Kolumna Cirkuska predstava

Dosta oprečna mišljenja o glumcima postoje već vekovima.  

U Atini su ih slavili, u pragmatičnom Rimu doživljavali kao prostitutke i ukinuli im građanska prava. Kasnije je crkva smatrala da su sotonine sluge i nije dozvoljavala da budu sahranjivani na grobljima (i nesrećnom Molijeru se to desilo, ne zato što je pisao drame, nego zato što je u njima glumio). 

U Engleskoj se na njih odnosio isti zakon kao i na skitnice i lopove. 

Džo Bernard Šo, koji je čitav život radio sa glumcima, tvrdio je da oni ne mogu da podnesu da budu ono što jesu, pa da zato glume nekog drugog, i to isključivo da bi dobili aplauze. 

Niče je tvrdio da su profesionalni licemeri; Mark Tven ih je prezirao, jer se pretvaraju; Tolstoj je čitav taj poziv, u čuvenom eseju "Šta je umetnost", kvalifikovao kao "institucionalizovanu laž i sujetu". 

Danas, kod nas, slava i počast glumačka najviše ipak liče na onu Atinsku (kolevka demagogije je cenila glumački "izraz"), pa glumci smatraju da je to sasvim dovoljan razlog da se o svemu na ovom svetu izjasne kao veliki autoriteti, pa i o politici. 

Kakve veze imaju sa politikom, nije bitno. Koliko znaju o njoj, takođe nije važno, pogotovo kada se politički život (ukus), kao kod nas, svede na volim - ne volim, to jest na obožavam - mrzim. 

Šta više, kada se sve prebaci na emociju, glumci (kojima posao i jeste da emocije interpretiraju i oživljavaju), dobiju na težini, a pogotovo na značaju, sopstvenoj veličini (što im se posebno sviđa), jer, ko bolje, od njih, može da odglumi, i to iskreno, zgražavanje nad zlim režimom. 

Opet, to preterano glumljenje često postane čist cirkus, u kojem je sve pomešano, i to na načine koji ne postoje ni u španskim ni turskim serijama (koje su, da to ne zaboravimo, osnova svake dobre umetnosti, ona baza iz koje posle nastanu i Hamlet i Ana Karenjina, bez obzira na to što Tolstoj, pred kraj, nije voleo ni Šekspira ni svoju Anu). 

Poslednja od tih vašarskih zabava je sve ono što se dešava oko filma "Deca Kozare" Lordana Zafranovića, koji se bavi Jasenovcem. 

Sve zajedno ovaj slučaj ima dugu istoriju. Počela je sukobom Gage Antonijevića i Lordana Zafranovića posle Antonijevićevog filma "Dara iz Jasenovca", prvog koji se bavio temom čuvenog ustaškog logora. 

Delu glumišta (i čitavog tog sveta koji uz glumište ide), učinilo se da u tome treba da zauzme stranu, pa su se slasno odlučivali za Zafranovića, verujući da je on ono što su i oni (umetnik, čista duša, pravednik, božji poslanik, ispravan i nevin), dok je Antonijević svrstan među omražene "režimlije", što je i samom njegovom filmu, po njima, ukinulo svaki kvalitet, te su se neki od pravovernih čak žalili "u Ameriku", što je "Dara iz Jasenovca" bila naš kandidat za Oskara. 

I kada je Lordan Zafranović krenuo da snima film na istu temu, film je doživljen ne kao kandidat, nego dobitnik Oskara, sve na osnovu predstave o Lordanu kao "našem". 

Otuda se, u tom filmu, okupio i onaj glumački svet koji je, neku godinu kasnije (film je sniman 2023.), preuzeo prvoboračku ulogu u podršci "našoj deci", i zalagao se za smenu zle vlasti, uz optužbe da je uništila kulturu, da je nepismena, gadna, a, uz to, i da pravi "crne liste" svojih protivnika i sprečava ih da se bave pravom umetnošću, koja je njihov isključi domen, a ne tamo nekog Gage. 

U svemu tome, pravoverni su zaboravili tek jednu sitnicu. U ovoj zemlji, maloj, bez tržišta i dovoljno privatnih para koje bi se na njemu okretale, glavni finansijer filmova i pozorišta i samih glumaca, oduvek je bila država. 

I to je radila i ona komunistička, nekadašnja, i ona Miloševićeva (i glumci su u njoj sasvim lepo prolazili, bez da su se mnogo bunili), i ona koja je Miloševića nasledila, i Tadićeva, a, posle svega, i Vučićeva, uz mali dodatak da nijedna pre njegove nije toliko para izdvojila upravo za ono čime se glumci bave - film. Ako ne verujete, pitajte Dragana Bjelogrlića, sam je o tome pošteno pričao, između ostalog i zato što je tu činjenicu zdušno koristio. 

Drugim rečima, način da Lordan Zafranović snimi film bez državnih para i državne pomoći, nije postojao, baš kao što ni glumci nisu mogli da budu plaćeni na bilo koji drugi način, drugim parama, osim tim koje je dala, kao pomoć, država. 

Dakle, cirkus. Jedan film koji je najvećim delom država finansirala, ne valja, jer ga je režirao "režimlija", drugi film, koji je najvećim delom država finansirala, valja, jer ga je režirao "nerežimlija". 

Pri tom, da sve bude još grđe, gomila glumaca koja je prokazala Antonijevića, upravo je u njegovim filmovima i serijama napravila karijeru, uz jasnu svest (ili nisu znali?), da te filmove i serije takođe, na razne načine, finansira država. 

Veselo, ali nije kraj. Pošto je, posle svega, Lordan Zafranović odlučio da njegov film bude prikazan na FEST-u. 

Molim? Gde? Na FEST-u! Onom festivalu koji finansira država?! I jeste da i Berlinski festival takođe finansira država Nemačka, i da i francuska država daje pare za Kan, a španska za San Sebastijan, italijanska za Veneciju, ali to su druge države, tamo kada nešto padne (most u Italiji), suđenje traje i po desetak godina, što je normalno, dok je kod nas sve naopačke, pa i festivali koje finansira država, sa filmovima koje je finansirala država, i glumcima koje je takođe finansirala država, ali oni to nisu, jel' te primetili, ili ih bolelo uvo, ne treba dirati u njihovo pravo da uzmu pare od onoga koga mrze. 

Kako god, glumci su naknadno shvatili sve, a pogotovo to sa finansiranjem, pa je i nesrećni Lordan proglašen za režimliju, a deo glumaca odlučio da bojkotuje premijeru, jer će biti održana na pomenutom od države finansiranom festivalu. 

Sve je to, sa bojkotom, da sve bude još slađe, a kako tvrde izvori "iz istrage", pokrenula glumica Milena Vasić, koja je supruga režisera Juga Radivojevića, koji je na čelu stranke koja je bila koalicioni partner SNS-a i podržala Vučića i na ovim izborima (nadam se da ljudi neće da se razvedu). 

Priključili su se Milan Marić i Aleksej Bjelogrlić, Petar Benčina i mnogi drugi od više od 160 glumaca koji su igrali u filmu. 

Fun fact - dramaturg "Dece Kozare" bio je Željko Hubač, danas na Studentskoj listi. Takođe neće na režimski festival.  

Neće ljudi na državni festival. Pretpostavljam da će zbog svega, ili da vrate te krvave pare koje su zaradili od režimskog filma, ili će, možda, da ih potroše na pravljenje svog festivala, koji, bez obzira na poreklo novca, neće biti režimski. 

Posle svega, čitavog tog cirkusa, samo jedna stvar nije jasna - zašto su ih u staroj Grčkoj, toliko cenili? 

Nemam pojma, ali dosta razumem Gagu Antonijevića, koji se danas zalaže da fakultet sa kojeg glumci i razni hubači dolaze treba ukinuti.  

Trebalo je samo da se seti ranije. 

Ovako, dosta je zakasnio. Pošto izvori iz istrage govore da bi, sledeće godine, film "Deca Kozare", mogao da bude naš kandidat za Oskara.  

I šta ćemo tad? Sa američkim "crnim listama"? I bojkotom? Ko će da piše Holivudu? Milena Vasić? Izvinite, ali film u kojem sam igrala, za šta sam dobila honorar, finansirala zla država. 

Holivud će sigurno da je razume.