Kolumna Rasprodaja gneva
Komentari
04/05/2026
-08:00
Od trenutka kada je gospodin Mađar pobedio u našem susedstvu, razmišljam o jednoj stvari, bez ikakve želje da donosim konačne sudove.
Mislim, dakle, da li je moguće da je isti taj gospodin bio ljubomoran na svoju ženu, njenu karijeru, te je onda odlučio da je namesti, i da namesti sopstvenu stranku, i čoveka čiji je pulen bio?
Kako je ovaj svet velika veš mašina, i sve se u njemu da oprati, da li je moguće da je, posle toga, svima objasnio da mu je borba protiv korupcije važnija od žene, stranke, lidera, Boga, nacije... i potom lagano pobedio u krstaškom ratu protiv korupcijskih nevernika, uz obećanje da niti jednom neće ostati glava na ramenima.
O svemu tome sam mislio zato što me je toliko prijatelja pitalo - kako su u Mađarskoj mogli da glasaju za druga Mađara, a on prodao sopstvenu familiju, prijatelje, drugove, sve.
I kako je vreme prolazilo, sve mi je jasnije bilo da uopšte nije nemoguće da se to desi, i da ljudi i za takvoga mogu mirno glasaju, jer su ljudi, generalno, u Mađarskoj, koliko i u Srbiji, u Americi, koliko i u Aziji, uvek, bar malo, željni krvi.
I vole da vide pad. Hoće da uživaju u tuđoj propasti. Milo im je da prisustvuju tuđim mukama. Uvek su ih privlačile lomače, krstovi sa raspetima, javna pogubljenja. Nije ona baba koja je bacila grančicu na lomaču na kojoj je bio Jan Hus (o sancta simplicita), izuzetak, ona je pravilo.
Raduju se ljudi kada neko uspešan propadne, kada bogataš osiromaši, onaj koji je na vlasti s nje padne, kada se srećan unesreći.
Povezane vesti
Sve im to dođe kao neka nadoknada, i to im se čini pravična, za sopstvene neuspehe, promašaje, padove, za osećaj nedovoljne uvaženosti, za sve ona priznanja koja su izostala, samo zato što ih nisu razumeli, ili su gurali svoje, a lošije.
Neko mora da im bude kriv, za loš posao, malu platu, odvratnog šefa, ženu (muža) i decu koja ih ne podržavaju i ne razumeju, a stalno nešto traže, i stalno im je malo.
I sve je to manje više razumljivo, ali ipak je to onaj deo koji se hajkama priključuje, koji ih ne inicira, nego se prosto pridruži, povuče ga ta sila, i on je prati, sve dok ga ona i vodi.
Ako mu ponudiš krivca (čak i apsolutno nekonkretnog - korupcija, nepravda), on će da ga pojuri. I tražiće okolo, gde ima još. Onih koji su zaradili, obogatili se, napravili političke karijere. Sigurno je da su nešto, nekoga, pri tome prevarili. Juriš.
Petar Mađar je samo iskoristio tu činjenicu, tu silu koja je pokrenula.. I ponudio tuđe glave onima koji su ih tražili. Bilo je dovoljno.
Ono što je interesantno, dok toliki traže paralele, jeste da je i u Srbiji glasan poziv za lov na veštice i glave, ali i da ga organizuju oni kojima i nije nešto strašno loše u životu. (Kako je tačno to izgledalo u Mađarskoj, ne znam, ali mi se čini da ni drugu Mađaru nije bilo preterano loše).
Profesori univerziteta, kojima nije loše, glumci, kojima nije loše, režiseri, kojima nije loše, umetnici i intelektualci, kojima nije loše, novinari, kojima nije loše, "javne ličnosti", kojima nije loše, ludaci na mrežama, kojima nije loše...
Povezane vesti
Viša srednja klasa, kojoj nije loše; koja, pri tom, nikada nije bežala ni od korupcije, ni od nepotizma, pogotovo ne od principa "ja počešem tvoja leđa, ti počešeš moja", (svako ko je video Gruhonjićev "doktorat" zna o čemu pričam, baš kao i svako ko je video kako FDU neguje "porodične odnose"); i koja je odavno zauzela ozbiljne pozicije u tom akademsko-kulturnom prostoru, i smatra da je svaki pokušaj ulaska na njihovu "teritoriju" neprijateljski čin (dolazak stranih univerziteta, na primer).
Pripadnici tog kruga misle da su najbolji deo društva, onaj koji je još Latinka Perović nazvala "Dominantnom i neželjenom elitom" (u prevodu: Divni mi, iznad svih, i jadni mi, neće nas stoka), što više predstavlja dijagnozu, iza koje se krije narcisoidni poremećaj ličnosti, nego naslov knjige.
Opet, iz te predstave o sopstvenoj, a nepriznatoj veličini i važnosti, proizilazi zatim i prezir prema svima nad kojima pripadnici posvećenog elitnog kluba "dominiraju", a ovi ih "ne žele".
Taj prezir onda podrazumeva i jasnu potrebu da se oni s druge strane unize, proglase bezvrednim, diskvalifikuju, dehumanizuju, ponište, što je, opet, jasan i neophodan korak ka onom "konačnom rešenju" koje elita priželjkuje.
Ideje o jurenju protivnika po ulicama, dinstanju, pečenju, bacanju u reke, zatvaranju, vešanju, katranu i perju, stigle su, u javnost, direktno sa univerziteta, iz krasne akademske zajednice.
Hejterski način govora i željena surovost u načinu ophođenja nisu, bar ne u Srbiji, uveli nikakvi nepismeni varvari, nego oni koji tvrde da su sam krem de la krem društva.
Mržnja je njihov direktni proizvod, raširen preko medija koji su slobodu i nezavisnost pobrkali sa političkim aktivizmom, i koji su pristali da tu mržnju pumpaju, pretvarajući se u propagandne štabove svake ideje koja vodi ka konačnici i skidanju glava.
Jedna te ista lica, na jednim te istim medijima, ponavljaju jedne te iste rečenice - o hulji, nepomeniku, gadnim ćacijima, ološu, nepismenima, iskonskom zlu, neljudima, bednicima, bolesnicima... uz najavu kaznenih mera koje sve te čekaju, od vešanja, do zatvaranja i zabrane.
I nije tu spiralu mržnje, taj način ophođenja, pokrenuo Vučić, pokrenuli su sve to profesori, umetnici, novinari - oni kojima ništa specijalno loše nije bilo, ali su smatrali da to nije dovoljno i da im se mora dozvoliti da dominiraju, u svakom segmentu društva.
Izbori, konkurencija, takmičenje idejama, programima... ništa od toga njih, u suštini nije zanimalo, niti ih zanima.
Jedni hoće, na večnu upravu i u svoje vlasništvo - Univerzitet, drugi - sva sredstva za kulturu, sva pozorišta i neograničen budžet za filmove, treći - sve medije na upravu, pa da oni odluče ko će da se emituje i štampa, a ko ne.
I da bi se to dogodilo, potrebna im je kapitulacija druge strane, njen nestanak sa scene, njeno javno kažnjavanje i poniženje.
Opet, da bi se to ostvarilo, potreban im je i što veći broj onih "žednih krvi" koji će, da oni sami ruke ne bi uprljali, da narativ pretvori u akciju i sprovede egzekuciju svih koji su za egzekuciju predviđeni u velikim govorima pametnih i važnih.
I sve što se trenutno radi, usmereno je ka tom cilju - sabiranju krvožednih, a sa dna kace. Onih koji svoju muku žele na nekome da iskale. Zato im je Dijana Hrka bila toliko važna.
Kao da je čitava Srbija jedna velika Robna kuća gneva, u kojoj oni dominantni, a neželjeni, rasprodaju svoj bes, svima kojima bilo šta u životu fali.
I uz taj bes, ide i kratak kurs, o tome kako ga najbolje iskoristiti, na kome ga iskaliti. Gnev, uz uputstvo za upotrebu. Cena, prava sitnica. Kupci, ljudi koji, zbog svoje nesreće, ovakve ili onakve, žele krv.
Njima se pričaju strašne priče (naslov na Novoj, dan pošto je Vučić najavio izgradnju auto puta: "Put koji će papreno da nas košta"), o tome da ništa nije dobro, da je sve loše i da će da bude lošije (EU će da zamrzne milijarde zbog Vučića), da odavde svi idu (osim njih, pripadnika elite, oni nikako da se mrdnu, pogotovo ne sa pozicija), da propadamo, umiremo, i da, dok ona glava ne padne, nema nikakve nade.
Uz to se, kao rešenje, nikada ne nude neki plan, ili program, nego uvek iluzija, čarolija, neki entitet koji, poput "studenata", nema nikakvu sadržinu, ali koji, baš zato što je ništa, može da bude sve, pa i "istina" i "pravda".
I taj entitet onda pravi front u koji svi moraju da uđu, da mu se podrede, a sve da bi, na famoznoj studentskoj listi, bili ne studenti, ne oni koji "jurišaju na bajonete", nego upravo slatka ekipa koja je sve i zakuvala: profesori, glumci, novinari.
Pri tom, bez obzira na "oblepljivanje Srbije" (to zvuči više kao poziv na duvanje lepka), i tvrdnji da "studenti pobeđuju", niko od kreatora čitavog plana uopšte ne broji da li onih "žednih krvi" ima dovoljno za pobedu na izborima, bez obzira na to što su im obećane glave "dahija".
Ne, nego broje, i nastoje da umnože, one koji bi žeđ probali da ugase posle poraza na izborima.
Njima se danas obraćaju, njima šalju poruke, njih pumpaju, jer za elitu rešenje nije 20, 30 ili 40 odsto glasova na izborima.
Za elitu je rešenje - sve. Od svake pozicije, do svakog dinara.
Bez obzira na cenu, ona je ionako nikada nije plaćala, niti namerava da je plati.
Ima drugih za to, a u slučaju poraza to će im biti i dužnost i obaveza. A ako pitaju - zašto, vrlo lako će da im odgovore:
Zato što nas niste dovoljno želeli.
Nas, dominantne.
Komentari (0)