Kolumna "So na ranu": Odlepljivanje

Za vikend su mi uhapsili prijatelja novinara. Dobar, iskusan novinar, bavi se istraživanjem korupcije. Išao je mirno ulicom i policajci su ga uhapsili. Ovo je već treći put za poslednjih godinu dana. Ništa nije radio, nije nikoga dirao, nije vikao, nije radio ništa protivzakonito, samo išao ulicom, pošao da kupi nešto, i završio u zatvoru. Doduše, nosio je jedan bedž. Na kome piše, pretpostavljate, ono što vlastima ne odgovara.  

I niko živ nije izvestio o tome. Ni jedan jedini medij, niti jedan njegov kolega, nije se pobunilo ni jedno udruženje novinara, ni domaće ni strano. Hapšenje mog prijatelja novinara snimio je neki prolaznik na ulici i da ne bi njega, tog prolaznika koji je snimak stavio na društvene mreže, niko živ ne bi ni znao da u Berlinu, u Nemačkoj hapse novinare zbog nošenja "nepodobnog" bedža.   

A, da, ne rekoh vam, prijatelj mi živi u Berlinu. Zove se Metju Rouz, inače Amerikanac, pisao za razne nemačke novine, a osnivač je i glavni urednik portala koji se zove Brave New Europe. Vrla nova Evropa. Piše o sprezi politike i novca, pre svega u Evropskoj uniji, ali i van nje.  

Uhapsila ga je nemačka policija dok je šetao ulicama Berlina u kome godinama živi. Samo zato što je na onom bedžu koji je nosio bila palestinska zastava. 

Zbog hapšenja novinara u Berlinu i uskraćivanja slobode govora i mišljenja, kao u najgoroj diktaturi kakvima u Nemačkoj i ostatku liberalne Evrope vole da nazivaju Rusiju i Severnu Koreju, i kao nekada kada su na ulicama Berlina hapsili ljude jer su nosili neke druge oznake, nije zatražena hitna reakcija evropskih institucija, nije traženo uvođenje sankcija Nemačkoj, nije se oglasio vatrenim saopštenjem ni jedan nevladin borac za slobode ove i one, ni jedan evroposlanik ili makar liberalni intelektualac.  

Ma, ne reče ni jednu reč ni onaj Nemac, Mihael Martens, poznati novinar Frankfurter algemajne cajtunga, koji godinama unazad, a poslednjih godinu i po baš posvećeno, prebrojava napade na srpske novinare i kritikuje nivo medijskih i drugih sloboda u Srbiji. Jeste, to je onaj što često boravi u Beogradu i bez problema ili, ne daj Bože, hapšenja na ulici dok ide u prodavnicu, piše i govori o srpskom društvu kao represivnom. Ma, onaj što namerava da internacionalizuje "slučaj" Verana Matića i novinara Junajted medije, jer kako reče u jednom od svojih poslednjih intervjua za jedan od tih medija, to je važno da bi se u Nemačkoj shvatilo "šta se Veranu radi" u Srbiji. Da ne pomisle ti Nemci, kojim slučajem, da se Veranu u Srbiji radi isto što i Rouzu u Nemačkoj. Ah, da, pa Nemci ni ne znaju da je u Berlinu uhapšen novinar zbog bedža na majici. Ali, možda će Martens da ih obavesti, čim završi sa Srbijom i Veranovim slučajem i onim što se Veranu u Srbiji radi. A šta se to Veranu radi, već čujem ove naše pakosnike bliske vlasti kako pitaju? Pa, kako šta? Zaboravili ste da je Veran bio prinuđen da postane specijalni izaslanik diktatora da bi se sačuvala živa glava? Šta je sad, ćutite, a? 

Nego, ja tu drobim o Veranovom slučaju, umesto da kažem nešto i o svom. Elem, da ne bih prošla kao moj prijatelj Metju u Berlinu, hoću na vreme da obavestim javnost šta se meni radi. Dobro, ne radi mi se još ništa, ali ako mi se bude radilo, da znate.  

Ali, prvo da priznam. Ja sam za vikend, u po' bela dana, svojom rukom i svojom voljom odlepila makar deset nalepnica "Studenti pobeđuju" sa vrata u zgradi u kojoj živim i bacila ih u kantu. Eto. Rekla sam. One sa vrata od lifta lako sam skinula, ali one sa staklenih vrata ulaza ne mogu da skinem nikako, jer ostaci nalepnica i lepka moraju da se stružu i ribaju. I plakate. Dobro, njih nisam skinula ja, skinuo je neko drugi, ali da me nije preduhitrio, ja bih. Plakati su bili visoko zalepljeni na zidu na kome stoji i zidni sat koji sam ja kupila i koji već neko vreme ne radi jer su se baterije ispraznile i nikom ne pada na pamet da ih zameni, čak ni dok lepi plakate po zidu odmah pored sata. Okej, odlepila sam i nalepnice koje je neko zalepio po sandučićima. U stvari sve je tako i počelo. Iznervirala sam se kad sam videla da je neko izlepio sanduče komšije koji važi za naprednjaka, jer mi je sve ličilo na ono nacističko obeležavanje jevrejskih kuća i radnji pred rat. I možda bih tu i stala da nisam izlazeći iz zgrade videla ulaz preko puta, bez ijedne nalepnice na vratima ili na sandučićima, iako i tamo žive neki ljudi koji idu na proteste i podržavaju studente. E, onda sam se vratila i odlepila. Skroz. Posle sam se uredno prijavila predsedniku kućnog saveta i još nekolicini komšija, i uputila ih da pogledaju kamere u zgradi, ako mi ne veruju na reč. Pa neka odluče šta će sa mnom. Ima plenum, imaju zborovi, neka sude. A Martens i Veran, ako stignu, neka sa mojim slučajem upoznaju nemačku javnost, da znaju šta se ovde dešava.   

A dešava se to da smo kao roditelji skroz podbacili. Deca su nam najbolja, genijalna, nobelovci, znaju sve. I kako se blokira škola, i raskrsnica, i tužilaštvo, i sud, kako radi plenum, kako zbor, kako se prave izborne liste, kako se prave nalepnice, kako se prave veliki skupovi, čitaju govori sa mobilnih telefona, sad su naučili da pišu i memorandume uz pomoć AI, znaju i ko može da im napiše politički program od 400 strana, ma, znaju baš sve. Pa i uprkos svim onim cipelama sa čičak trakama koje su im majke kupovale da se ne bi mučili dok ih obuvaju neki od njih danas znaju da vežu pertle. I trebalo je da sad, pred samo preuzimanje vlasti i svega ostalog u državi, shvatimo da ih nismo naučili da gledaju na sat. Ne bih to ni znala da nisam videla isečak iz nekakvog kviza, gde na ulici voditelj postavlja pitanja prolaznicima i naiđe jedno "naše dete", tu oko 17, 18 godina, ovaj je pita koliko jedan školski čas ima minuta, ona kaže 45, onda je on pita koliko jedan sat ima minuta, ona kaže 30... Ma, ne, ne, jedan sat, koliko ima minuta? Pa, ne znam... Dobro, hajde da prilagodimo to tvojoj digitalnoj generaciji. Kad na tvom digitalnom časovniku piše 54, koliko još minuta fali do punog sata?... Pa, tri?... Dobro, dobro, ’ajmo ovako, ja ću nešto da te pitam, a ti kaži 15. Dakle, koliko minuta je razlike između jednog školskog časa i jednog punog sata... Devojčica bojažljivo izgovori: "Petnaest"... Bravo, tačan odgovor. Na licu devojke se pojavi široki osmeh, uze nagradu i bezbrižno odšeta u budućnost. Svoju. A i našu.  

Ne, nisam ovo prepričala da bih se podsmevala, pogotovo ne deci kojoj mogu da budem majka. Nije mi to uopšte smešno. Smešno mi je da se mi godinu i po prebrojavamo da li nas je više na Slaviji ili pred Skupštinom, a ne vidimo da smo već propali kad one koji će za neku godinu ili deceniju sigurno voditi ovu državu, bez obzira koja politička opcija pobedi, nismo naučili najosnovnijem. Da znaju koliko vremena imaju.