Kolumna Velike iluzije
Komentari
08/06/2026
-14:21
Kada se malo razgrnu istorijske sveske, nađe se interesantan podatak:
Čuveni intelektualci, koji su podržavali različite totalitarne režime (Hajdeger, Breht, Šo, Sartr, Paund…), radili su to u najboljoj volji i sa besprekornim namerama. I uvek uz isto objašnjenje - zbog slobode i pravde.
Takođe, nije bilo revolucije, a gotovo sve su prethodile totalitarizmu, a da nije imala isto pogonsko gorivo, potragu za - slobodom i pravdom (plus istinom).
Drugim rečima, iracionalno, svedeno na opšta mesta, na prazninu “konačnih istina”, uvek je pokretalo velike društvene nemire, igrajući na emociju, i uz jasno odbacivanje, poništavanje, racionalnosti kao načina da se bilo šta reši.
Upravo zato je Lešek Kolakovski svojevremeno zabeležio:
“Ako revolucija uspe, to nije uprkos, već zbog, "iracionalnosti“ ponašanja aktera; energija koja je potrebna, ako revolucionarni pokret želi da pobedi, ne može se mobilisati bez moći iluzija, varljivih nada i neostvarljivih tvrdnji.
Stoga je uspeh revolucije neizbežno lažan i dvosmislen; revolucionarni pokret može uspeti u smislu nametanja svoje volje društvu, ali uvek ne uspeva u smislu da je nesposoban da održi svoja obećanja i ispuni očekivanja koja su neophodna komponenta njegove energije.
Povezane vesti
Nijedna revolucija nikada nije uspela, a da gotovo u samom trenutku pobede nije donela gorko razočaranje.”
I ako je sve ovo poznato, a poznato je, ostaje pitanje - zašto se toliki broj njih, danas, u Srbiji (a i u svetu), ipak okreće iracionalnom, bez obzira na sopstvenu sposobnost da izračuna koliko je dva plus dva, a samim tim i da sagleda koje su očigledne i realne posledice takvog ponašanja.
I niko ne može da mi dokaže da je samo politika razlog zbog kojeg deo društva, primera radi, svakodnevno bukvalno cinkari sopstvenu zemlju onima čija agenda nikada nije bila da Srbija uđe u EU, već sasvim obrnuto (i to obrnuto je vrlo transparentno), da nikada ne uđe u EU.
Takođe, ne postoji nikakvo političko objašnjenje (ako političke poteze razumemo u smislu njihove koristi za onog koji ih čini), za toliku poplavu seirenja nad akcijom crnogorske policije posle koje je pun avion srpskih državljana vraćen iz Tivta.
I sve da je ta ekskurzija Vučićevih pristalica bila greška (a on sam je rekao da jeste bila), šta, osim otkačenih emocija i iracionalnog zanosa, objašnjava oduševljenje “porazom”, “packama”, i još jedim “kažnjavanjem Srbije”.
Niko, u Srbiji, nikakvu korist od toga nema, pa sve i da se dogodi da, zbog Tivta, EU protera Vučića iz Evrope na Mauricijus, kao Englezi svojevremeno Stojadinovića.
Niti bismo posle toga brže u EU, niti bi nam bila skinuta davno stavljena etiketa “remetilačkog faktora” kojeg treba bez prestanka kažnjavati, ucenjivati i vraćati na početak.
Povezane vesti
Da sve bude još gore, ludilom na koje toliki pristaju, samo odlažemo (i to zauvek), mogućnost da postanemo normalna zemlja, a normalne su isključivo one koje se, u tome šta rade, u sistemu koji neguju, oslanjaju na racio.
I opet Kolakovski:
“Strasti koje deluju u političkim procesima - plemenska ili nacionalna osećanja, zavist ili želja za moći, želja za pravdom, slobodom i mirom, identifikacija sa ugnjetavanima - mogu u nekim uslovima proizvesti neizlečivo, individualno ili kolektivno, slepilo i samim tim nemogućnost racionalnog delovanja.”
Istorija ovde ispravlja Lešeka, jer jasno pokazuje da se ovo slepilo dešava ne u “nekim uslovima”, nego gotovo u svim.
Jedan od razloga za to, prema pojedinim istraživačima, leži i u tome što “kolektivno slepilo”, koliko god to zvučalo kontradiktorno, mnoge pojedince, koji ga priželjkuju i proizvode šireći “iluzije, varljive nade i neostvarljive tvrdnje”, suštinski, ne košta ništa.
Oni, u to što rade, ulažu samo virtualno, dakle nulu, pa je na kraju i cena, za njih, takođe nula.
Hoću da kažem da će, kada sve ovo prođe, i završi se ovako ili onako, razni glumci i dalje da glume, profesori da predaju, javni intelektualci da seruckaju o svemu, “nezavisni” novinari da lažu… i nikom ništa.
Niko od njih neće odgovarati za to što nas je terao u iracionalnost i u još jednu revoluciju čiji bi kraj bio novo “gorko razočaranje”.
Zato, za sve koji bi da ostanu normalni, postoji samo jedan recept, toplo ga preporučujem:
Ne čitajte Majića, čitajte Kolakovskog.
Komentari (0)