Kolumna "Kad fazani lete": Izdao ih odistinski Nikola Pećinski

Ne bih rekao da je to neko javno primetio, barem na način na koji je javnost do pre koju godinu funkcionisala, ali ovog leta Beograd ima koncertnu sezonu za pamćenje, koncertnu sezonu kakve, po mom sudu, nije bilo više decenija. Broj svetskih muzičkih zvezda, ali zaista zvezda, koje su svirali u Beogradu u proteklim mesecima, je impresivan i usporediv sa programima u glavnim gradovima drugih evropskih zemalja slične veličine.  

O ukusima se poslovično ne raspravlja, pa poštujem i druga mišljenja, ali meni je vrhunac sezone bio koncert Nik Kejva prošlog petka na Kalemegdanu. Meni je to bio četvrti Kejvov koncert u životu, a treći u Beogradu. Bio sam u Areni 2017, pa na 2024 na platou Geozavoda i napokon sada na Kalemegdanu. Svi su konceti bili odlični i svi su bili različiti, ali taj umetnički aspekat spada u neki tekst drukčijeg žanra. Ovde želim tek da ponudim jedan utisak koji me, usprkos svemu, iznenadio. Naime, makar takvih ljudi i nije bilo previše, bilo je očito i onih koji su došli na Kejvov koncert misleći da dolaze na tribinu Proglasa.  

Jedan stari Žižekov tekst o filmu "Matriks" potencira koincidenciju da se desilo da on film gleda u bioskopu sedeći u blizini nekog gledaoca koji je pričao sam sa sobom. Ja sam se kad je počeo koncert zatekao u blizini grupice sastavljene od trojice sredovečnih muškaraca koji su glasno iščekivali da li će Kejv koncert početi usklikom "Pumpaj!" ili će to ostaviti za kasnije. Sitna bizarnost, pomislio sam, dok nisam notirao da u svakoj pauzi među pesmama sledi vidno razočarenje jer "pumpanja" ni u tragovima. Jedan od trojice, reklo bi se najpripitiji, bio je posebno razočaran, pa je Kejvu na svakih pet minuta poručivao da bi trebalo da jede sopstvene ekskremente, naravno ne doslovno tim rečima. I ne mognem da pobegnem od misli, kako je uopšte moguće da na ovakav koncert neko dođe očekujući političku propagandu? 

Kao što su ljudi skloni da precenjuju sebe same, tako i na svoje zemlje vole da gledaju kao na globalno važnije nego što zaista jesu. Ali opet, zar neko zaista misli da Nika Kejva interesuju srpske unutrašnjopolitičke podele? Ono, čovek je pre Srbije svirao u Hrvatskoj, a posle Srbije u Rumuniji. Teško mi je ipak da zamislim da neko u Hrvatskoj dođe na koncert očekujući kritiku Tompsona, a u Rumuniji sa željom da sa Kejvovog stejdža čuje slogan "Smeši ti se smeši, Laura Koveši".  

Dobro, da se ne lažemo, Nika Kejva su proglasili protoćacijem, dok još nije postojala reč "ćaci". Kad je svirao na platou Geozavoda, neki "aktivisti" su mu uoči koncerta pisali preko zvaničnog sajta, ali je čovek to izignorisao. Neki su očito mislili da će zbog urbanističkih stavova dela svoje publike on otkazati svirku. Stoga su pojedini ponosno i "bojkotovali" taj koncert. 

Ovaj put najava "bojkota" nije bilo. Kalemegdan je ipak stariji od Srpske napredne stranke. Cena karata nije bila simbolična (najjeftinije su bile 6.000 dinara), ali se prema medijskim izveštajima okupilo oko deset hiljada ljudi. I vredelo je svake pare. Osim možda za one koji su zalutali misleći da nastupa Proglas.  

Pred kraj, uoči malo duže pauze pred pretposlednju pesmu "regularnog" dela koncerta, deo publike je počeo da skandira "Pumpaj". Nezahvalno je praviti procene o procentu "uključenih", ali mada se nije radilo o većini publike, bilo je dovoljno glasno da Kejv to čuje. Naslonio je otvoren dlan uz ušnu školjku, kao signal da sluša i rekao nešto tipa: "Pretpostavljam da je ovo bilo nešto pozitivno": Ljudi su se nasmejali i to je bilo to. Ove moje "komšije" su se ponadale da će mu u pauzi pre bisa, nego od organizatora objasniti da treba da kaže kako “studenti pobeđuju” ili šta god, ali bilo je uzalud.  

Da se razumemo, naravno da političko nezadovoljstvo samo po sebi nije sporno. Ali da na koncert Nik Kejva, čoveka koji sa sobom vuče svoje egzistencijalne i metafizičke demone, čoveka koji peva o ličnim tragedijama i sablasnoj romantici, dođeš sa dnevnopolitičkim motivima, to je, rekao bih, i to dosta eufemisitčki, dosta pogrešna procena. Kažem, daleko od toga da je to bilo dominantno osećanje. Više je neposredno oko mene bilo žena kojima su bukvalno suzile oči od katarze i Rusa koji se se šegačili kad je otpevan stih  “the Russian move in”, nego ovih  koji su se osećali izdano i razočarano.  

Pisao sam ovde pre nekoliko nedelja o "totalitarizmu javnosti". U noći s petka na subotu, posle koncerta, razmišljao sam ponovo o tom nekom našem postmodernom totalitarizmu. Simplifikovana kolokvijalna definicija totalitarizma mogla bi biti politički sistem gde se dnevnopolitički odnosi mešaju u apsolutno sve sfere života. Kod nas srećom još uvek postoje javni prostori i događaji gde ljudi mogu da se okupe, a da se ne traži posvemašnja ideološka saglasnost svih prisutnih. Paradoksalno, međutim, potreba za totalitarizmom  kod nekih očito dolazi – iznutra. Oni ni pesme o intimi i ljubavi ne mogu da slušaju, a da im preambula nije "dole Vučić". U poređenju s nekim ljudima ovde ni Katon stariji nije bio opsesivac. 

Moje razočarene koncertne "komšije" lako su se mogli utešiti u vikend noćnom životu Beograda. Uostalom, Nik Kejv, "penzos" koji je 1958. godište demografski se savršeno uklapa u profil Vučićevog glasača. Uostalom, šta očekivati od čoveka koga je iznenadio pad Berlinskog zida, a on je u tom Berlinu u to vreme živio. Radikalne je životne izbore pravio taj stari radikal, Nikola Pećinski, protoćaci takoreći.