predsednika i njegov kabinet da su od Politike zahtevali da već obavljeni i snimljeni razgovor - ne objavljuje?

Kardinalni greh autora intervjua, Vladimira Radomirovića, bio je u tome što je verno preneo sadržinu razgovora koji je učtivo i profesionalno vodio sa predsednikom Republike. I što je tokom razgovora  predsedniku postavljao potpitanja i u ponečemu se sa predsednikom nije složio, ili ga je pomoću fakata ispravljao. A, da, greh mu je bio i to što je sa trake verno preneo i upadice predsednikovog savetnika za medije.

U sve to čitalac se može uveriti klikom na link iz Politike (https://www.politika.rs/scc/clanak/39315/zasto-sam-pisao-politici).

Sve to danas zvuči rutinski, obično i očekivano, ali u aprilu 2008. bilo je upravo spektakularno, kao da je bomba pala. A tadašnja “stručna javnost”? Konsternirana! Cela proevropska i prodemokratska novinarska elita se zgražavala, hoćeš B92 ili Bi-bi-si na srpskom, hoćeš Prvi program Radio Beograda ili FPN. Carovala je unisonost, zavladala je opšta sloga. Opozicionih medija tada, uostalom, nije ni bilo, sem ako ne računamo moćni Radio Fokus ili Pečat.

U stvari, svi koji su imali priliku da javno nešto kažu, svrstali su se protiv kolege novinara, a uz predsednika Republike.

To ne prestaje da me fascinira ni danas, kada taj čuveni razgovor sa predsednikom stiče punoletstvo. Malo, malo, pa se u našoj branši desi nešto zbog čega ponovo sa istom nevericom pročitam tekst koji je o Tadićevom intervjuu Politici objavilo Vreme. To je onomad bio inteligentno uređivan list koji je ozbiljno shvatao rat, čuvao nivo i gajio učtiv ton, još jedan beogradski časopis koji me godinama trpeo kao “krme u Teheranu”. Svi u blatu, a mi u belim rukavicama, tako je nekako legendarni urednik Dragoljub Žarković bodrio redakciju i sumirao svoju uređivačku politiku.  

Takav je bio i ton kojim je komentarisana afera Tadić u Politici (https://vreme.com/vreme/stenogram-iz-predsednistva/). O intervjuu su se svi sagovornici Vremena izražavali sa učtivim gađenjem, i tu se savršeno jasno vidi kakva su u našoj štampi tada bila vremena i običaji, i u šta se elita klela.

Primera radi, Danica Vučenić sa B92 i Neda Todorović sa FPN složile se se da intervju “liči na zapisnik sa saslušanja” (Vučenić) i “stenogram ispitivanja okrivljenog u policiji” (Todorović). Mora da je profesorka i studente tada učila da “nijedan ozbiljan list ne bi sebi dozvolio takav tretman predsednika države” jer je to “ekscesni presedan” (kao da postoji presedan koji nije eksces). Mora da ih je učila i da predsednikov savetnik za štampu ima pravo i dužnost da “ne dozvoli” objavljivanje dela intervjua koji savetnik smatra “spornim”, nema veze što se desio i što je na snimku zabeležen. Ipak je reč o predsedniku Republike, on valjda zato i ima savetnika, da cenzuriše medije! Jer po njoj, Vladimir Radomirović nije postavljao pitanja, već “isleđivao” predsednika. i to na “neprimeren, omalovažavajući način”.

Ko bi iz današnje perspektive pogodio da je na Fakultetu političkih nauka tako cenjena institucija predsednika! I kakva ambicija da se cenjeni predsednik zaštiti od novinarskih pitanja! Po Vremenu iz 2008, važnoj ličnosti se mora dozvoliti da iz svojih odgovora “izbacuje šta želi” ili ubacuje ono što smatra značajnim jer to “autorizacija” tobož podrazumeva – iako ne podrazumeva..

Po Vremenu iz 2008, postoji nešto što se zove “dopuštena forma konfrontirajućeg razgovora”, i iz te zamišljene “dopuštene forme” niko nije smeo izaći, jer “institucija”!. A ako novinar već mora da se u nečemu suprotstavi predsedniku, makar i oko činjenica, Vreme je mišljenja da se “taj deo razgovora” mora obaviti na nekom drugom mestu, a ne pred čitaocima! Nipošto da  čitalac sazna šta se zaista dešavalo za vreme intervjua. Toliko je list brinuo za političku dobrobit predsednika. Pardon, za javni interes.

E tako se u novinarstvu radilo pre nego što su se na vlast vratili zli “preobučeni radikali” i uništili slobodu štampe iz zlatnog proevropskog doba.

Znam da cinizam ne pomaže i da žalosno stanje štampe u Srbiji onog vremena nije opravdanje za žalosno stanje štampe u Srbiji ovog vremena, makar je danas više opozicionih medija nego onda. Ali slaba vajda od toga da lažemo sebe i druge. Bivši predsednik nije imao moć kakvu ima sadašnji predsednik, ali je nad štampom i te kako imao moć. Ta moć nije toliko proisticala iz straha od predsednika, koliko iz želje da se predsedniku ne nanese neka šteta, da mu se ne umanje šanse u trci protiv političkog protivnika. I tu se nije bog zna šta promenilo, ista briga za predsednika u dobrom broju medija vlada i danas, nova je samo mržnja u opozicionim, 

Svi volimo da citiramo ono “ne slažem se sa tvojim mišljenjem, ali ću se boriti za tvoje pravo da ga izneseš”. Ima ljudi da se bez trunke samosvesti tako busaju u grudi, nije ih sramota ni da dodaju ono Volterovo da će se “do smrti” boriti za to tuđe pravo.

Ali šta se vidi na javnoj sceni, na gradskom trgu? Mnogi se bore za pravo da kažu šta misle, i za to zaslužuju pohvale. Ali kad se neko poslednji put zaista borio za politička prava onih čija mišljenja smatra pogrešnim? Ko je na ulici dobio batine da bi njegov politički protivnik mogao da uzvikuje parole koje mu paraju uši?

Nije niko.  

Zato niko nema pravo da sa gađenjem gleda u tuđem pravcu. A kamoli da se prvi baci kamenom.