Kolumna "Kad fazani lete": Radio Edgin

Prekosutra je dan slobode medija. Očekujte gomilu prigodnih vesti, uglavnom apokaliptično intoniranih. Slobode medija nema, reći će mnogi, i to što je ima, ima je navodno manje nego što je nekad bilo, i tako dalje i tako bliže. Takve stvari se ponavljaju, da baš ne kažem repriziraju, svake godine, kao televizijski novogodišnji program. I neka je tako. Ti neki međunarodni dani ovoga i onoga i služe da se prisetimo važnosti ovoga ili onoga.  

Nije, dakle, problem što se u našim medijima oko 3. maja, Dana slobode medija, govori i piše o slobodi medija. Problem je što je ta tema konstantno aktuelna. I ne radi se o samo o slobodi i neslobodi, radi se u funkciji medija kao takvih. I to uostalom nije karakteristično samo za Srbiju. Nije slučajno ni to što Dan slobode medija u ovoj formi postoji zapravo tek od decembra meseca 1993. kad je 3. maja dobio tu “etiketu” od strane Generalne skupštine UN-a, a na predlog koji je podneo Unesko.  

2007. godine Brus Springstin je objavio album “Magic”, što će reći “Čarolija”. Prvi singl i najveći hit sa albuma bila je pesma “Radio Nowhere”, što će reći “Radio Nigde”. Pesnik koji je malo pre UN-ovog proglašavanja Dana slobode medija napisao pesmu o televizoru na kome ima 57 kanala, ali na kojem nema ništa vredno gledanja se ovde suočava s nečim još gorim. Televizijske programe krajem devedesetih, kakvi god bili, barem su pravili ljudi za ljude. Sada, međutim, s radio talasa uglavnom dolazi muzika koju puštaju algoritmi i botovi. Stoga u refrenu Springstin pita: Ima li na tim silnim radio talasima ikog živog? U jednoj od strofa pak kaže kako želi da čuje hiljade gitara, grmljavinu bubnjeva i “milion različitih glasova koji govore na svim jezicima”.  

Svi koji pamte one stare radio-aparate znaju lepotu tog osećanja hvatanja dalekih signala kad nakratko začujemo nekog živog stvora kako govori na nepoznatom nam jeziku, U nekom drugom smislu, međutim, ako premnogo glasova čujemo u isto vreme stvara se kakofonija. U prenesenom značenju, to je ono što danas imamo na medijskoj sceni.

Pisac Semjuel Batler je sedamdesetih godina devetnaestog veka objavio knjigu “Erehwon” što je, je li, “Nowhere” napisano s desna na levo. Prevoditeljka Nada Prodanović je tačno i efektno to “posrbila” u Edgin. S tim izvrtanjem, Edgin na neki način postaje Nigde na kvadrat.  

U mnogo čemu, naša aktuelna medijska situacija je Radio Edgin. Ali lako je tu biti katastrofičan. Treba ipak, možda i tek kontre radi, notirati i neke pozitivne valere. Kod ljudi u Srbiji u velikoj meri još uvek postoji neka skoro dirljiva vera u medije. Važnost i uticajnost medija u političkom životu se rutinski precenjuje što se vidi i iz njihovog broja. U poređenju sa zemljama sa sličnim brojem stanovnika, Srbija uglavnom ima više i elektronskih i štampanih  medija.  

Možda i iz najličnijih mogućih razloga, uvek sam naročito važnim medijskim sektorom smatrao štampane političke nedeljnike odnosno njuzmagazine. Tajna njihovog značaja, gotovo nikad nije u tiražu, a gotovo uvek jest u uticaju. Njuzmagazini često diktiraju teme koje će se posle preko elektronskih medija i dnevnih novina “preliti” u širu javnost.  

Nisam se time bavio sistematično niti egzaktno, ali na osnovu nečega što bismo mogli nazvati kiosk-impresionizam, u poređenju sa drugim zemljama, a u odnosu na broj stanovnika, Srbija ima jedan od najvećih brojeva političkih nedeljnika uopšte. Neki od njih su stari više decenija, onaj najstariji se bliži stotom rođendanu, ali možda je za našu epohu čak i indikativnije to da se još uvek pojavljuju neki sasvim novi. U poslednjih godinu-dve-tri pojavila su se barem dva sa snažnom podrškom, distribucijom i ambicijama.  

Ta dva magazina imaju bukvalno dijametralno suprotne (dnevno)političke pozicije: prvi (po redu osnivanja) se zove Radar, drugi se zove Kompas. Prvi je deo medijske grupe u kojoj su i dve televizije (N1 i Nova), kao i dnevni list Danas te tabloid Nova, a okuplja autore i kolumniste koji vrlo ažurno i direktno kritikuju i napadaju aktuelnu vlast. Drugi je okupio ljude sa kontra pola društvenog spektra. U celoj toj konstelaciji, međutim, meni su najzanimljivija imena tih medija. Šta je zajedničko radaru i kompasu? Radar je izvorno termin odnosno skraćenica koja potiče iz engleskog jezika, a referiše na radio detekciju i domet te predstavlja naziv aparata koji uz pomoć radio talasa određuje položaj, brzinu i smer kretanja objekata. Kompas je pak navigacioni instrument koji uz pomoć magnetizma pomaže u određivanju strana sveta.

Uglavnom, ljudi i oko jedne i oko druge redakcije poručuju svojoj publici: mi smo kao društvo izgubljeni, a uz našu pomoć možemo lakše da se orijentišemo. Neko ciničan bi rekao: to osećanje izgubljenosti, to je jedina stvar u kojoj se ta dva socijalna pola slažu. S druge strane, a bez ikakve ironije, to nije nužno malo i nije nuženo obeshrabrujuće. I taj sitni konsenzus može da biva nekakva osnova. Čak i ako nemamo slogu oko pravca kretanja svi bismo morali da znamo gde je sever, a gde jug, gde istok, a gde zapad.   

Vratimo se na Dan slobode medija. U krajnjoj liniji, najvažnije je da mediji ljude još uvek interesuju i da ih ljudi smatraju značajnim, a u Srbiji deluje da je tako. Daleko od toga da su stvari idealne, ali iz perspektive medijskih insajdera bolje da se raspravlja o onome o čemu se raspravlja, nego da govorimo o potpunoj marginalizaciji i beznačajnosti medija. Reklo bi se, ovo danas, ako je i loše, ipak je popravljivo.