Kolumna "So na ranu": Samuraji
Komentari
02/06/2026
-12:19
Ne mogu, evo, da se setim ničeg što je tako strašno i tako duboko preplašilo komunizmom zatrovani deo srpstva kao što je komad tkanine od kamilje dlake koji se u hrišćanskom, a pre svega u pravoslavnom svetu, čuva kao najveća svetinja stotinama godina unazad i zbog koga u kilometarskim redovima već danima Srbi demonstriraju da se čuda, pa i ono najveće - srpska sloga - ipak dešavaju.
Pojas Presvete Bogorodice, relikvija koja se posle šest vekova vratila u Srbiju, a koja je, prema crkvenom predanju, u srpske ruke dospela 1330. godine posle pobede srpske vojske nad Bugarima u bici kod Velbužda, i koju je car Lazar nešto kasnije predao manastiru Vatoped na Svetoj gori, podseća nas da Srbe nije uspelo da uništi ni kasnijih 500 godina stradanja pod osmanlijama, ni ne tako davnih 70 godina pod komunističkom diktaturom, i kao što neće ni ovih potonjih godinu i po dana besmisla koje neki preterano i prebrzo opisuju kao najgori deo srpske istorije u kome se Srbija podelila kao nikada pre.
Nije to, naravno, ni blizu naših najvećih nesreća, pa čak ni podela. Samo što je dosadašnja istorija prolazila kroz filter istorijske distance, pa smo na ocene, analize i mišljenja o događajima poput ovih u kojima se još nalazimo, čekali godinama i decenijama, kada je na njih moglo da se gleda hladne glave. Sada je na "istorijsku distancu", kao i na sve u našim životima razvoj tehnologije uticao tako da istorijska distanca danas traje onoliko koliko je potrebno da se napravi jedan instagram post. A za mudrost je, ipak, potrebno vreme.
Makar to bila i ova jedna godina koliko je prošlo od poslednjeg našeg Vidovdana, kada su mnogi požurili da ona dva skupa, na Slaviji i pred Skupštinom, imenuju krunskim dokazom tvrdnje da je Srbija nepovratno podeljena. I da se iz te podeljenosti, koja liči na onu od pre 80 godina, nema kuda drugo nego stranputicom kojom je krenula i tada. Međutim, ko je hteo i umeo da čuje šta se toga dana poručivalo sa ta dva skupa, mogao je još tada da vidi da i oni kod Skupštine i oni na Slaviji o suštinskim pitanjima za opstanak nacije misle isto. A evo, nismo dugo čekali ni na onaj red pred Hramom svetog Save koji to potvrđuje.
I sasvim je očekivano bilo i da ova demonstracija onoga što se naziva "živom verom", a pod čim se podrazumeva život u skladu sa onim što se propoveda, izazove uznemirenje, pre svega onih koji su postali sinonim za nevernike, ne zato što ne veruju u Boga, nego zato što ne veruju ni u šta. Pa, zar nije komično, u najmanju ruku, da oni koji su decenijama bezumno trčali sa metalnom šipkom u rukama u čast lažnog rođendana svoga vođe u čiji se identitet takođe ne mogu zakleti, isto kao što danas njihovi potomci trčeći pohode "hram demokratije" u Briselu, nazivaju zatucanima i sujevernima one koji svojim hodočašćem pokazuju posvećenost i doslednost u svojoj veri. Nije to samo ideološko i religijsko razmimoilaženje. To je razmimoilaženje u poimanju slobode zbog koje se, navodno, sve ovo radi poslednjih godinu i po.
A sloboda traži red. Ne disciplinu, sa kojom često mešaju red. Jer, discipline ima i u zatvorima, ali nema slobode. Srbi, na sreću, nisu disciplinovan narod. Ali jesu slobodan. I ta sloboda kod Srba se često manifestuje kao jedna infantilna razbarušenost. Srpska nedisciplinovanost nepravedno je potcenjena i ozloglašena osobina, čak i od strane samih Srba. Mi smo, kao narod, u toj svojoj infantilnosti i neprihvatanju sebe, skloni fascinaciji disciplinom i disciplinovanim narodima, kao što su Nemci ili Japanci. Zato što smo pogrešno učeni da je disciplina odraz superiornosti.
Sećam se kako su neke moje kolege, koje su u vreme one nuklearne nesreće u Fukušimi izveštavale odatle, bile zadivljene ponašanjem Japanaca u toj nesreći. U zanosu su prepričavali kako Japanci disciplinovano stoje u redu jedan po jedan sa malom flašicom u rukama da bi utočili dozvoljenu količinu vode za piće, kako se niko ne gura, ne gunđa, ne kuka, niko nikog ne smara svojom brigom, nesrećom ili strahovima, samo ćute, stoje i ljubazno se jedni drugima osmehuju. Niko ne pokušava da natoči pet balona vode umesto dozvoljene jedne flašice, niko se ne ubacuje preko reda, niko ne preprodaje na gajbici vodu po tri puta većoj ceni, ma ništa od onog čega bismo se mi nedisciplinovani prvo setili. Ta disciplina je posledica njihovog poimanja časti, objašnjavao je taj moj kolega zaneseno, bilo bi sramota da se ponašaju kao mi. Dobro, nije baš tako eksplicitno rekao, ali je baš to eksplicitno mislio.
Povezane vesti
Sećam se da sam posle te ode japanskoj disciplini, na užas čak i nekih svojih prijatelja iznervirano pitala: "A, je li, je l’ su zbog tog svog poimanja časti tri meseca disciplinovano krili da im curi nuklearka i tako ugrozili čitav svet? Ali, važno da su ti pokazali kako se disciplinovano čeka u redu za čašu vode", prosiktala sam iznervirano.
Na tog kolegu mislim ovih dana. I pitam se da li će on u koloni pred Hramom svetog Save umeti da prepozna samuraje koji čekaju da utole tu veliku žeđ. Ili će u tom redu naći već nekog ko se dosetio da bi mogao da preproda svoje mesto u hodočasničkom redu onima što mogu da plate da ne čekaju dugo na susret sa svetinjom. To je onaj koji će mu poslužiti kao dokaz da u tom našem redu ima puno greha. A, baš taj je Bogu najdraži. Taj koji u Boga veruje toliko da se ne plaši njegove kazne, jer zna da je Bog praštanje. Taj je i nama dragocen. Jer je tog teško disciplinovati. I skoro nemoguće naterati da tri meseca krije da curi neka nuklearka koja može da uništi svet.
Komentari (0)