Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Postoji nekoliko razloga zbog kojih već danas, a u poslednjoj smo trećini septembra, mogu da kažem da će famozna Studentska lista teško da dobije izbore, pa sve i u referendumskoj atmosferi, kojoj se neizmerno nadaju razni nabeđeni intelektualci.
I ako krenemo od tog poslednjeg, podsetiću da je upravo Vučić prvi ponudio referendum, a to sigurno ne bi uradio da nema neke brojke iza sebe. A ima ih, dovoljno je samo pogledati rezultate poslednjih predsedničkih izbora.
Takođe, za referendum je potrebna mobilizacija, a za mobilizaciju je potrebna ozbiljna organizacija, ozbiljna infrastruktura, što je opet nešto čime on sasvim sigurno raspolaže.
Oni koji su ubeđeni da čitava Srbija gleda N1 i čita Danas, žive u pogrešnom filmu, i raspolažu pogrešnim brojkama.
Samim tim i ideja "nas je više", koju propagiraju oni koji navijaju za Studentsku listu, pogrešna je ideja, zasnovana na pukoj želji da se svaki drugi rezultat, osim pobede, proglasi za prevaru, posle čega bi, valjda, sledila revolucija, svih onih koji gledaju N1 i čitaju Danas.
No, da ostavimo sve to po strani, problem sa Studentskom listom je nešto sasvim drugo i svodi se na onu staru - kada uđeš u pogrešni voz, sve stanice su pogrešne.
Najpre, cela ta priča je, od samog početka, anti-politička, uz jasan prezir prema politici i veru da je ona sama po sebi pogrešna, i da se njome bave pogrešni ljudi, dok oni pravi samo pukom igrom slučaja nisu imali priliku da to rade, a kada bi radili prvo bi politiku ukinuli i vlast dali plenumima, ili nekoj sličnoj kreaturi kojom se kobajagi "suverenitet vraća narodu", a, u biti, ustanovljava totalitarna vladavina izabranih.
Povezane vesti
I, opa, prilika se pojavila, kroz studentske, apolitične proteste, tako privlačne raznim lažnim prorocima u srpskom medijskom i javnom prostoru.
Delom je i iskorišćena, pa je težište političkog života Vučićevih protivnika, u poslednje dve godine, a sve uz pomoć artiljerijske pripreme iz medija i sa društvenih mreža (a opozicija je već dugo njihov talac), prebačeno sa stranaka, i samim tim i iz politike, na razne univerzitete i u akademsku zajednicu, tamo gde su lažni proroci odavno organizovali svoju busiju i u njoj gajili "svoju omladinu".
Problem broj jedan se, prema tome, najkraće može objasniti ovako:
Oni ne misle o potrebama ljudi (što jeste osnovni zadatak svake politike); oni misle da su potreba.
Jedina potreba, i svačija potreba. I da svako ko to ne razume, ili ima neku drugu potrebu, nije ništa drugo nego neobrazovani idiot, da mu je fizionomija drukčija, da je, kako je to kratko i jasno formulisala Svetlana Slapšak, "Šupak", i da i ne treba da ima pravo glasa, ili bilo šta da se tu pita.
Ovo je stvorilo problem broj dva: pripadnici ove "elitne mase", ili "masovne elite", baš kao i svi koji su poželeli, zasenjeni prostotom, da budu deo toga, ušančili su se u duboki rov anti-politike, i iz njega krenuli da pucaju na sve ostale, pa i na Vučićeve protivnike, pa i na one neutralne.
Kada si ubeđen da si ti svačija sve-potreba, dosta nerazumevanja pokažeš prema svakome ko u to sumnja.
Povezane vesti
Da sve bude još gore, u istom tom rovu, u sred bitke, po kratkom postupku su "pobijeni" i oni koji su veselo verovali da je anti-politika divno mesto za izražavanje i sprovođenje romantičarskih nacionalnih težnji, pošto je rov, u međuvremenu, odlučio da mu anti-politka bude građanska (bolje reći boljševički kosmopolitska, za sve narode i narodnosti, za eltine proletere, nema mesta za nacionalne šupke u našim svetlim redovima).
Time je "potreba" postala još suženija, ekskluzivnja, i još gora prema neistomišljenicima, pokazujući da je u stanju da bude nametnuta i silom, i prekim sudom vetiranja.
Problem broj tri: Ubeđenost u to da si baš ti sve ono što nekome treba, ubija svaku želju za razgovorom. Treba ti hleb, a ja sam hleb, ili ti ne treba hleb. Treba ti voda, a ja sam voda, ili ti ne treba voda. Prema tome, ili uzmi šta ti nudim, ili crkni od gladi i žeđi, samo nemoj ništa da me pitaš.
Sve zajedno, Srbijom trenutno tutnji taj od početka pogrešni voz, čiji su putnici sasvim sigurni da će 25. oktobra da stignu na pravo mesto.
Zato i, iz voza, dobacuju, kao što je to uradio Beogradski sindikat "Ko je ćaci, jaja mu na faci", i pričaju u emisijama da je "s jedne strane um, a sa druge bezumlje", pretpostavljajući, valjda, da će takve poruke stvoriti referendumsku atmosferu, i da će Srbi aklamcijom njih proglasiti za svoju jedinu potrebu.
Zašto i ne bi, kada ih neko toliko izvređa i naredi im da veruju samo u njega i ni u koga više, i još im pokaže kako ume sa neistomišljenicima, po kratkom postupku, i odbije da sa njima razgovara.
Šta drugo onda Srbadija da radi, nego da pojuri na takve izbore. I to svi, od onih čije su stranke pomlaćene, preko onih čiji su žreci spaljeni, do onih koji su bili neutralni i poželeli nešto da priupitaju o svojim potrebama, da ne pričam o studentima i profesorima, koji su bili taoci po fakultetima, ili o roditeljima koji su toliko oduševljeni "gejming generacijom", pogotovo kada gledaju kako ovi, po ceo dan, bleje u telefon.
Nema šta, referendum će da bude, do džadža.
A onda će voz, pogrešni, da se zaustavi, na poslednjoj pogrešnoj stanici. I mnogi će da se iznenade.
Komentari (0)