Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Mnogima sve ovo izgleda dosta jednostavno — u zemlji čija je javnost podeljena, dovoljno je da se obraćaš samo svojima, u svakoj prilici, pa i tokom predizborne kampanje, pošto oni s druge strane uopšte nemaju nameru da te slušaju.
I sve bi to bilo super i olakšalo bi posao da nije nekih začkoljica, od kojih je prva: moraš tačno da znaš ko su ti tvoji kojima se obraćaš i šta tačno žele da čuju, odnosno koje su im potrebe.
Ovde pomažu podaci i istraživanja, jer ti daju priliku da, onda, nametneš narativ kampanje, uprošćeno, da pričaš o onome o čemu ti želiš da pričaš (da ne dozvoliš da te protivnik natera da pričaš o onome što njemu odgovara), a da biračima to još i zvuči prijemčljivo i dobro, da ti veruju.
I kada se pogleda srpska scena, nedelju dana pre izbora, dosta jasno se vidi (ako čovek hoće da gleda, a ne da navija).
Vučić je svoju kampanju (temu) okrenuo ka spolja, ka onima za koje tvrdi da ugrožavaju Srbiju, da hoće da joj oduzmu nezavisnost i da je sruše, pa je više vremena posvetio onom "NATO lobisti", koji se Srbima obraća ogrnut albanskom zastavom, nego bilo kom drugom, i čak ga pozvao i na TV duel.
Studentska lista, s druge strane, nije prestala da radi ono što radi od početka. Obećava lustraciju, hapšenja, nove zatvore, a njeni podržavaoci se utrkuju u stavljanju dresinga na tu "osvetničku salatu", pa pominju postizborni revolucionarni teror i razne druge varijante za ispoljavanje gneva nad onima za koje su sigurni da će biti poraženi.
Ovi narativi najbolje govore i o osnovnoj razlici između dve liste. Jedna je politička, ume da čita istraživanja, da se prilagodi, transformiše u kampanji ako je to potrebno.
Druga je "o-ruk" organizacija (i nedovoljno organizovana), antipolitički pokret koji je formiran na emociji i koji ponavlja jedno te isto, jer niti ume da čita, razume, a još manje da bilo šta promeni i prilagodi onima kojima se obraća.
Zašto ova tvrdnja?
Zato što, po svemu što se zna (po našim i stranim istraživanjima), Srbija nije zemlja u kojoj su ljudi spremni na prevelike avanture i rizike.
Više od 50 odsto ljudi u njoj naginje ka centru i još malo nadesno, što znači da su konzervativni u onom smislu koji govori da im je potrebna stabilnost, red i jasna pravila u kojima se kreću.
Po poslednjim istraživanjima, zadovoljnih je više od 65 procenata, dok je onih baš nezadovoljnih 11 odsto.
Takođe, Srbija beleži najveći skok indeksa sreće na svetu u poslednjih desetak godina. Ljudi prijavljuju bolji subjektivni osećaj nego pre jedne decenije. Zato je, po tom indeksu, na tridesetom mestu na svetu (od 136 zemalja), dok su mladi, po istoj računici, na trećem mestu po indeksu sreće u svetu.
I sve bi to moralo da kreatore kampanja i njihove stratege vodi u određenom smeru.
Kod Vučića se to jasno vidi, jer je njegova poruka: neko hoće da vam oduzme stabilnost, mir, napredak, zadovoljstvo i sreću.
Pritom je birače oslobodio onog balasta eventualnog sukobljavanja sa "našom decom" i ponudio im drugog krivca — Kurtija, NATO lobistu, Hrvatsku...
Kod studenata je sve suprotno. Oni ne odustaju od narativa koji je nešto značio pre dve godine, neposredno posle tragedije u Novom Sadu.
Pokušavaju da izazovu i održe istu emociju, što Vučiću savršeno odgovara, jer je to nemoguća misija, čak i kada je uperena isključivo ka svojima.
Em je tih "svojih" nedovoljno, em i među njima nema baš toliko onih koji su spremni da sve stave na kocku i jurnu na barikade i u revoluciju.
Pre svega zato što je za nešto slično ponovo potrebna neka velika tragedija, neki triger, Crni labud koji bi proizveo iste efekte kao pre dve jeseni.
Kada se tako nešto dogodi, velike tragedije i emotivna eksplozija koja posle njih sledi u sebe privuče i sve ono lično, pojedinačno, sa čime ljudi, inače, teško izlaze na kraj.
I tu pomažu istraživanja, jer kažu da je Srbija različita od regiona i po tome što je u njoj najveći broj onih koji veruju da je za njihove lične neuspehe odgovorna isključivo vlast, a ne oni sami.
To znači da, kada potrče u masovne proteste izazvane velikom tragedijom i emocijom, ljudi u njih ponesu i gomilu sopstvenih promašaja, problema, nezadovoljstva okruženjem, životom, platom, poslom, kao i sav bes i frustraciju zbog svega toga.
Problem je samo što okupljanja pod emocijom moraju brzo da daju rezultat, jer se, u suprotnom brzo i raspu, emocija ne može da traje večno.
Lična nezadovoljstva su jedno, a sasvim drugo je ideja da će baš svaki dan neko biti spreman da zbog njih nekome skine glavu ili da glasa za puku retaliaciju, za nešto što, kada se podvuče crta, njegov problem nikako ne rešava.
Drugim rečima, Studentska lista trenutno priča ono što najviše odgovara Vučiću, a ne njenim potencijalnim biračima.
Njihov narativ je narativ Vučićevih korisnih idiota i zato će, između ostalog, izgubiti.
Opsednuti opštim mestima i floskulama o "smenjivosti vlasti", na kraju će najviše doprineti njenoj nesmenjivosti.
I drugačije nije moguće dok Vučićevi protivnici ne prestanu da se bave antipolitikom, gađenjem stranaka i amaterskim performansima.
Povezane vesti
Komentari (0)